fbpx

mustafa golubic 900x600

Iako je biografija obavještajca Mustafe Golubića, bivšeg borca za nacionalno oslobođenje, koji krajem 1918. godine postaje komunist, impresivna sama po sebi, senzacionalistički narativi prikazuju ga kao ikoničkog jugoslavenskog agenta 007, dok etnonacionalistički fokus zakriva politički razvojni put svojstven mnogim nacionalističkim revolucionarima koji su se u tom periodu okrenuli komunističkom internacionalizmu. Pročitajte tekst u kojem se na osnovu historijskih dokumenata prokazuju najčešće falsifikacije o Mustafi Golubiću, te demistificira i kontekstualizira njegov doprinos komunističkoj borbi.

Malo koji poznati komunista privlači toliko pažnje u poslednjih trideset godina kao Mustafa Golubić. Od crnorukaških, srpsko-nacionalističkih korena, do navodnog rada „za NKVD“, odnosno sovjetsku tajnu policiju, pa do zagonetnog potkazivanja i smrti u Beogradu 1941. godine, priča o ovom obaveštajcu intrigira i entuzijaste za istoriju i radoznale ljubitelje misterija. Pojava Golubića kao lika u Bjelogrlićevoj seriji Senke nad Balkanom samo dodatno hrani njegovu već veliku popularnost. Međutim, istoričari su se do sada malo bavili Golubićevim likom i delom. Iako je o njemu dosta pisano, uglavnom su se njegovim životom bavili novinari, često vođeni senzacionalizmom, i bez ikakvog istraživanja arhivskih izvora. U ovom tekstu ću pokušati da predstavim ono što zaista znamo o Golubiću na osnovu istorijskih dokumentata, da kontekstualizujem njegov životni put i, na kraju, da se osvrnem na uzroke i razloge njegove ogromne popularnosti.

Pravi i lažni Golubić

Svako ko se želi ozbiljnije baviti životom Mustafe Golubića mora prethodno proći kroz minsko polje izmišljotina, polu-istina i istorijskih falsifikata. Pobijanje svih njih zahtevalo bi minimalno jedan feljton, te ću se ovde osvrnuti samo na neke najbitnije i najpopularnije mitove o Golubiću. Dobar početak razdvajanja žita od kukolja jeste opis radnog mesta Mustafe Golubića: oni koji pišu da je bio agent NKVD-a ili Kominterne na potpuno su krivom tragu, kao i oni koji ga nazivaju „vođom“ sovjetskog obaveštajnog punkta u Beču. Golubić je, u periodu njegovog života koji javnost najviše zanima, bio obaveštajac Crvene armije, a za NKVD je radio samo kratko tokom dvadesetih. Sovjetska vojska i policija su, nimalo iznenađujuće, imale institucionalno razdvojene obaveštajne službe, kao i u bilo kojoj državi. Kominterna formalno nije bila deo sovjetskog državnog aparata, nego je bila međunarodna organizacija, te je takođe imala svoju zasebnu obaveštajnu službu.

Isto tako, ne postoji ni jedan jedini izvor koji bi dokazao tvrdnju da je Golubić učestvovao u atentatu na Lava Trockog, osnivača Crvene armije i Staljinovog dugogodišnjeg rivala. Netačna je i bizarna tvrdnja da je u Kremlj ulazio na privatan ulaz i da je bio lično blizak sa Staljinom, koju demantuje ujedno i jedini izvor o Golubićevom boravku u Kremlju: memoarski zapis Rodoljuba Čolakovića, koji je tamo bio zajedno s njim: ušli su na pobočna vrata jer je tamo živeo prijatelj kog su posećivali. Taj prijatelj, naravno, nije bio Staljin lično.[1]

Pored ovog senzacionalnog podviga, Golubiću se pripisuje i dizanje u vazduh pola Smedereva. Naime, 5. juna 1941. godine, nemačko skladište municije u Smederevskoj tvrđavi je eksplodiralo, a eksplozija, koja se dogodila na pijačni dan, ubila je ogroman broj ljudi. Procene idu od nekoliko stotina do čak dve i po hiljade žrtava. Po svemu sudeći, Golubića se proglašava krivcem za ovaj čin zato što je, kao što se tvrdi za sve komuniste, navodno bio protiv Srba. Ova klišeizirana antikomunistička propaganda ne objašnjava zašto bi jedan odlikovani veteran Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, koji je dobrovoljno stupio u srpsku vojsku iako je bio podanik Austro-Ugarske, odjednom odlučio da pobije na hiljade nevinih srpskih civila, kao što ne objašnjava ni šta je jednog nacionalistu podstaklo da s vremenom postane komunista. Povrh toga, ova teorija ne nudi ni jedno jedino objašnjenje zašto bi obaveštajcu Crvene armije bilo u interesu da izvrši agresorski čin na nacističku Nemačku u trenutku kada SSSR sa tom državom ima ugovor o nenapadanju i aktivno pokušava da izbegne rat.[2] Golubića je samo dva dana nakon smederevske eksplozije u Beogradu uhapsio Gestapo iz nevezanih razloga, a 17 dana kasnije počela je nacistička invazija na SSSR. Nije li za očekivati da bi nacisti, da su imali i najmanji dokaz o Golubićevoj umešanosti u eksploziju, koristili to u svojoj propagandi nakon početka rata sa SSSR-om, a možda i kao jedan od povoda za invaziju? U svakom slučaju, Golubić je nedugo potom ubijen, a nakon njegove smrti pojavila se i legenda o njemu kao „heroju SSSR-a“. Iako se nigde u ruskim dokumentima ne pominje sa takvom titulom, naša štampa o njemu često piše kao heroju SSSR-a, iako za to po svemu sudeći ne postoji ni jedan jedini izvor osim njegovog nadgrobnog spomenika u Beogradu.

Najveći posao na popularizaciji Golubića svakako je uradio publicista i novinar Milomir Marić. Golubić je skoro pa glavni protagonista njegove Dece komunizma, sveprisutan, svemoćan i zagonetan. Marić ga opisuje kao dobrovoljca „u ratu za osvetu Kosova“, „masonskog stipendistu“ i potencijalnog ranog agenta Ohrane, tajne policije carske Rusije. Skoro trećina prve knjige posvećena je Golubiću.[3] Iako Deca komunizma nije u potpunosti za baciti (koristi se autentičnom memoarskom građom iz Arhiva Jugoslavije, kao i objavljenim sećanjima mnogih komunista), nenavođenje izvora i senzacionalističke tvrdnje isprepletane sa istinitim podacima čine je poprilično neupotrebljivom za istoričare, a štetnom za širu javnost koja nema dovoljno informacija da istinu odvoji od Marićeve fikcije. Isto se može reći i za druge biografije Mustafe Golubića, poput one koju je 1986. objavio Sead Trhulj i one koju je prošle godine za Nedeljnik napisao Dejan Stojiljković.[4] Uravnotežena je jedino kratka biografija Borivoja Neškovića, koji je izbegavao nagađanja i glasine.[5]

Najznačajniji i ujedno početni izvori za izučavanje života i dela Mustafe Golubića trebali bi biti oni koji su već objavljeni u naučnim knjigama i časopisima, a koje novinari i publicisti koji pokušavaju da se senzacionalistički bave Golubićem po običaju izbegavaju. To su pre svega „Prilozi za biografiju Mustafe Golubića“ koje je još 1993. godine objavila istoričarka Ubavka Vujošević, kao i zbornik Moskva – Srbija, Beograd – Rusija koji su 2017. godine zajedno objavili Arhiv Srbije i Centralni državni arhiv grada Moskve.[6] „Prilozi“ zapravo donose partijske upitnike i autobiografije koje je Golubić pisao tridesetih, a koje je Vujošević pronašla u bivšem Centralnom partijskom arhivu Instituta marksizma-lenjinizma u Moskvi. Dokumenti iz zbornika Moskva – Srbija, Beograd – Rusija donose zapisnike Gestapoa, nastale tokom isleđivanja Mustafe Golubića 1941. godine. Oni će ujedno biti i okosnica ovog prvog pokušaja pisanja kratke naučne biografije Mustafe Golubića.

 Od nacionalnog do internacionalnog revolucionara

Autori koji su senzacionalistički pisali o Golubiću često sa ponosom ističu da je on, iako musliman, naglašavao svoju srpsku nacionalnost. Isti ti autori, povučeni etnocentrizmom i nacionalizmom koji dominiraju poslednjih trideset godina, zaborave da se zapitaju kako to da jedan srpski nacionalista, član Crne ruke i Mlade Bosne, postaje komunista, i kao takav umire? Odgovor na ovo pitanje treba tražiti ne samo u nacionalizmu, koji je nakon Golubićeve smrti prešao put od emancipatorske ideologije do kukavičkog izgovora za odbranu socioekonomskog statusa quo, nego i u samoj komunističkoj ideologiji, koja je, uprkos današnjim stereotipima, privlačila mnoge nacionaliste.

Mustafa Golubić rođen je u Stocu, u Hercegovini, 24. januara 1891. godine, u porodici „sitnog turskog posednika“.[7] Kao izvrstan student, dobio je podršku opštinskog odbora da nastavi studije u Realnoj gimnaziji u Sarajevu. Tamo se već 1908. godine priključio „Mladoj Bosni“. Zbog toga je izbačen sa svih škola na teritoriji Austro-Ugarske, te 1909. godine odlazi u Beograd da se školuje. Od početka je povezan sa četničkom organizacijom „Komita“ pod rukovodstvom majora Vojislava Tankosića, čiju će vojnu školu u Prijepolju završiti pre odlaska u rat. Bio je član organizacije „Ujedinjenje ili smrt“ (poznatije kao „Crna ruka“) od njenog osnivanja, maja 1911. godine, kao i svi članovi „Mlade Bosne“. Od početka Prvog svetskog rata (ili, kako ga on zove u jednoj od spomenutih autobiografija, „Imperijalističkog rata“) bori se u redovima majora Tankosića. Po zadacima „Crne ruke“, to jest Dragutina Dimitrijevića Apisa lično, Golubić putuje po Evropi i pre i tokom rata, da bi ga, kao crnorukca, uhapsila francuska vlada 5. februara 1917. godine.[8] To se dogodilo najverovatnije po nalogu srpske vlade, jer se vremenski poklapa sa hapšenjem Apisa i drugih crnorukaca, te početkom Solunskog procesa. Oni su, prema Golubićevoj kasnijoj tvrdnji, uhapšeni jer su zaista planirali atentate na Aleksandra Karađorđevića i Nikolu Pašića, mada su nameravali i ubistva drugih krunisanih glava Evrope.[9] Iz zatvora je pušten tek u septembru 1918. godine, a u Beograd dolazi nekoliko meseci kasnije i postaje komunista.

Za razumevanje ove naizgled radikalne promene u Golubićevim stavovima, treba sagledati kontekst revolucionarnog talasa koji je od 1917. do 1920. godine zahvatio Evropu. Lenjinova revolucionarna strategija eksplicitno se zasnivala na trojnom savezu proletarijata, seljaštva i „nacionalno-revolucionarnih“ pokreta. Naime, on je smatrao da u novoj eri revolucija koja nadolazi, upravo ovakav savez predstavlja sve progresivne snage koje se mogu boriti protiv imperijalizma na globalnoj kapitalističkoj periferiji. U državama u kojima je proletarijat slab i malobrojan, on može izgurati revoluciju zajedno sa seljaštvom i nacionalno-oslobodilačkim organizacijama, pod uslovom uspeha komunističke revolucije u razvijenim kapitalističkim zemljama.[10]

Ovo nije bio samo proizvod Lenjinove uobrazilje, nego direktnog uključivanja nacionalnih revolucionara u pokrete protiv evropskih carstava i imperijalizma. Na Balkanu je to bilo još očiglednije nego drugde: jedan Golubićev savremenik iz Zagreba napisao je da su radikalne omladinske organizacije poput „Mlade Bosne“ „imale pola nacionalnorevolucionarni, a pola anarhistički karakter“.[11] Desetak godina pre atentata u Sarajevu, Ilindenski ustanak Makedonaca protiv Osmanlija je vodio Nikola Karev, koji nije bio samo nacionalista, nego i član Bugarske radničke socijaldemokratske partije (tesni socijalisti), koja će 1919. godine postati Komunistička partija Bugarske. Mladobosance su, isto tako, pored nacionalnih revolucionara i mitskih srednjovekovnih figura, inspirisali ruski revolucionari, poput Aleksandra Hercena, Nikolaja Černiševskog i Mihaila Bakunjina.[12] Vladimir Gaćinović, kog Golubić opisuje kao „ideološkog vođa Mlade Bosne“, bio je prijatelj i saradnik potonjih boljševičkih revolucionara poput Lava Trockog, Viktora Serža i Anatolija Lunačarskog.[13]

Kada su nacionalni revolucionari poput Golubića videli zavisnost svojih vladara od imperijalnih sila, i njihovo jurenje sebičnih partikularnih interesa pod krinkom „nacionalnog oslobođenja“, mnogi su se, razočarani, okrenuli klasnoj analizi. Veza između nacionalizma i komunizma, između nacionalnog i klasnog oslobođenja, bila je neraskidiva. Međutim, današnji opisi ovih događaja najčešće namerno brišu komunizam i klasu.

 Crvena ruka

Veze Crne ruke i Mlade Bosne sa ruskim revolucionarima, dakle, počele su još pre izbijanja Prvog svetskog rata. Uprkos tome, u ovom periodu ih još uvek ne možemo okarakterisati kao eksplicitno anti-imperijalističke revolucionarne organizacije. Dok je Mlada Bosna bila bliska revolucionarima, vrhuška Crne ruke je više negovala veze sa „zvaničnom“ Rusijom, odnosno sa carskim vojnim i obaveštajnim strukturama. Još uvek su se nadali pomoći imperijalnih sila za ostvarivanje projekta ujedinjenja Srba (ili svih Južnih Slovena). Sam Golubić se u Rusiji prvi put obreo u leto 1915. godine, po Apisovim naređenjima, i regrutovao južnoslovenske ratne zarobljenike iz Austro-Ugarske za Rusku carsku vojsku.[14] Božin Simić, jedan od vodećih crnorukaca, najduže se zadržao u Rusiji, i tamo prešao put od srpskog nacionaliste do levičara. To je ujedno bila i životna putanja hiljada južnoslovenskih vojnika koji su se tamo našli, a koje su radikalizovali siromaštvo, nejednakost i maltretiranje od strane ruskih i srpskih oficira.[15] U slučaju Simića bitni faktori bili su i njegovo novo, izričito projugoslovensko opredeljenje, razočaranost imperijalizmom na koji su se crnorukci ranije oslanjali, kao i činjenica da mu je srpska monarhija sudila u odsustvu i da ga je u slučaju povratka u Solun čekala zatvorska kazna.[16] Njegova kasnija veza sa sovjetskim obaveštajnim strukturama još uvek nije sasvim istražena, iako je igrao bitnu ulogu u približavanju Jugoslavije SSSR-u nakon puča 27. marta 1941. godine.[17] Prva osoba sa kojom se Golubić sastao kada je u julu 1920. godine emigrirao iz Kraljevine SHS, bio je upravo Božin Simić. U tom trenutku, Golubić je već oko mesec dana bio član Komunističke partije Jugoslavije.[18]

Tada počinje Golubićev život političkog emigranta – komuniste. Najviše vremena je proveo u Beču, gde je blisko sarađivao sa još jednim bivšim crnorukcem i komunistom, Pavlom Bastajićem. Mustafa Golubić, kao i mnogi nacionalisti koji su smatrali da je buržoazija izdala nacionalne ideale, našao se u takozvanoj levoj frakciji KPJ, koja se zalagala za intenziviranu revolucionarnu agitaciju u uslovima ilegale, očekujući da će dvadesete doneti novi talas komunističkih revolucija. Članice i članovi leve frakcije su se zalagali minimalno za federalno preuređenje Jugoslavije, ili čak njeno razbijanje zarad stvaranja ujedinjene Balkanske sovjetske federativne socijalističke republike. Golubić je bio delegat KPJ na njenom Trećem kongresu, održanom u Beču 1926. godine, na kojem je postignuto privremeno pomirenje između leve i desne frakcije. U Beču je radio i kao urednik partijskih novina Srp i čekić.[19] Međutim, dve njegove najznačajnije oblasti rada bile su obaveštajne službe i nacionalno-revolucionarne organizacije.

1923. godine Mustafa je postao sovjetski obaveštajac, a navodi da mu je šef bio izvesni Čerski-Knap.[20] Formalni naziv odeljenja u kojem je radio Golubić je Inostrano odeljenje Državne političke uprave pri Narodnom komesarijatu unutrašnjih dela, odnosno INO GPU NKVD.[21] Nije poznato kakvi su bili konkretni zadaci Golubića, ali je izvesno da je Beč bio centralni punkt INO GPU za jugoistočnu Evropu, i da su mnogi jugoslovenski komunisti tako postali blisko povezani sa obaveštajnim strukturama SSSR-a. Pored Bastajića i Golubića, obaveštajnim radom su se bavili još i Labud Kusovac i Dimitrije Stanisavljević – Krka.[22] Golubića je često finansijski izdržavao Vladimir Tucović, crnorukac i rođeni brat Dimitrija Tucovića.[23] Rad obaveštajaca bio je direktno vezan uz rad nacionalno-revolucionarnih organizacija.

Sovjetski Savez aktivno je pokušavao da izgradi ujedinjeni front komunista sa nacionalno-revolucionarnim organizacijama, te je u Beču potajno ali blisko sarađivao ne samo sa crnorukcima, nego i sa revolucionarima iz Albanije, Dobrudže, Makedonije, Crne Gore i Hrvatske. U njihove najveće uspehe svakako se ubraja približavanje albanskih revolucionara iz KONARE-a (Komiteti Nacional Revolucionar) SSSR-u, kao i stvaranje Vnatrešne Makedonske Revolucionerne Organizacije (ujedinjene), koja će postati uspešna i popularna protivteža ekstremnodesničarskom VMRO-u Vanča Mihajlova.[24] Golubić je svakako bio u centru tih zbivanja, jer je bio jedan od urednika novina La Fédération balkanique, koje su od 1924. godine izlazile u Beču i služile kao platforma za objedinjavanje nacionalno-revolucionarnih organizacija Balkana.[25] Golubić je u tim novinama najviše pisao o nacionalnom pitanju u Jugoslaviji, „Crnoj ruci“ i uzrocima Prvog svetskog rata. Urednici su, naravno, bili njegovi bliski prijatelji Labud Kusovac i Pavle Bastajić, a kasnije makedonski revolucionar Dimitar Vlahov.[26]

1928. godine, Golubić je uhapšen u Beču i proteran iz Austrije, te se obreo u Berlinu. Prema pisanju ruskog istoričara Vladimira Pjatnickog, ovo je ujedno i kraj njegove delatnosti u INO GPU. Tada prelazi u Četvrto odeljenje Generalštaba Radničko-seljačke Crvene armije, odnosno postaje deo vojnoobaveštajne službe.[27] U januaru 1930. godine, po partijskom zadatku seli u Moskvu, i pohađa četvoromesečni kurs na Međunarodnoj lenjinskoj školi, gde su se školovali kadrovi Kominterne.[28] Naredne tri godine, Golubić radi za Kominternu. Međutim, to ga ne čini „agentom Kominterne“ – on ni u jednom trenutku nije bio deo OMS-a, obaveštajnog aparata Komunističke internacionale. Njegov posao bio je organizatorski – putovao je u Grčku, Francusku i Nemačku, te je tamo radio na organizovanju partijskih ćelija. Rad je svakako bio tajni i zahtevao je obaveštajno iskustvo.[29] Naime, Golubić je u Francuskoj formirao ilegalne komunističke ćelije u okviru francuske vojske, a u Nemačkoj pripremao štab koji bi, u slučaju napada Velike Britanije i Francuske na SSSR, bio zadužen za dizanje radničkih ustanaka u tim zemljama.[30]

 Mustafa protiv Tita

Uprkos fascinantnoj karijeri, ono što je verovatno privuklo najviše pažnje oko Mustafe Golubića jesu nagađanja o njegovom sukobu sa Josipom Brozom Titom. Do sada ona jesu ostala upravo to – nagađanja. Međutim, očigledno je da je taj sukob postojao, i ovde ću pokušati da ga podrobnije razjasnim, mada sam o njemu već kratko pisao u svojoj novoj knjizi Prije Tita.

1934. godine, Golubić se vratio vojnoobaveštajnoj službi Crvene armije, te je prvenstveno radio u Francuskoj i SAD-u. U nacističkoj Nemačkoj je ponovo učestvovao u radu tajne vojne organizacije za slučaj napada na SSSR, ovoga puta, od strane nacista.[31] Na osnovu svedočenja Ive Vejvode, znamo i da je neko vreme bio u Pragu.[32] Međutim, njegova najvažnija aktivnost, bar što se tiče KPJ, odvijala se u Parizu.

Sve je počelo kada je, u julu 1937. godine, generalni sekretar KPJ Milan Gorkić otišao u Moskvu. Tamo je mesec dana kasnije uhapšen pod lažnim optužbama za špijunažu, i nedugo potom streljan.[33] U Parizu, gde se nalazilo rukovodstvo KPJ, nastalo je rasulo. Ako je generalni sekretar partije špijun, to svakoga drugog automatski stavlja pod sumnju. Kominterna je sa emigrantima prekinula svaki kontakt. Konfuzija koja je usledila umalo nije koštala života Pavla Bastajića, Golubićevog dugogodišnjeg prijatelja i bliskog saradnika. Njega je u Parizu u jesen 1937. godine pokušao da ubije agent NKVD-a Ivan Kralj. Dakle, član jednog ogranka sovjetske obaveštajne službe dobio je naređenje da izvrši atentat na člana drugog ogranka, iz razloga koji ni do danas nisu razjašnjeni. Bastajić se za pomoć obratio svom starom prijatelju, crnogorskom komunisti Labudu Kusovcu, koji se nalazio u Parizu i učestvovao u sastancima privremenog Politbiroa. Tragedija je sprečena zahvaljujući Titu, koji je na zahtev Kusovca ubedio Kralja da ne ubije Bastajića.[34] Na osnovu ovoga, može se zaključiti da su Kusovac i drugi jugoslovenski komunisti u Parizu već tada prihvatali Tita za vrhovni autoritet u partijskim poslovima.

Međutim, između Kusovca i Tita ubrzo je došlo do sukoba. Nepoverenje među komunističkim emigrantima je raslo, te su se decembra 1937. godine izdvojile dve frakcije, koje su se borile za prevlast u partiji. Sa jedne strane je bilo takozvano „Privremeno rukovodstvo“, koje je vodio Josip Broz Tito, a sa druge „Paralelni centar“ Ive Marića i Labuda Kusovca. Golubić, koji je tada često boravio u Parizu, svrstao se na stranu svog prijatelja iz bečkih dana. Snabdevao ga je tada dragocenim informacijama iz Moskve i oko sebe okupljao jugoslovenske studente komuniste, vrbujući ih i za vojnoobaveštajnu službu, i za Paralelni centar.[35] Njegovi najznačajniji saradnici u Parizu bili su studenti Radivoj Uvalić i Čeda Kruševac, kao i stariji slikari Dida Demajo i Mirko Kujačić. Kruševac i Kujačić bavili su se nabavkom i izradom falsifikovanih pasoša.[36]

Rat i smrt

Tokom 1938. i 1939. godine, Marić i Kusovac su poraženi i zajedno sa svojim saradnicima isključeni iz KPJ. Ta sudbina, koliko je poznato, nije zadesila Golubića. Moguće je da je Tito pokušao da ga integriše nazad u partiju. To je ujedno i bio jedan od razloga njegovog uspeha u frakcijskoj borbi – među poznatijim pristalicama Titovih protivnika koji su postali deo njegovog najužeg kruga su Milovan Đilas, Boris Kidrič i Ivan Milutinović.[37] U prilog ovoj tezi ide i neobično opisivanje Golubića koje nalazimo u memoarima Rodoljuba Čolakovića, Titovog najbližeg saradnika u prvim mesecima sukoba u Parizu. Naime, Čolaković tih godina čak tri puta tobože „slučajno“ nailazi na Golubića, dvaput u višemilionskom Parizu i jedanput u Sarajevu.[38] Čolaković se očigledno ili na svoju ruku ili na Titov zahtev nalazio sa Golubićem. Na „pomirenje“ Golubića i Tita upućuje i izveštaj Radivoja Uvalića podnet Centralnom komitetu KPJ u jesen 1944. godine, kao i kasnija sećanja Ive Vejvode.[39] Nažalost, ovde nam ostaje samo oslanjanje na usmene izvore, s obzirom da je rad Golubića kao sovjetskog obaveštajca morao biti potpuno odvojen od KPJ.

Uprkos nekim naznakama o razrešenju spora sa Titom, načelnik Vojnoobaveštajne službe Crvene armije žalio se u martu 1941. godine Georgiju Dimitrovu, generalnom sekretaru Kominterne, da Tito ometa Golubićev rad i stvara mu probleme.[40] Mesec dana ranije, načelnik se po istim osnovama žalio u ime Ivana Srebrenjaka – Antonova, Golubićevog zagrebačkog kolege i još jednog pristaše Paralelnog centra.[41] Obojica su potkazani anonimnim dojavama i ubijeni tokom okupacije – Golubić u Beogradu, a Srebrenjak u Zagrebu godinu dana kasnije. Sudbine Golubićevih saradnika često nisu bile sretne, što takođe ukazuje na potencijalni nastavak sukoba sa Titom. Čeda Kruševac je u partizanima streljan usled nesporazuma,[42] a Labud Kusovac, iako vraćen u partiju i poslan u diplomatiju, završio je na Golom otoku, nakon što je KPJ došla u posed njegovih pisama protiv Tita pisanih 1937. i 1938. godine.[43] Demajo je takođe završio na Golom otoku, mada je nakon logora živeo pristojno, radeći kao tehnički i umetnički urednik u nekoliko izdavačkih kuća.[44] Uprkos partijskim istragama kojima su bili podvrgnuti tokom rata, Radivoj Uvalić i Mirko Kujačić su imali uspešne posleratne karijere. Uvalić je postao poznati jugoslovenski ekonomista i diplomata, a Kujačić se vratio slikarstvu.

Poslednji meseci Mustafe Golubića nisu ni približno toliko misteriozni koliko se pretpostavlja. Njegovo navodno učešće u puču 27. marta 1941. godine, ako ga je uopšte bilo, bilo je beznačajno. Ruski istoričar Leonid Gibijanski je uverljivo pokazao neutemeljenost dokaza o učešću Golubića u državnom udaru.[45] Njegov stari prijatelj, Božin Simić, svakako je bio umešan, ali ne postoje apsolutno nikakve naznake da je Golubić u trenutku puča bio u kontaktu sa njim. Krunski svedok, Pavle Popović – Crni, koji je navodno bio deo Golubićeve mreže, kompromituje se već na samom početku iskaza, jer netačno tvrdi da je Golubić bio agent NKVD-a, a ne Crvene armije.[46]

Mustafu Golubića uhapsio je Gestapo 7. juna 1941. godine u Beogradu, u stanu u današnjoj ulici Milana Rakića na Zvezdari. Priča da mu policija nije saznala čak ni ime i da je potpuno ćutao nije istinita. Policija je najkasnije 11. juna 1941. godine znala da je uhapšeni Luka Đerić zapravo poznati komunistički obaveštajac. Međutim, uprkos batinama i mučenju, iz Golubića nisu izvukli ni jednu jedinu korisnu informaciju. Golubić je islednicima priznavao samo ono što su već znali, kao što je bila praksa među komunistima. Iz dokumenata sa njegovog saslušanja stiče se utisak da se radi o nacionalnom revolucionaru koji je bio na vrhuncu aktivnosti od 1908. do 1918. godine, i koji se nakon toga politički pasivizirao iako je bio simpatizer komunista. Jedina detaljnija „priznanja“ odnose se na period od 1929. do 1931. godine, odnosno njegov boravak u Berlinu. Očigledno je Gestapo imao neke podatke od policije iz vajmarskog doba koja je pratila Golubića. Međutim, čak i tu, Golubić priznaje samo povremene kontakte sa legalnom organizacijom „Crvene pomoći“.[47] Nekoliko dana kasnije je ponovo izveden na saslušanje, i sve što je rekao je da je Apis organizovao Sarajevski atentat. Veze sa levom frakcijom u KPJ i sa GPU je negirao. Nije odao ni jedno jedino ime, niti je spomenuo Crvenu armiju.[48] Ako su nacisti i znali da imaju posla sa komunističkim špijunom, nisu ni slutili da je on operativac Crvene armije. O Smederevskoj tvrđavi i 27. martu, naravno, ni pomena. Streljan je 29. jula 1941. godine.[49]

 Zašto Golubić?

Stvarni život Mustafe Golubića nije toliko senzacionalan koliko neke od legendi koje mu se pripisuju. Uprkos tome, bio je poprilično spektakularan, počevši od prvog hapšenja u Austro-Ugarskoj do herojskog držanja pred Gestapom i pogibije. Golubić je počeo da privlači pažnju naše javnosti zato što je bio tajanstveni špijun, o kome su se već u međuratnom periodu ispredale legende. Međutim, to samo po sebi nije dovoljno objašnjenje. Golubić je bio jedan od mnogih jugoslovenskih komunističkih obaveštajaca. Svi su oni vodili izuzetno opasne i uzbudljive živote. Po čemu je Golubić poseban?

Za početak, bio je izuzetno harizmatična ličnost. Za čoveka koji ne može iza sebe da ostavlja pisane tragove, jako je bitno kako će ga pamtiti oni koji će o njemu nakon njega pisati. Ivo Vejvoda ga je „od prvog dana zavolio kao rođenog oca“.[50] Mirko Kujačić, pravdajući se pred partijom nakon rata, napisao je da ga je voleo i bezuslovno mu verovao.[51] Vera Mujbegović, koja je bila samo dete, seća se da su „pri svakom pomenu njegovog imena roditelji nekako spuštali glas i pominjali ga s pijetetom“.[52] Pored toga, za raspirivanje misterije o Golubiću sigurno je bitan njegov sukob sa Titom – o kojem se uvek mnogo spekulisalo, a jako malo znalo, i čija je priroda čak i sad donekle nerazjašnjena.

Na kraju, ne sme se zanemariti ni „nacionalni“ aspekat intrige o Golubiću. On privlači pažnju današnje, često nacionalističke javnosti, jer je bio musliman koji se izjašnjavao kao Srbin, jer je bio mladobosanac i crnorukac, a potom postao komunista, što u nacionalističkom imaginariju znači „anti-Srbin“. Golubićeva životna priča danas je filtrirana kroz prizmu nacionalnog, kalup u koji se „Mujka“ ne može uklopiti. Ta i takva priča ne samo da ne govori ništa o Golubiću, nego ne govori ništa ni o „nacionalnom“.

Golubić je ostavio značajan trag koji može postati predmetom jedne izvanredne i uzbudljive biografije, pod uslovom da ona nije pisana etnocentrično i sa naivnim romantizacijama tobože nacionalnog junaka. Ono što je zanimljivo u vezi Golubića je upravo to što, uprkos nastojanjima autora koji pišu o njemu da komuniste predstave kao bandite, teroriste, ubice i „anti-Srbe“, njegov životni put pokazuje upravo suprotno: da je bio disciplinovan, sposoban, visoko obrazovan predstavnik jedne plemenite ideje, koja je ka internacionalizmu i socijalizmu okretala čak i mnogobrojne okorele nacionaliste.


Stefan Gužvica,Slobodni Filozofski

 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU