fbpx

Jedinstvo zapadnih i istočnih imperijalista, najavljeno nakon terorističkih napada na Pariz, nije dugo trajalo.

e99cca3cbc010706fcba1d1bd7112857 M

Neposredan razlog za njegov prekid je napad turskih lovaca na ruski vojni avion i njegovo obaranje iznad tursko-sirijske granice danas, 24. novembra 2015.

Rusija i Turska nisu saglasne oko toga da li je ruski avion upao u vazdušni prostor Turske, ali to, u suštini, nije glavno pitanje koje oko ovog incidenta treba postaviti.

Prošle godine zabeleženo je više od 400 incidenata između NATO i ruskih aviona u graničnim vazdušnim prostorima širom planete. Ni u jednom od njih nije došlo do obaranja aviona. Današnje rušenje aviona je prvo direktno uništavanje jednog vojnog aviona između zapadnih sila i Rusije od 1956. godine. Dakle, malo je verovatno da se radi o grešci.

Sukob između Turske i Rusije u Siriji je jednostavan. Turska pokušava da sruši režim Asada, pritom podržavajući razne islamističke i etničke turkmenske grupacije u Siriji.

Prema nekim podacima, nekih 15-20,000 boraca se pridružilo Islamskoj državi Iraka i Levanta (ISIL-u) preko turskih aerodroma. Takođe je izgledno da Turska kupuje naftu od ove i sličnih grupa u Siriji kako bi indirektno podržala njihovu borbu protiv Asada.

Pored toga, Turska se bori i protiv Kurda, čija manjina unutar Turske se već decenijama bori za svoju državnost, a čija partija je prešla prag od 10 odsto u nedavnim parlamentarnim izborima.

Iz svega iznetog može se zaključiti da su interesi Turske dijametralni interesima Rusije. Rusija tuče po protivnicima Asadovog režima, često po regionima u kojima se nalaze Čečeni i druge separatističke ili islamističke grupacije koje su aktivne u samoj Rusiji. Asadov režim je jedini koji je tolerisao rusku bazu na svojoj teritoriji od svih država izvan bivšeg SSSR-a, što Siriju čini strateški veoma značajnom za Rusiju, pogotovo uzevši u obzir prisustvo nafte u tom regionu.

Tursko obaranje ruskog aviona je stoga, očigledno, pokušaj da se umanji ruski uticaj na Siriju. Turska je ovim potezom svesno rizikovala: ona ne želi samo da vidi kako će Rusija da reaguje, već i da pošalje poruku svojim saveznicima u NATO da nije spremna da odustane od svojih interesa u Siriji radi savezništva Zapada sa Rusijom.

Turska je, barem na prvi pogled, uspela. Ruski predsednik Vladimir Putin je kritikovao Tursku zbog, kako je rekao, pomoći ISIL-u. Međutim zapadne sile, Amerika i Francuska, nisu ga podržale u ovoj tvrdnji. One su izjavile da bi bilo manje grešaka da se Rusija zaista bori protiv ISIL-a, a ne da bi podržavala Asada.

Na stranu to da li je istina da Rusija ne bombarduje prvenstveno ISIL (što verovatno jeste), upečatljivo je da SAD i Francuska prećutkuju tursku pomoć fundamentalistima i borbu protiv snaga koje se takođe bore protiv ISIL-a, poput Kurda. Jasno je iz svega navedenog da je ISIL svima samo izgovor za napad na region, za odbranu sopstvenih imperijalističkih ciljeva.

Štaviše, činjenica da su SAD i Francuska ipak javno stale na stranu Turske znači da NATO želi da koristi Tursku da se cenka sa Rusijom. Njihova javna podrška Turskoj, međutim, verovatno ne znači i potpuno zadovoljstvo sa Turskim angažmanom u Siriji, budući da ona, sa stanovišta SAD i Francuske, podržava „pogrešne“ protivnike Asada.

No, javna podrška Turskoj nakon napada na ruski avion je taktika koja ima za cilj da uceni Rusiju da napravi više ustupaka zapadnim interesima u Siriji, pristajanjem na uspostavljanje režima bez Asada i otvaranjem Sirije zapadnim korporacijama i geopolitičkim interesima. Ovakvo razrešenje bi trebalo da pomogne stabilizaciji situacije i ublaži mnoge od njenih posledica na Evropu, od izbeglica do terorističkih napada.

Nejasno je šta zapadne sile zauzvrat nude Rusiji. Moguće je da se radi o nekoj vrsti ustupka u Ukrajini ili po pitanju ekonomskih sankcija, ali je i moguće da ustupka nema: možda Zapad računa da je vojni pritisak na Rusiju, koja je već izolovana i suočena sa ekonomskim problemima, dovoljan.

U svakom slučaju, Amerika na Bliskom istoku nema drugu kartu sem vojne sile. Njene tvrdnje da donosi „demokratiju“ i „blagostanje“ su očigledno propale u Iraku od 2003. i Avganistanu od 2001. godine, a njeni potonji pokušaju da preotmu, uguše i sruše svaki pokret i svaku vlast u regionu koji im se mogu suprotstaviti su samo dolili ulje na vatru. Čak su njihovi saveznici, poput Turske, očigledno dovoljno hrabri da ni ne pitaju Vašington kada ruše ruski avion.

Međutim, ne treba se okretati protivnicima Amerike, bilo Iranu bilo Rusiji, u nadi da će doneti mir i blagostanje na Bliski istok. Obe ove države su samo manje sile koje pokušavaju da koriste neuspehe američke vojne ofanzive da sebi obezbede nekakvu prednost, te da ojačaju snage koje mogu da se odupru Amerikancima i njihovim saveznicima, od Turske i Izraela do Saudijske Arabije i Egipta.

Najnoviji incident, rušenje ruskog aviona na Bliskom istoku, je samo naznaka da takmičenje između imperijalističkih sila postaje sve oštrije. Stradanje radnih ljudi koje će imperijalisti svih strana bez prezanja koristiti kao topovsko meso u službi svojih interesa samo može da postane sve veće. Zbog toga je bitno da se širom sveta razvijaju snage koje se aktivno bore protiv imperijalističkih ratova i kapitalističkog sistema koji je podloga svakog imperijalizma.

Izvor: Marks21

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU