fbpx

Italijanski filozof i pesnik, Đovani Piko dela Mirandola (Giovanni Pico della Mirandola), raspravu „Govor o dostojanstvu čovekovom“ napisao je 1486. godine, u dvadeset četvrtoj godini života. U ovom, za mnoge jednom od najboljih dela renesansne filozofije, Piko dela Miradola raspravlja o čovekovom oduhovljenju, jedinom i pravom dostojanstvu ljudskog bića.

miradola940

Ovaj put on započinje etikom koja obuzdava strasti i niske nagone, a sledi je dijalektika koja oslobađa um od mraka svake vrste. Združene, etika i dijalektika čiste dušu i čine je prijemčivom za metafiziku, a ona čoveku omogućava stupanje na poslednju stepenicu: spoznaju Boga i kosmosa.

Jakob Burkhart u svojoj poznatoj knjizi Kultura renesanse u Italiji piše da je ovo jedno od najplemenitijih dela koje baštinimo iz renesanse, a Eugenio Garin u ovom spisu vidi vrhunac duhovnog oblikovanja mladog filozofa.

Odlomci iz dela

ako propovedaju svete misterije, Serafimi, Heruvimi i Prestoli zauzimaju uzvišena mesta. Ognjem ljubavi gori Serafim. Sjajem uma blista Heruvim. Na valjanost suđenja sve polaže Prestol. Ako mi, dakle, posvetivši se delatnom životu, primimo na sebe brigu o svetovnim poslovima pravedno ih ispitujući, onda ćemo se, kao i Prestoli, dokazati u nepokolebljivoj postojanosti. A činimo li, pak, tako da dokoni od delovanja posmatramo u stvaranju Stvoritelja, u Stvoritelju stvaranje, pa je motrenje sva naša delatnost, onda smo sa svih strana obasjani svetlošću heruvimskom. Ako li, ipak, gorimo ljubavlju prema Stvoritelju samome, tada ćemo se od njegova ognja zapaliti iznenadno kao prilika serafimska.

*

Nečistome je greh dotaknuti čisto, kako to stoji u misterijima. A šta su ovde „noge“, šta su ovde „ruke“?

Svakako je „noga“ duše onaj njen najprezreniji deo kojim se ona o materiju opire kao o tlo, sposobnost, da kažem, njena da neguje i hrani i potpaljuje čulnost i da bude učiteljica raspusnog bluda. A „rukama“ duše zašto da ne zovemo njenu srditost koja, jer je robinja pohlepe – za nju se i bori, pa pljačkašica, po prašini i po vrućini otima plen kojim se duša leškareći u hladu časti.

Te „ruke“, te „noge“, to je sav taj čulni deo, u kome se nalaze mamci telesni što obavijaju dušu, a koji je, kako se kaže, za grlo stežu, e njih ćemo oprati filozofijom morala, tom živom vodom, da od merdevina onih ne bismo bili odgurnuti kao neposvećeni i neočišćeni.

*

Uistinu je, poštovani Oci, mnogostruk taj razdor u nama. Unutrašnjih teškoća imamo u kući svojoj i to težih nego što su građanski ratovi. Ako, ipak, ne bismo hteli da to i dalje tako bude, nego bismo se predali težnjama za takvim mirom koji nas blaženo uzvisuje dotle da nas među izabranike Gospodove uvršćuje, onda će zauzdanje i umirenje u nama pre svega i svakako postići filozofija morala.

Ona će, zatraži li naš čovek tek primirje od neprijatelja svojih, ukrotiti divlje nasrtaje mnogoćudne životinje i lavovsku spremnost na boj, bes i obest.

A ukoliko budemo, pažljivije za sebe brinući, poželeli blagodat trajnog mira, ona će nam u pomoć priskočiti i naše težnje izdašno ispuniti.

*

Dijalektika će pomiriti čete našeg zdravog razuma kad, zavedene lažima silogizama, uznemireno stanu da srljaju po bojnom polju radi svađa i krivih govora.

*

Filozofija prirode će smiriti svađe i neslaganja mišljenja koja nam uznemirenu dušu, otud i odovud zlostavljaju, razstržu i razdiru.

*

Ko ne bi hteo da bude nadahnut onim sokratovskim zanosom, proslavljenim u „Fedru“ Platonovom, pa da se odavde, sa sveta koji u zlu leži, zaveslajima stopala krilatih i letom silovitim do nebeskog Jerusalima digne?

*

Tek kad pomoću nauke o moralu iz sebe „izmokrimo“ pohlepe za preteranim slastima i kad odreske nokata, a u stvari isturene šiljke srdžbe i iglice besa „odrežemo“, tek onda ćemo se dati na učešće svetim, već spomenutim misterijima Bakha i posvetiti se razmatranju nečega za što se s pravom kaže da mu je Sunce i otac i voda.

*

Zavirimo li u pisane spomenike Haldejaca, videćemo da preko ovih znanja i umeća vodi put ka sreći za smrtnike ljude. Tumači haldejski pišu da je Zoroasterova reč ona prema kojoj je duša krilata, pa kad joj krila otpadnu, ona se stropošta u telo, a čim joj izrastu, odleti nazad ka bogovima.

*

Tako obično biva, da ima nemalo, da ne kažem da ima mnogo onih koji olajavaju ono što zdušno i valjano vodi ka vrlini, a ne ono što neprilično i grešno vodi u porok.

*

Kad kakva sekta napada neko istinito učenje i kad svojim mudrijašenjem osujećuje valjane razloge mišljenja, time upravo istina biva jača a ne slabija, to jest, još više podstaknuta, i nipošto ne trne, pa je tako slična plamenu baklje kad je neko snažnim zamasima trese.

*

Filozofija sama me naučila da se uzdam u sopstvenu savest više nego u sudove drugih i da uvek imam na umu kako je manje važno da nešto zlo o sebi čujem, nego da nekakvo zlo kažem ili učinim.

nova-akropola.rs

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU