fbpx

Hans Asperger with patient 735x400

Ko je ubio Loru Palmer?“, u svetu psihologije glasi „Ko je „otac“ autizma?“. Da suzimo potragu i pitanje: kako je moguće da dva lekara opišu jedan skoro pa isti vid ponašanja, na dva sasvim različita kontinenta, sa u to vreme otežanom prekookeanskom komunikacijom, sa samo godinu dana razlike, nazivajući ga istim imenom – autizam.

Leo Kaner, psihijatar iz Baltimora, 1943. godine objavljuje rad u američkom žurnalu „Nervous Child“ pod naslovom „Autistični poremećaj afektivnog kontakta“. Ubrzo nakon toga, 1944. godine, bečki pedijatar Hans Asperger u nemačkom žurnalu objavljuje tezu „Autistične psihopate u detinjstvu“. Oba lekara su poricala da ikada čuli za onog drugog.

Uz sumnju da je neko tu ipak prekrišio etički kodeks, naučna zajednica je na kraju, u odsustvu dokaza, prihvatila mogućnost da je u pitanju slučajnost. Njihovi opisi ponašanja autistične dece, ruku na srce, bili su slični ali ne identični. Oboje pominju odsustvo vezivanja za druge ljude, pojavu rutine i rituala i oštećenu socijalnu interakciju (što su i danas ključni dijagnostički simptomi). Ipak, Kener je pisao o autističnoj deci koja uopšte nisu komunicirala, dok je Asperger opisao decu sa razvijenim kognitivnim veštinama, jasnim i preciznim govorom. Osnovna razlika je  u nivou funkcionisanja ove dece, zbog čega se visoko-funkcionalni autizam i nazivao Aspergerovim sindromom.

Kener kao psihoanalitičar tvrdi da je „infantilni autizam“ vid dečje shizofrenije za koju se mogu okriviti emocionalno hladni roditelji. Upravo je on tvorac termina „refrigerator mothers“, iako se ova fraza danas povezuje isključivo sa Brunom Betlehajmom.

Asperger prvi put javno govori o „autističnoj psihopatiji“ 1938. godine u Beču. U tom govoru, publici je objasnio da autistična deca ne samo da su korisna, već su i ključna za društvo zbog svoje izuzetne inteligencije. Zvao ih je „malim profesorima“.  Takođe pominje da autizam treba posmatrati kao kontinuum, što je i danas aktuelno.

I Kener i Asperger predstavljaju svoj rad kao potpuno originalan, bez navođenja referenci i citiranja pređašnjih autora. Novija istraživanja potvrđuju da niko tu nije previše naivan, pa čak su upleteno prilično mutne i mračne ličnosti.

Novinar Stiv Silbermen je pre nekoliko godina u svojoj knjizi „Neurotribes“ najzad rešio misteriju simultanog otkrića autizma. Naime, i pored svih teorija zavere, objašnjenje je krajnje jednostavno. Znanje o autizmu u Ameriku je doneo lekar Georg Frankl koji je 1937. godine pobegao iz Beča. Taj isti Frankl svojevremeno je bio Aspergerov saradnik, a u Americi se zaposlio upravo na klinici gde je radio Kener. Ovo otkriće i dalje ne razjašnjava ko je izvorni otac autizma, ali pojašnjava jedno od najkonfuznijih pitanja. Ipak, nije suština u tome da je Kenerov rad plagijat, već je moguće da su oboje preuzeli i razradili Franklove ideje.

Hans Asperger

Prema jednoj tezi koja je nežna prema doktoru Aspergeru, navodi se da on nije mogao da citira Frankla zbog tadašnje političke klime. Preciznije, nije se usudio da u svom radu citira Jevreje.

Kasnije je potvrđeno da je Kener u to vreme zaista pratio i citirao nemačke žurnale koji su objavljivali Aspergerove radove, kao i da je čitao apsolutno sve što je do tada objavljeno o autizmu. Sa druge strane, ni Kener ne citira Aspergera iz sličnih razloga – ne želi da ugrozi svoj položaj zbog sumnje da je Asperger nacista.

Aspergerova veza sa nacizmom zaista je zapetljana. Prema jednoj verziji, on je poput Oskara Šindlera koji je spašavao male Jevreje sa autizmom od nacističkog programa eutanazije. Navodno je decu iz svoje klinike pokušavao da spasi na jedini mogući način – tako što će ih predstaviti nacistima kao izuzetno korisne za društvo. Ispostavilo se da je Asperger lepe reči imao samo za visokofuncionalni autizam, dok je drugu decu sa klinike opisivao kao „imbecile“, bez ikakvih interesovanja i vrednosti. U skladu sa ovom verzijom događaja, odlučio je da žrtvuje decu sa većim kognitivnim oštećenjima jer im svejedno nije bilo pomoći.

Hervig Čej sa Univerziteta u Beču, na osnovu prethodno nedostupnih dokumenata iz državne arhive uključujući Aspergerove lična dokumenta o pacijentima, otkrio je nešto sasvim suprotno. Ovaj pedijatar je naime usko sarađivao sa nacistima i podržavao program eutanazije primajući u svoju kliniku decu predviđenu za odstrel. Među dokumentima je i fotografija devojčice po imenu Herta koja je patila od encefalitisa i preminula tri meseca nakon dolaska na kliniku od upale pluća – i to dan nakon njenog trećeg rođendana. Asperger je naredio da se devojčica dovede jer je „sigurno strašan teret za svoju majku“ a i njeno stanje je neizlečivo.

Za najmanje četrdeset i dva svoja mala pacijenta potpisao je da se osuđuju na smrt jer su bezvredni i beskorisni za državu. Na osnovu tih izveštaja deca su prebačena u zloglasnu bečku kliniku Špigelgrund gde je ubijeno oko 800 dece.

Tako je ukaljana ionako zamršena istorija autizma, a pitanje plagijata više nije u centru. Priča se grana i ispreda od sumnjivih biografija ključnih figura, ali i novih imena i prvih, sve ranijih zapisa. Šta je original a šta kopija? „Sve je toliko daleko, kopija, kopije, kopije.

Sanja Dutina Dragović - psihobrlog.com

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU