fbpx

ljudi publika drustvo pixabay 2 850x564

Politika spektakla je staza koja vodi u totalitarizam

Da je u Srbiji autoritarno-totalitarni vokabular gotovo svakodnevno prisutan u izjavama političkih zvaničnika svakako nije nikakav novitet u javnom životu ove nesrećne zemlje, ali skorašnja izjava premijerke Ane Brnabić svakako zaslužuje posebno mesto u „nisci bisera“ duboko-državnog (novo)govora. Kaže premijerka Ana: „Srbija je daleko od podeljenog društva, ona je sve osim podeljenog društva. Amerika je primer podeljenog društva, u Srbiji to nemate“ (Beta, 9.11.2020.). Premijerka je još spomenula da je „ogromna većina građana Srbije tiha, radi i trudi se, da nešto stvori, ali i da postoji ogromna, izuzetno glasna, moćna i bogata manjina sa velikim brojem medija koja diže toliku buku da deluje da je zemlja podeljena“. Na kraju je Ana zaključila kako danas ima više medijskog pluralizma nego nekada kada je vladala sadašnja opozicija jer „mnogo više medija na najbrutalniji način kritikuje predsednika Aleksandra Vučića“.

Na prvi pogled čovek bi rekao da Anine izjave i nisu tako strašne s obzirom šta se sve kod nas priča i kakve etikete i uvrede trpe oni koji se zamere vlasti – primer aktuelnog vređanja novinarke Žakline Tatalović od strane estradne zvezde Ace Lukasa, koji je očigledno politički instruiran, govori nam dosta o ovom „maniru“ komunikacije.

Počnimo od nepodeljenog društva… Ako Ana tvrdi da je „Srbija sve osim podeljenog društva“ onda se ne može zaključiti ništa drugo nego da smo nepodeljeno društvo što, na prvu loptu, i ne izgleda tako loše: svi smo isti, niko nema privilegije i niko nema čime da se ističe, svi imamo jednaka prava, nema preterano bogatih, niko nije iznad zakona itd. i tome sl. Mislim da ni dete u osnovnoj školi ne bi prihvatilo ovu argumetnaciju sa obzirom na životnu empiriju, tako da o nepodeljenosti nema ni reči jer ona podrazumeva ili da živimo u idilično-bajkovitom društvu što je nonsens po sebi ili pak obitavamo u totalitarnom sistemu koji ne priznaje nikakve razlike sem onih koji ovaj sistem sam ističe – ovo je mnogo bliže našoj situaciji. Možda će neko primetiti da je kategorizacija našeg društva kao totalitarnog možda i preterana, ali ono svakako pati od „totalitarizama“ koji je osnova a i cilj raznim „blažim“ oblicima kao što su autoritarizmi, duboko-državizmi, diktatorizmi i ostali apsolutizmi.

Da je filozofkinja Hana Arent živa svakako bi ovu Aninu „misao“ o nepodeljenom društvu navela kao primer totalitarnog govora ili pak da su živi predstavnici Frankfurtske škole: Adorno, Markuze, Horkheimer, From – oni bi „meditaciju“ o nepodeljenom društvu svakako uvrstili u svoja proučavanja: Adorno bi joj našao mesto na svojoj skali autoritarnosti, Horkheimer bi je naveo kao primer „instrumentaliziranog uma“, a From bi je analizirao kroz psihologiju autoritarne ličnosti. Samo totalitaran um vidi nepodeljeno društvo u kome su svi isti, bez razlika ili isticanja. Čak je i Karl Šmit, jedan od ideologa totalitarnog sistema-nacizma, govorio o neprijateljima društva, to jest o onima koji kvare jedinstvenost ili uniformnost, ali je, opet, video u ovim neprijateljima nužnost koja pokreće društvenu dinamiku jer je društvo u stalnoj borbi sa svojim neprijateljima.

Skromnog sam mišljenja da ono što je kazala Ana, u svojoj sagi o nepodeljenom društvu, spada u domen totalitarne budućnosti na koju nas je upozoravala Hana Arent još ranih pedesetih godina prošlog veka, tamo negde iza Drugog svetskog rata. Fašizam, nacizam, staljinizam – kao primeri totalitarih ideologija koje ne trpe društveno „šarenilo“ samo su uvertire za budući koncept totalitrizma koji lako može da postane opšti diskurs, to jest način mišljenja&življenja većine ljudi na ovom našem svetu. Budući totalitarni sistemi, koje mi možda već doživljavamo u svom začetku, neće nositi kukaste krstove ili već koje istorijski poznate ornamente i simbole nego će se „provući“ kao nama nešto blisko i poznato, da ne kažemo – svakodnevno. Možda nećemo ni biti svesni ili pak sada već nismo da su naši tzv. politički „lideri“ u stvari nosioci tog „novog vrlog sveta“ u kome će vladati razni trampi, orbani & ostali vučići, dok će politika spektakla – koja već uveliko prožima gotova sve pore društvenog života i to ne samo kod nas – biti ona staza koji nas vodi pravo u totalitarizam. Nadam se da nisam u pravu, ali ne mogu da se oslobodim strepnje jer sve ukazuje na to da se ostvaruju „vizije“ Hane Arent i da „naša“ Ana nije ništa drugo do kreacija ovih novih društveno-političkih okolnosti.

Ako ne prihvatate ovaj novi vrli svet onda spadate među one koji još uvek kritički misle i neće dopustiti da ih zavaraju raznim totalitarizmima. Možda ne spadate u većinu, ali ste sigurno sa onima koje ne mogu obraditi svojim lažnim vizijama i obećanjima. No, to opet znači da ste u opasnosti da i vas nagazi neki primitivac ili pak glasnogovornik vlasti kao što je Aca Lukas. Nepripadanje nepodeljenom društvu je vaša velika prednost, ali i „greh“ zbog kojeg ispaštate jer ne pristajete na društvenu uniformnost. Ovde ne govorim samo o novinarima ili pak slobodnomislećim analitičarima… Mislim na sve slobodne ljude kao i one koji se tako osećaju. Jer svaka vlast je nasilje nad ljudima.

(Autonomija, foto: Pixabay)

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU