fbpx

merkel epa 70

Foto: EPA

Rosa von Praunheim, filmski autor i borac za prava gej zajednice, priznao je jednom da mu je Angela Merkel draga, iako ne podnosi njenu partiju, Hrišćansko-demokratsku uniju (CDU).

Predstava o Angeli Merkel kao moralno uzornoj, predsedničkoj figuri koja se uzdiže visoko iznad partijskih interesa dnevne politike veoma je popularna u Nemačkoj i širom sveta; u godinama Trumpovog mandata, nemačka kancelarka je proglašena za poslednji bedem liberalnog međunarodnog poretka; Boris Johnson ju je nedavno opisao kao „titana“ svetske diplomatije; čak se i Alexis Tsipras, nesrećni grčki premijer koga je primorala da prihvati godine teških mera štednje, divi njenoj „iskrenosti i poštenju“.

Alternativni narativi o Angeli Merkel kao oportunistkinji bez čvrstih političkih uverenja, koja iznad radnog stola drži portret Katarine Velike i uvek pri ruci ima spreman metaforički bodež koji će zabosti u leđa potencijalnom muškom konkurentu, uglavnom su nestali sa javne scene.

To su ionako bile seksističke besmislice. Ali hvalospevi navodno poslednjoj pristojnoj liderskoj figuri na planeti zvuče previše dobro da bi bili istiniti: istina je da joj je pošlo za rukom da u nekoliko odsudnih trenutaka održi na okupu sopstvenu partiju, više velikih koalicija, pa i samu Evropsku uniju. Ali to je samo ona i mogla učiniti, jer je u periodu nemačkog izvoznog buma jedino ona imala dovoljno novca da osigura saglasnost svih zainteresovanih strana. Neki budući istoričari će se diviti njenim taktičkim veštinama u domenu mikropolitike. Verovatno će primetiti i to da je zauzimala sasvim jedinstvenu globalnu poziciju sa koje je mogla mnogo više učiniti na rešavanju problema klimatskih promena – ali to se nije dogodilo.

Dok se prva nemačka kancelarka povlači u istoriju, merkelolozi vredno odgonetaju šta se krije iza njenog osobenog stila upravljanja: uvek na oprezu, orijentisana na konsenzus, pragmatična – taj dobro poznati niz već je postao kliše.

Ima li ovaj stil veze sa protestantizmom (u partiji na koju je snažno uticao rajnski katolicizam njenog suosnivača Konrada Adenauera, Angela Merkel je imala ulogu pragmatične autsajderke)? Da li je to obrazovanje u oblasti prirodnih nauka koje je od nje načinilo logičnog protivnika svetskih lidera koji odbacuju nauku, naročito jednog američkog predsednika? Ili je sve najlakše objasniti odrastanjem u Istočnoj Nemačkoj, gde je naučila da nikome olako ne veruje i da ne govori previše?

Istina je, zapravo, mnogo banalnija. Ne treba zaboraviti da se i Angela Merkel jednom usudila da prihvati odvažnu političku viziju – i to ju je zamalo stajalo političke karijere. Bilo je to 2005, kada je vodila predizbornu kampanju na neoliberalnoj platformi, zalažući se za linearno oporezivanje, smanjivanje socijalnih davanja i „još fleksibilnije tržište rada“. Njen protivkandidat, Gerhard Schröder, bio je veoma nepopularan u tom trenutku. Uprkos tome, zamalo nije izgubila izbore.

To je bio početak merkelizma kao političkog metoda: umesto da činiš sebe ranjivom vezivanjem za jasan politički program, pažljivo posmatraj kako se stvari razvijaju, identifikuj interese koji bi u određenom trenutku mogli konvergirati u jednoj tački, zauzmi tu poziciju i objavi da ti je to bila namera od početka. Nekada davno želela je da postane nemačka Margaret Thatcher; u međuvremenu je odlučila da svima postane sve.

Na primer, nije krila zadovoljstvo kada su je na Harvardu proglasili za veliku liberalnu promoterku jednakih prava na brak, iako je pre toga u Bundestagu glasala protiv prava na brak osoba istog pola.

Preuzimala je politike svojih rivala, kao što je minimalna cena rada za koju su se borili socijaldemokrati u koaliciji s demohrišćanima, i prikazivala ih kao sopstvene uspehe – usavršavajući tako umetnost „asimetrične demobilizacije“, tehniku kojom bi uspavala glasače drugih partija dovoljno da zaborave na izbore, uljuljkani u uverenju da „Mutti“ misli na sve. Takav ekumenski pristup bio joj je donekle olakšan neočekivanim doprinosom samog Gerharda Schrödera, koji je u potrazi za sopstvenom verzijom trećeg puta implementirao nepopularne – kritičari bi rekli surove – politike na tržištu rada i tako stvorio veliki sektor slabo plaćene radne snage. S druge strane, evro je nemačku robu učinio konkurentnom, što je uz rast tražnje na kineskom tržištu označilo početak zlatnih godina za budžet nemačke države, pa više nije bilo potrebe za nepopularnim merama.

Angela Merkel nikada nije svojevoljno ulazila u političke rizike: prihvaćeni modus politike kao veštine rešavanja mikroproblema napuštala je samo u trenucima velikih kriza. Čak i dok je kuća gorela, čekala je da vidi kako se razvija raspoloženje domaće javnosti: velike evropske političke krize rešavala je uvek vodeći računa o nemačkom izbornom kalendaru.

Istinu govoreći, u trenucima takvih kriza inicirala je i značajne promene, kao što je gašenje nuklearnih elektrana posle katastrofe u Fukušimi 2011 – nakon što je prethodno poništila istu odluku crveno-zelene koalicije. Takva predomišljanja koštala su nemačku državu milijarde evra.

Nisu sve krize dolazile kao politički grom iz vedra neba. Levičari širom sveta danas je slave kao sveticu koja je otvorila granice svoje zemlje za izbeglice. Nema sumnje da je na jesen 2015. prihvatila veliki rizik; to je bila jedna od onih retkih prilika kada se eksplicitno pozivala na svoje hrišćanstvo da bi opravdala nameru da pomogne ljudima kojima je pomoć potrebna.

Ali izbeglička kriza, naravno, ima dugu predistoriju: Angela Merkel se godinama opirala pokušajima da se evropski sistem za prijem azilanata učini humanijim; koristila je termin Flüchtlingsbekämpfung (borba protiv izbeglica), koji zvuči slično kao Schädlingsbekämpfung (kontrola gamadi), što je proizvelo utisak da izbegličku krizu na Mediteranu poredi sa invazijom gamadi.

Njenu izjavu iz septembra 2015, kada je rekla da nije znala da sukobi u Siriji i Iraku mogu proizvesti tako direktne posledice za Heimat (domovinu), pisac Navid Kermani je ocenio kao zapanjujuću. Izgleda da Angelu Merkel ništa na ovom svetu ne može uzdrmati dok ne pokuca na vrata nemačke političke scene.

Čim akutna faza krize prođe, ona se vraća „radikalno reaktivnom stilu upravljanja“, kako je to opisao jedan berlinski novinar. Kada se vatra ugasi, planovi da se bezbednost unapredi ili oštećeno popravi obično padaju u zaborav. Odluka o napuštanju nuklearne energije vrlo brzo je potonula u administrativni haos.

Kada ju je u govoru održanom na Sorboni 2017, posle velike evropske krize, francuski predsednik Macron pozvao na izgradnju koherentnije Evropske unije, ona ga je uljudno ignorisala. S nevelikim entuzijazmom pokušala je da pronađe drugačiji pristup problemu izbeglica, a onda je odustala i zadovoljila se podmićivanjem turskog predsednika Recepa Tayyipa Erdoğana i probranih libijskih gospodara rata da izbeglice zadrže izvan zidina tvrđave Evrope.

Sledeći odvažan korak u njenoj karijeri stigao je tek sa izbijanjem pandemije – kada je pristala na izdavanje EU obveznica. Ono što je zagorčavalo život i britanskom premijeru Haroldu Macmillanu – „nepredviđeni događaji, dragi mladiću, nepredviđeni događaji“ – bile su jedine prilike u kojima je Merkel konačno pokazivala spremnost da čini stvari za koje je verovatno sve vreme znala da su ispravne, ali je smatrala da su politički previše rizične bez dimne zavese akutne krize.

Njena čuvena formula Fahren auf Sicht – vožnja prilagođena slaboj vidljivosti (i bez GPS-a) – čini putovanje bezbednim; ali u situaciji klimatske krize takav pristup je opasan i mogao bi gurnuti planetu u ambis, ili bar tako tvrde mladi nemački aktivisti, dok se kancelarka brani odgovarajući da je politika uvek „umetnost mogućeg“.

Šta će se smatrati mogućim takođe zavisi od Angele Merkel. Uostalom, ona je naučnica sa razvijenim analitičkim veštinama, sposobna da svaki veliki problem raščlani do nivoa konkretnih poteza u domenu državnih politika. Od polovine 90-ih, kada je bila ministarka za životnu sredinu, njena antiharizma prerasla je u osobenu vrstu harizme koja na posmatrače projektuje iskrenost i dobronamernost (uporedivo sa efektom koji na neke ljude ima mlada švedska aktivistkinja Greta Thunberg). Angela Merkel je bila u jedinstvenoj prilici da mobiliše nemačku i svetsku javnost – ali je nije iskoristila.

Pokazalo se da se problemom klimatskih promena ne može upravljati sa zadnjeg sedišta.

Ograničenja merkelizma mogla su se uočiti i za vreme pandemije. Uobičajeni narativ o njoj kao osobi koja racionalno rešava probleme iskorišćen je na proleće 2020. da se objasni zašto je Nemačka relativno dobro prošla u prvom talasu. Pre nego što je stigla zima, njeno uobičajeno insistiranje na konsenzusu dovelo je do fatalnih kašnjenja. Celonoćni pregovori sa liderima pokrajina pretvorili su se u karikaturu EU samita: političari crvenih očiju objavljivali su postignute sporazume, koje su njihove kolege odmah potom odbacivale, iako su ih prethodno navodno prihvatili. Nastali su haos i konfuzija.

Slično torijevcima u Velikoj Britaniji, Hrišćansko-demokratska unija je dugo živela od uspešno proizvedenog utiska kompetentnosti i široko prihvaćenog uverenja da je ovoj partiji centra prirodno dato da vlada. Upravljanje pandemijom narušilo je takav imidž; dugi meseci zatvaranja ostavili su nemačkim građanima dovoljno vremena da razmisle o tome koliko su zaostali u razvoju infrastrukture, obrazovanju i praktično svemu što ima veze sa internetom; opsednute budžetskim bilansima, vlade koje je predvodila Merkel jednostavno nisu ulagale u javna dobra.

Često se tvrdi da se prihvatanjem merkelizma Hrišćansko-demokratska unija pretvorila u intelektualno praznu ljušturu. Ali pitanje je da li je bilo gde na svetu bilo ko uspeo da formuliše novu viziju hrišćanske demokratije za 21. vek. To je jedan od razloga zašto brojne partije desnog centra – kao što je Narodna partija Sebastiana Kurza – inspiraciju traže u idejama radikalne desnice: bez sopstvenih ideja i jasne predstave o tome gde treba povući granicu između desnog centra i ekstremne desnice, u zemljama kao što su Francuska i Holandija politički lideri čije partije nominalno pripadaju centru usvajaju nativističke ili čak otvoreno rasističke stavove.

Angela Merkel je u tom pogledu bila mnogo uzdržanija, i to joj ide u prilog. Pre desetak godina, kada su takve izjave bile u modi, nekoliko puta je izjavila da je multikulturalizam doživeo „potpuni neuspeh“. Ali, sa svojom tipičnom uzdržanošću odbacila je bestseler iz 2010. koji je nemačke građane plašio najavama muslimanske invazije rečima: „beskorisna knjiga“.

S druge strane, njene reči i stavovi morali su biti mnogo oštriji kada su u pitanju radikalni desničarski populisti u drugim zemljama. Pristala je da zadrži Viktora Orbána u Evropskoj narodnoj partiji, nadnacionalnoj asocijaciji demohrišćanskih partija i partija desnog centra, uprkos tome što on ruši demokratiju u Mađarskoj. Razlog je to što je nemačka industrija – naročito moćna automobilska industrija – u Budimpešti dugo imala poseban tretman.

Bila je glasnija u kritikama na račun Vladimira Putina. Kada je prvi put otputovala u Peking 2006, preporučila je domaćinima „više otvorenosti i slobode“. Godinu dana kasnije pozvala je u posetu Dalaj Lamu. Ali kako je zavisnost Nemačke od kineskog tržišta rasla, nemačka vlada je imala sve manje primedbi na ponašanje Kine; jedna od njenih poslednjih inicijativa bio je investicioni sporazum između EU i Kine u kome se ljudska prava gotovo i ne pominju.

Ipak, i najveći kritičari moraju se složiti da su njeni postupci u mnogim situacijama bili temeljno ispravni. Obožavaoci često naglašavaju da je potpuno imuna na korupciju; i zaista, teško je zamisliti je kako prima novac od lobista ili naplaćuje javne nastupe. S druge strane, činjenica da se takva vrsta uzdržanosti prihvata kao dokaz moralne superiornosti jasno govori o tome koliko nisko su se srozala naša očekivanja od današnjih političkih lidera.

The Guardian

Preveo Đorđe Tomić, Peščanik.net 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Impuls Teme

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU