fbpx

5utisak

Televizijska emisija Utisak nedelje i njezina voditeljica Olja Bećković predstavljaju neku vrstu medijske institucije u Srbiji, pa su njihovo vraćanje na ekrane nakon petogodišnje pauze mnogi pozdravili. Isto se ne može reći za odluku da se povratnička emisija iskoristi za promociju ekstremne desnice.

MILOŠ PEROVIĆ

Čekala je “druga Srbija” četiri duge godine da se emisija Utisak nedelje vrati u televizijski program. Naricao je taj, navodno građanski i liberalni, a zapravo potpuno filistarski deo srpskog društva, četiri godine nad emisijom čija je sudbina bila određena ukazom novih vlasnika televizije na kojoj je doživela punu afirmaciju. Sudba kleta Utiska nedelje proglašavana je tačkom s koje nema povratka u uspostavljanju Vučićevog autoritarnog režima. U čitavom tom naricateljskom igrokazu, uporno je previđana notorna činjenica – da je ova emisija ukinuta voljom vlasnika jedne privatne televizije, bez obzira da li su na takvu odluku uticali pojedinci ili strukture srbijanske države. Tako se voditeljka i urednica emisije suočila sa otkazom, baš kao što se hiljade drugih radnika i radnica suočavalo sa otkazima u privatizovanim preduzećima od početka restauracije kapitalizma uz pomoć krvave nacionalističke ideologije na prostoru nekadašnje Jugoslavije. Filistarska Srbija najzad je mogla doći do neposrednog uvida u funkcionisanje logike kapitalističkog profita na primeru svoje omiljene političke emisije. No i ovoga puta je ona odlučila da ovaj slučaj veže samo za autoritarni karakter partije nekadašnjih radikala.

Konačno, nakon četiri godine dočekala je “druga Srbija” povratak svoje omiljene političke emisije na male ekrane. Malo je reći da je jedan deo ove populacije bio iznenađen što je baš u povratničkoj emisiji jedan od gostiju bio Boško Obradović, ekstremni desničar i lider opskurne partije Dveri. I ne samo da je bio jedan od gostiju, nego je čitav koncept emisije bio podređen analizi njegovog lika i dela, odnosno pitanju: “da li je Boško Obradović fašista?” Gotovo jednoglasno emisijom je provejavao ton da je Obradović svakako desničar, nacionalista i rodoljub, ali nipošto fašista, čemu je najornije tercirao politikolog Cvijetin Milivojević. No, bez obzira na napore učesnika emisije, sam se Obradović pobrinuo da gotovo do kraja razobliči pravi karakter ideologije koju zastupa. Iako je demantovao da je sledbenik ideologije Dimitrija Ljotića, Obradović je rekao da “ima stvari koje mi se lično sviđaju u onome što je Ljotić pisao u svojim političkim govorima”. Na pitanje da li će zabraniti “Paradu ponosa” ukoliko se domogne vlasti, Obradović je uz puno muljanja odgovorio potvrdno. Vrhunac samorazobličenja Obradović je demonstrirao na kraju emisije. Komentarišući stav jednog od učesnika emisije, Boška Jakšića, da je realnost da je Kosovo nezavisna država, Obradović mu je saopštio da bi ga svaka normalna država uhapsila zbog ovakvog antiustavnog delovanja.

Od “intelektualaca” do raspodele funkcija

Konačno, 2011. godine Dveri postaju partija i u politički život ulaze na izborima 2012. godine na kojima je Vučićev SNS osvojio vlast. Tokom ove predizborne kampanje često su se čule glasine da je prerastanje Dveri u političku partiju bitno pomagano od strane rukovodstva Demokratske stranke. Logika ovog poteza stratega Demokratske stranke objašnjavana je procenom da bi Dveri mogle da otkinu deo nacionalističkog glasačkog tela Srpske napredne stranke. Iako je ova tvrdnja ostala u domenu spekulacije, kao istinitu bi je mogla potvrditi postizborna dešavanja u Novom Sadu. Suprotno stavu beogradske centrale da se nipošto ne ulazi u postizborne koalicije sa SNS-om, novosadski odbor Dveri se oglušio o partijsku liniju i presudno uticao na to da SNS formira koalicionu vladu u ovom gradu. Odmetnuti Dverjani osnovali su podjednako opskurnu Treću Srbiju, koja nije preživela više od jedne raspodele funkcija u javnim preduzećima u Novom Sadu. Tada osvojenih 4,6% glasova možda nije bilo dovoljno za ulazak u parlament,1 ali je bilo presudan zamajac za dalje političko delovanje Dveri.

Lider opozicije?

Slučaj Dveri i Boška Obradovića je ogledni primer kako jedna minorna partija desnih ekstremista sa zanemarivom podrškom u biračkom telu može za kratko vreme postati bitan faktor političkog života jedne zapuštene zemlje. Na potonjim parlamentarnim izborima Dveri su u koaliciji sa Demokratskom strankom Srbije osvojile sumnjivih 5,04% i u parlament su ugurane pritiskom opozicije na Republičku izbornu komisiju. Na predsedničkim izborima 2017. godine, Boško Obradović je osvojio 2,29% glasova, što je verovatno najbolje odražavalo realnu podršku ovoj politici u biračkom telu.

Međutim, to nije smetalo liderima tzv. Saveza za Srbiju da jednu gotovo beznačajnu partiju ekstremne desnice pozovu u svoj savez i da je tokom trajanja protesta prometnu u bitan faktor srpske politike. Od samog početka protesta, sa zabranom govorenja na protestu antinacionalistički orijentisanoj glumici Mirjani Karanović, Dveri permanentno uspevaju da nameću svoju ideologiju kao vodilju nezadovoljstva režimom Aleksandra Vučića koji takve voleje koje mu opozicija servira svakodnevno zabija u gol. Spremnošću da se predstavi kao čovek koji je sposoban za najradikalnije stvari među liderima opozicije, Obradović se suštinski prometnuo u lidera opozicije. Prelomni momenat u ovom procesu odigrao se tokom upada demonstranata u zgradu državne televizije. Njegovo gostovanje u dugo iščekivanom povratku Utiska nedelje na male ekrane bilo je samo formalizovanje ovog statusa. Tako će Srbiju u borbu za demokratizaciju, slobodu medija i druge liberalne ideale povesti jedan moderni ljotićevac.

bilten.org 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU