fbpx

Noću zure u tavanicu dok im se crne misli manično motaju po glavi. Duboko udišu pre nego što otvore račun za gas. Preskaču poneki obrok da njihova deca to ne bi morala. Život pod teretom duga iscrpljuje, emocionalno i fizički, a taj teret je postao svakodnevnica velikog broja Britanaca. 

Fotografije citateljki Neda Radulovic Viswanatha 5

Prema poslednjem izveštaju Nacionalnog sindikalnog centra, 3,2 miliona britanskih domaćinstava se suočava sa problemom prezaduženosti, što znači da više od četvrtine ukupnog dohotka domaćinstva daju za otplatu neosiguranih zajmova (bez hipotekarnih kredita). Za 1,6 miliona ekstremno zaduženih domaćinstava slika je još sumornija: više od 40 odsto dohotka uzimaju poverioci.

To je svakodnevni život siromašnih britanskih radnika, onih koji napornim radom osiguravaju funkcionisanje zemlje, a nagrada su im beda i život u neizvesnosti. Današnji britanski radnici prolaze kroz najduži period kontinuiranog opadanja nadnica još od vremena kada je na britanskom prestolu sedela kraljica Viktorija. Od 2007. do 2015. realne nadnice su opale za zapanjujućih 10,4 odsto – što je najveći pad zabeležen u bilo kojoj razvijenoj ekonomiji, osim Grčke. Prezaduženost je cena koju mnogi britanski radnici plaćaju za ekonomske promašaje Georgea Osbornea i njegovih saradnika, uključujući i novu premijerku.

Šta je rešenje? Vlada će nesumnjivo naglasiti da je minimalna cena rada već podignuta, ali planirane promene u poreskom sistemu i sistemu socijalne zaštite mnoge radnike gurnuće u još dublju bedu. Uvođenje nadnica od kojih se može živeti – umesto minimalnih nadnica koje se prepakuju i nude pod novim imenima – verovatno bi pomoglo, i zato je dobro što oba vođstva laburističke partije najavljuju da će razmotriti takvu mogućnost. Ali najbolje rešenje bi bilo da se radnici udruže i sami izbore za veće plate: ukratko, sindikalna organizacija.

Čak i u godinama ekonomskog buma nadnice miliona britanskih radnika su stagnirale ili opadale. Kakve su posledice? Za početak, milijarde funti budžetskih sredstava utrošene su na pružanje socijalne pomoći zaposlenima. Takođe, u godinama pre sloma, mnogi radnici su bili prinuđeni da se zadužuju da bi nadoknadili manjkove u kućnom budžetu. To nije dobro za radnike, a nije ni za ekonomiju. U isto vreme mnoge kompanije su beležile stabilan profit, ali ga nisu delile sa radnicima koji su ga stvarali. I zašto bi? Nakon što je sindikalizam uništen lošim zakonima i propadanjem industrije, nije bilo nikoga ko bi izvršio pritisak na kompanije da to učine.

U nordijskim zemljama se praktično podrazumeva da je svaki zaposleni član sindikata. Rezultat takvog sistema su viši životni standard i veća jednakosti nego u Britaniji. Jeremy Corbyn – koji će sledećeg meseca gotovo sigurno biti ponovo izabran za lidera stranke – najavio je predlog za uvođenje obaveznih kolektivnih ugovora za sve kompanije sa više od 250 zaposlenih. Takav pristup bi sigurno doprineo povećanju plata britanskih radnika, ne samo za njihovo dobro, već i za dobro britanske ekonomije. Ali borbu za sindikalno organizovanje ne možemo prepustiti samo političarima: to je zadatak svih nas. Za sindikalno oprganizovanje se moramo zauzeti rečima koje će odjeknuti među milionima radnika izvan sindikata, naročito među mladima kojima je ideja sindikalizma potpuno strana, kao da pripada nekoj davno zaboravljenoj kulturi. Zaduženost je pošast moderne Britanije – sindikalizam je jedan od lekova.

Owen Jones, The Guardian

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net

 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

Da - 30.8%
Ne - 69.2%

Ukupno glasova: 13
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Da - 40%
Ne - 60%

Ukupno glasova: 5
Glasanje u ovoj anketi je završeno
Državni nivo - 28.6%
Entitetski nivo - 0%
Lokalni nivo - 0%
Građani - 7.1%
Sve od navedenog - 64.3%

Ukupno glasova: 14
Glasanje u ovoj anketi je završeno

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU