fbpx

Svaki set ovih zakona je vrlo podrobno napisan; samo Ženevske konvencije imaju nekoliko stotina strana. Ali zakon kojim se razgraničavaju rat i mir i kojim se određuje kada je dozvoljeno ubijanje i zatvaranje ljudi neobično je kratak, što ostavlja mnogo prostora za slobodna tumačenja, posebno kada je jedna od strana u sukobu nedržavna oružana grupa ili teroristička organizacija.

Foto Neda Radulovic Viswanatha 2

 Hipici na zadnja vrata, bez izuzetka, foto: Neda Radulović-Viswanatha

Prikaz knjige Rose Brooks “How everything became war and the military became everything: Tales from the Pentagon / Kako je sve postalo rat i kako je vojska postala sve: priče iz Pentagona”, Simon and Schuster 2016.

Društva ulažu velike napore u razgraničavanje rata i mira. Objavljivanje rata je složen ritual. Vojnici nose uniforme i deo su specijalizovanih hijerarhijskih organizacija. Bojna polja su jasno ocrtana. Održavanje te razlike je važno zato što je u ratu dopušteno ono što je u miru zabranjeno. Sprečavanje da ratna pravila zaraze naše shvatanje o moralnom ponašanju u doba mira ima suštinski značaj za održavanje civilizacije.

Ali od napada na SAD 11. septembra 2001. granica između rata i mira je zamagljena. „Rat“ protiv terorizma koji je objavio predsednik George W. Bush veoma se razlikuje od recimo sukoba između velikih sila u 2. svetskom ratu, pa i od uobičajenih sukoba sa pobunjenicima unutar jedne zemlje. Al Kaida je mutna organizacija, a njeni mnogobrojni izdanci i naslednici još mutniji. Globalna i decentralizovana pretnja Isisa dodatno usložnjava situaciju.

Odluka da se napad od 11. septembra tretira kao ratni čin umesto kao užasan zločin bila je politička odluka (kojoj se na ovim stranama  suprotstavio Philip Wilcox, bivši američki diplomata). Lako je zamisliti kako Al Gore u ulozi predsednika donosi drugačiju odluku. Ali čim je doneta, odluka da se Al Kaidi objavi rat izazvala je nepovratne posledice.

U ratu neprijateljski borci mogu biti mete i mogu biti ubijeni prosto zato što imaju status boraca, bez obzira na njihovo ponašanje u datom trenutku. U ratovima između zemalja zarobljeni borci mogu biti držani u zatvoru bez optužnice ili suđenja sve do kraja oružanog sukoba. U doba mira, naprotiv, zakoni dopuštaju upotrebu smrtonosne sile samo kao poslednjeg sredstva za otklanjanje neposredne smrtne pretnje, a zadržavanje u pritvoru je dopušteno samo posle podizanja optužnice i suđenja.

Zbog svega toga, razumljiva je intenzivna debata o smislu borbe protiv terorizma. Donald Trump očigledno želi da u što većoj meri legalizuje tu borbu. Ali to neće ići tako lako.

U svojoj zanimljivoj knjizi, promišljenoj i potkrepljenoj podacima, Rosa Brooks sugeriše drugačiji pristup. Autorka je profesorka prava na Džordžtaunu i bivša istražiteljka ljudskih prava, a odrasla je u porodici „levih antiratnih aktivista“. Ali radila je i kao savetnica Michèle Flournoy, koja je dve godine bila podsekretarka američkog ministarstva odbrane u Obaminom mandatu. Tako je Brooks imala insajderski pogled na neka od najtežih političkih pitanja sa kojima se suočavao Pentagon. Tu je srela i svog supruga, oficira Specijalnih vojnih snaga sa iskustvom u Avganistanu i Iraku. Kao što sama kaže, i on joj je pomogao da razume kako se ova važna pitanja prelamaju u stvarnosti.

***

Brooks govori o implikacijama sve zamagljenije granice između rata i mira i zaključuje da ćemo možda morati da prevaziđemo stare razlike. Posle strahota 2. svetskog rata vlade vodećih zemalja sveta sačinile su niz ugovora koji čine osnovu međunarodnog prava, detaljnih pravila koja ograničavaju ono što vlasti mogu da čine ljudima. U ratnom vremenu ta pravila se zamenjuju međunarodnim humanitarnim zakonom (poznatim i pod imenom zakoni o ratu ili zakoni o oružanom sukobu). Mnogi od njih su sadržani u Ženevskim konvencijama i njihovim Protokolima.

Svaki set ovih zakona je vrlo podrobno napisan; samo Ženevske konvencije imaju nekoliko stotina strana. Ali zakon kojim se razgraničavaju rat i mir i kojim se određuje kada je dozvoljeno ubijanje i zatvaranje ljudi neobično je kratak, što ostavlja mnogo prostora za slobodna tumačenja, posebno kada je jedna od strana u sukobu nedržavna oružana grupa ili teroristička organizacija.

O „ratu“ govorimo kada između dovoljno organizovanih vojnih snaga postoji dovoljan nivo neprijateljskih dejstava. Među činiocima koji se razmatraju u raznim protokolima, komentarima i sudskim odlukama u vezi s tim pitanjem pominju se broj, trajanje i intenzitet određenog sukoba; upotreba vojnog oružja; broj učesnika u borbi; i žrtve i izmeštanje civila koje iz toga proizlaze.

Sukobe između dve državne vojske lako je svrstati u ratove. Ali postoji široka saglasnost o tome da sporadični činovi nasilja koje vrše kriminalni sindikati ili čak narko karteli nisu rat. Kako ćemo onda klasifikovati periodične napade grupa kao što su Al Kaida ili Isis izvan njihovih baza, uz povremene nasilne odgovore zapadnih vojnih snaga? Nije dovoljno da Sjedinjene Države angažuju svoje vojne snage da bismo rezultat opisali kao oružani sukob. Ipak, možemo reći da je država stupila u „rat“ ako su zadovoljeni kriterijumi veličine i produženog trajanja vojnog angažmana.

***

Ako je teško klasifikovati borbu protiv terorista, razmotrimo nove bezbednosne pretnje – kao što su sajber napadi na osnovnu infrastrukturu ili upotreba virusa dobijenih bioinženjeringom – koje ne povlače korišćenje kinetičkih ili eksplozivnih oružja tradicionalnog rata. Ima li smisla govoriti o „borcima“ kada napadač nije naoružani vojnik već haker za kompjuterom ili naučnik u biološkoj laboratoriji? A čak i ako oni jesu borci, da li na takav napad treba odgovoriti pucanjem i bombardovanjem, što su postupci dopušteni u tradicionalnom oružanom sukobu?

Očigledno je potrebno doraditi međunarodno pravo tako da ono obuhvati novije oblike sukoba. Na primer, biološki rat u kojem se oslobađaju smrtonosni patogeni, ili sajber rat u kojem se napadaju električna postrojenja – izazivaju strah pre svega zbog mogućih nesrazmernih civilnih žrtava. Čvršće oslanjanje na međunarodno pravo pomoglo bi da se prevaziđu sve zamke koje je orkestrirala Bushova administracija, kao kada je na primer tužilac Alberto Gonzales odbacio Ženevske konvencije kao „zastarele“ i „prevaziđene“ ili kada se ministarstvo pravde pozvalo na „novu vrstu rata“ i dopustilo „oštrije tehnike ispitivanja“, to jest torturu.

Posvećivanje veće pažnje principima ljudskih prava moglo bi primorati Trumpa da ublaži svoje izvršno naređenje kojim se građanima pretežno muslimanskih zemalja privremeno zabranjuje poseta Sjedinjenim Državama. Prikazana kao sredstvo u borbi protiv terorizma, ovakva naredba se ne ograničava samo na ljude za koje se može dokazati da predstavljaju pretnju, već za sobom povlači ogromne probleme za oko 60.000 ljudi čije vize mogu postati nevažeće.

Stvar se dalje komplikuje proširivanjem uloge američke vojske. Danas se uglavnom smatra da protiv-pobunjenička strategija obuhvata mnogo više od borbe protiv neprijateljske vojske. Ona znači i zaštitu civilnog stanovništva i izgradnju demokratskih institucija, između ostalog i pravnog sistema koji štiti ljudska prava. Trump sada preispituje koristi od ovakvog pristupa zbog kojeg Pentagon sponzoriše niz programa koji nemaju mnogo veze sa oružanim sukobima.

Rosa Brooks dokumentuje kako američki vojnici sada vode programe javnog zdravstva, poljoprivredne reforme, projekte razvijanja malog biznisa i obučavanje za vladavinu prava. Taj prošireni mandat jača tendenciju da se od vojske traži da rešava probleme koji nisu vojni – da postane neki supermen spreman da odgovori na svaku potrebu američke spoljne politike. „To je začarani krug: sa opadanjem građanskog kapaciteta vojska popunjava sve veće praznine“, kaže Brooks.

To ima svoju cenu. Ekonomski razvoj, agrarne reforme, uvođenje vladavine prava – ti zadaci iziskuju znatnu stručnost, između stalog jezičke veštine i kulturnu osetljivost koje se obično ne povezuju sa prosečnim regrutom, koji se i dalje bira na osnovu fizičke snage i pokretljivosti, iako u današnjem svetu tradicionalni vojni zadaci gube na značaju.

Humanitarni radnici i oni koji se bave programima razvoja uživali su izvestan stepen zaštite na terenu zbog svoje neutralnosti – to jest zbog svoje posvećenosti pružanju usluga na osnovu lokalnih potreba. Militarizacija ovih napora doprinela je „smanjivanju humanitarnog prostora“ za pružanje pomoći; oni koji pomažu sve su ugroženiji zato što se doživljavaju kao deo vojske. SAD trpe veliku štetu zbog refleksne sklonosti kongresa da vojno rešava civilne probleme.

***

Rosa Brooks razmatra te pravne i praktične probleme sa jasnoćom autsajdera koji se našao u insajderskoj poziciji. Ali njena knjiga se fokusira na jedan aktuelan problem: američku upotrebu vazdušnih dronova za ubijanje osumnjičenih za terorizam. Na mestima gde su Sjedinjene Države očigledno u ratu, kao što je borba protiv talibana u Avganistanu ili protiv Isisa u Siriji i Iraku, upotreba dronova je relativno nesporna. U stvari, zbog njihove izuzetne preciznosti, malog radijusa eksplozije i sposobnosti da lebde nad područjem kako bi tačno odredili metu i izabrali trenutak napada kad u blizini ima najmanje civila, dronovi mogu da pomognu u izbegavanju civilnih žrtava – što je glavni zahtev međunarodnog humanitarnog prava.

Problemi nastaju kada se dronovi koriste tamo gde Sjedinjene Države zvanično nisu u ratu, kao u Jemenu i Somaliji. U govoru na Univerzitetu nacionalne odbrane 2013. predsednik Obama je rekao da će SAD koristiti smrtonosnu silu samo protiv „terorista koji su trajna i neposredna pretnju za američki narod“, a čak i tada, samo ako zarobljavanje nije moguće i ako je „gotovo izvesno da civili neće biti ubijeni ili povređeni“.

Ali izgleda da Obamin govor nije mnogo uticao na način izvođenja ovih napada, a Trump je u jednom od svojih prvih izvršnih naređenja pozvao na preispitivanje tih pravila. Izgleda da deo problema proizlazi iz elastične definicije „neposredne“ pretnje. Čini se da to omogućuje da Sjedinjene Države i dalje operišu po ratnim pravilima svuda gde status neke osobe kao neprijateljskog borca pruža dovoljnu osnovu za napad – što se razlikuje od doktrine da je ta osoba neposredna pretnja. Obamina pravila su se veoma lako preobratila u ratna pravila. Da bi stvar bila još gora, mada je nejasno kako američka vlada uopšte dolazi do takvih saznanja, ponekad se čini da se puka povezanost sa osumnjičenim shvata kao dokaz pripadnosti terorističkoj grupi. To dalje proširuje obim ljudi koji su zakonite mete napda dronovima.

To je važno ne samo za žrtve nezakonitih američkih protivterorističkih postupaka već i za mnoge druge. Monopol Amerike na naoružane dronove već se urušava. I druge vlade razvijaju ili kupuju tu tehnologiju. Izgleda je čak i Isis vršio napade jednostavnim dronovima.

Ako je ciljano ubijanje dopušteno u „ratu protiv terorizma“, zašto se zaustaviti samo na dronovima. Ubistva, trovanja, podmetanje bombi pod kola, „nesreće“ – ima mnogo načina da za ubijanje široko shvaćenog „neprijateljskog borca“. U sve mobilnijem svetu čak i najizolovanije vlade će imati priliku da drže u pritvoru američke građane ako budu prihvaćeni široki standardi za pritvor bez optužbe. Kao što primećuje Brooks, prihvatanjem spornih pravnih teorija američka vlada utire put „drugim državama da se ponašaju isto kao i ona. Ne zavaravajmo se: sadašnji pravni argumenti Sjedinjenih Država osvetiće nam se u budućnosti.“

Vlada SAD ima jake razloge da izbegava slučajne civilne žrtve ne samo iz humanitarnih razloga već i zato što one teroristima daju veliku propagandnu prednost. Ključno pitanje je ko može biti namerna meta. Ko je ciljana žrtva i na osnovu čega? Sličan problem se javlja u vezi sa držanjem u pritvoru. Kao što smo rekli, u običnom oružanom sukobu između zemalja ratni zakoni dopuštaju držanje u pritvoru neprijateljskog borca do kraja sukoba. Osnova za to nije kažnjavanje – krivično gonjenje retko se događa, a nije ni potrebno – već sprečavanje borca da se vrati na bojno polje i ponovo dograbi oružje protiv sile koja ga je pritvorila. Ali u tradicionalnim oružanim sukobima uniformisani borci, bojno polje i kraj sukoba mogu se relativno lako odrediti. Zato nije bilo mnogo zahteva za sudsku procenu – većina ključnih činjenica koje opravdavaju pritvaranje je očigledna.

U borbi protiv terorizma nije tako, jer većina članova terorističke grupe pokušava da se sakrije, njihove organizacije dejstvuju ispod radara i nema nikog s kim bi se potpisalo primirje, čak i kada bi se to htelo. Vrhovni sud je imao te neizvesnosti na umu kada je garantovao zatvorenicima bar nominalno pravo na sudsku inspekciju zakonitosti njihovog zatvaranja. Problem su bile federalne sudije, koje su se priklanjale proceni američke vojske o tome da li je pojedinac član „neprijateljske“ grupe čak i kada za to nije bilo dovoljno dokaza.

***

Tokom prethodnih 15 godina američki zvaničnici skloni proširivanju ovlašćenja u borbi protiv terorizma uglavnom su bili u zavadi sa organizacijama za ljudska prava koje su nastojale da ograniče ta ovlašćenja. Brooks smatra da ta debata nikuda ne vodi zato što je teško nesporno utvrditi da li treba primenjivati ratne ili mirnodopske standarde. Kao na čuvenom crtežu koji je reprodukovao Witgenstein, na kome vidimo zeca ili patku u zavisnosti od toga kako gledamo, autorka smatra da nema pravog zaključka te debate – u najmanju ruku nijedan odgovor neće ubediti nekoga ko je već prigrlio suprotno gledište. „Mnoge američke antiterorističke prakse prosto se opiru jasnoj pravnoj kategorizaciji“, zaključuje ona. Nije reč o „kršenju zakona, već o nedostacima u samom zakonu“.

Kao što Brooks primećuje, „nema ničeg prirodnog ili neizbežnog u našim kategorijama i distinkcijama“. One odražavaju pojmove određenog doba. Umesto da i dalje delimo svet na dve kategorije, ona predlaže „priznanje da rat i mir nisu binarne suprotnosti, već leže na kontinuumu“. Zadatak je onda, zaključuje ona, da pitamo ne šta propisuje zakon, već šta je ispravno na osnovu naših vrednosti. Pravnici se u toj debati ne bi osećali sasvim kao kod kuće, ali mnogi drugi bi odahnuli.

Na primer, zašto ne zatevati neki stepen sudske procene pre nego što osumnjičeni bude stavljen na listu meta drona? Tradicionalni odgovor je da sudije ne mogu donositi odluke o životu i smrti na bojnom polju. Taj argument pretpostalja da poprište sukoba liči na invaziju Normandije ili na urbano bojno polje, gde bi prethodna sudska procena zaista bila nepraktična.

Ali danas se većina napada dronovima događa posle dugotrajnog nadzora i opširnih diskusija među različitim elementima egzekutivne grane vlasti. Za razliku od anonimnih protivnika na tradicionalnom bojnom polju, današnje mete su često poznate do najsitnijih pojedinosti. U takvim slučajevima ima mnogo vremena za sudiju da proceni da li su ispunjeni standardi za upotrebu smrtonosne sile. „Ovde ne važi logika permisivnih pravila o ubijanju zasnovanih na statusu“, primećuje Brooks. Neki sudovi se mogu doneti u poslednjoj sekundi – na primer, o tome kad je meta najizolovanija kako bi se izbegle civilne žrtve – ali stavljanje na listu meta može se obavljati temeljnije, uz sudsku procenu, čak i kada su prihvaćeni ratni standardi. Kao što ističe Brooks, takva strategija bi nam pomogla da „razvijemo bolje mehanizme za sprečavanje samovolje, greške i zloupotrebe u ciljanom ubijanju“.

Ukratko, iako je sudska procena uglavnom nepraktična i nepotrebna za odluke o držanju u zatvoru usred običnog oružanog sukoba, zašto ne bi bila primenjena na zatvorenike poput onih u Gvantanamu? Mnogi od njih su optuženi za povezanost s terorizmom na osnovu tankih dokaza („obaveštenja“ koja su pružili nepouzdani informanti ili koja su iznuđena torturom), i njihovo dugotrajno držanje u zatvoru u „večitom ratu“ protiv terorizma pruža priliku za nezavisnu procenu.

***

Po mom mišljenju, Brooks je ponudila nov i koristan argument, ali je otišla predaleko. Ne bih odustao od osnovne razlike između rata i nametanja zakona jer je taj argument u velikom stepenu, posebno pod Obamom, išao u prilog zahtevima nametanja zakona koji u većoj meri štite prava. Obama je napustio Bushovu retoriku „globalnog rata protiv terorizma“. U svom govoru na Univerzitetu nacionalne odbrane Obama je podržao primenu standarda nametanja zakona na napade dronovima van ratnih zona, mada je njegov zahtev „neposrednog“ proširen izvan uobičajenog razumevanja i mada su dokazi za izbor mete često slabi. Obama je odbacio i ratne standarde za držanje u zatvoru novih osumnjičenika za terorizam. Tokom njegovih 8 godina na položaju predsednika, svi takvi osumnjičeni izvedeni su pred sud; niko nije bio poslat u Gvantanamo na neograničeno vreme, mada je Obama nastavio da se oslanja na ratne standarde za Bushove zatvorenike u Gvantanamu. Od ovog osvojenog terena ne bih odstupio, pogotovo ne u času kada stupamo u neizvesnosti Trumpove administracije.

Doista, u sadašnjoj političkoj sredini u kojoj dominiraju populistički političari a vođe centra kao da su progutale jezik, nesklon sam bilo kakvom pokušaju postavljanja globalnih standarda o nečemu tako osetljivom kao što je strategija antiterorizma. Protivnici većih ograničenja moći vlasti da ubija ili pritvara sada će se verovatno oglašavati iz Bele kuće. I britanska premijerka Theresa May se na konvenciji svoje Konzervativne stranke zarekla da „više nikada neće dopustiti da ti aktivisti, branioci ljudskih prava s levice čitaju bukvicu najhrabrijima – muškarcima i ženama iz britanskih oružanih snaga“. U takvim okolnostima nije verovatno da će novi standardi pružati bolju zaštitu nego sadašnji.

Ali možda vredi koristiti argument Rose Brooks da bi se obezbedili svi mogući dodatni mehanizmi zaštite od onih koji bi rado nastavili da se oslanjaju na ratne standarde u borbi protiv terorizma. Preformulisaću njen argument ne kao zamenu za „problem kategorija“ koji ona otkriva u razlici između rata i mira, već kao dodatak tom problemu. Na primer, moglo bi se reći: čak i ako smatrate da američki napadi dronovima u Jemenu treba da se rukovode ratnim pravilima, i ako se uzme u obzir da je sudska procena teška u okolnostima klasične oružane borbe, svakako bi trebalo da prihvatimo izvesnu sudsku procenu za neke promišljenije akcije koje se događaju na „bojnom polju“.

Ili, čak i ako smatrate da lišavanje slobode u borbi protiv teoririzma treba da se rukovodi ratnim pravilima, s vrlo ograničenim sudskim ispitivanjem, svakako treba da prihvatimo veći stepen sudske kontrole kad je reč o „sukobu“ u kome je teško reći ko su borci ili gde se „rat“ događa i kada se završava. Zapravo bi trebalo da damo veliku prednost krivičnom gonjenju nad zatvaranjem ljudi. Te argumente ne treba shvatiti kao zamenu za pravila nametanja zakona, već kao ublažavanje nesmetane primene ratnih standarda od strane onih koji i dalje odbijaju da prihvate pristup nametanja zakona u bavljenju problemom terorizma.

Kao što pokazuje Brooks, bitka konkurentnih standarda možda je za sobom ostavila nedovoljnu zaštitu fundamentalnih prava da se ne bude ubijen ili zatvoren. Ali nijansirani niz pitanja koja je autorka postavila trebalo bi koristiti, koliko god je to moguće, kao dodatak postojećim standardima, a ne kao razlog za njihovo napuštanje. Inače postoji opasnost da podrijemo važne, mada nesavršene zaštitne mehanizme koje već imamo. A kad imamo u vidu da se danas zemlje tako različite kao što su Rusija, Turska, Iran, Izrael, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati aktivno suprotstavljaju naoružanim ili terorističkim grupama izvan svojih teritorija, svako slabljenje pravila dalo bi i tim zemljama veću slobodu delovanja – što je zastrašujuća pomisao.

Kenneth Roth, The New York Review of Books, 09.03.2017.

Prevela Slavica Miletić/Peščanik

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU