fbpx

6Foto Pescanik 2

Kao istoričar specijalizovan za istoriju Holokausta, nacističke Nemačke i Evrope u doba svetskih ratova, često sam suočen sa pitanjima o tome u kojoj meri aktuelna situacija u SAD podseća na ovaj međuratni period i uspon fašizma u Evropi. Poredeći ova dva perioda, uočio sam nekoliko uznemirujućih sličnosti i jednu značajnu, ali podjednako uznemirujuću razliku.

Dvadesetih godina prošlog veka, SAD su vodile izolacionističku spoljnu politiku i odbijale učešće u međunarodnim organizacijama poput Lige naroda. „Amerika na prvom mestu“ (America First) je tada bila „isključivo Amerika“, ako izuzmemo finansijske sporazume poput Dosovog i Jangovog plana, koji je trebalo da osiguraju da naši bivši saveznici otplate svoje ratne zajmove. U isto vreme, visoke carine su teško pogodile međunarodnu trgovinu, otežavajući otplatu ovih zajmova. Nejednakost je rasla, bogatstvo se koncentrisalo na vrhu, a Kongres i sudovi odbijali su da sprovedu regulacije kojima bi se građani zaštitili od katastrofa izazvanih razularenom slobodom preduzetništva. Istovremeno, vlada je usvojila izuzetno restriktivnu imigracionu politiku koja je trebalo da sačuva dominaciju belih anglo-saksonskih protestanata od priliva katoličkih i jevrejskih imigranata. (Različite mere kojima se sprečavala imigracija iz Azije, već su bile na snazi od 1882, odnosno 1917.) Zahvaljujući ovim merama, država je bila nesposobna da formuliše konstruktivni odgovor kako na Veliku depresiju, tako i na uspon fašizma, rastuću pretnju svetskom miru i izbegličku krizu koja je nastupila tokom 30-ih godina prošlog veka.

Danas, predsednik Tramp izgleda odlučan u nameri da isključi SAD iz celokupne posleratne strukture međusobno povezanih diplomatskih, vojnih i ekonomskih sporazuma i organizacija koje su od 1945. čuvale mir, stabilnost i prosperitet. Njegova sklonost ka bilateralnim sporazumima kao rivalskim odnosima nulte sume, u kojima je on dominantni igrač koji uvek „pobeđuje“, preklapa se sa ideološkim sklonostima Stiva Benona i takozvanog alt-right pokreta ka nesputanom nametanju sebičnog interesa autonomnih i ksenofobnih nacionalnih država – ukratko, ka međunarodnom sistemu pre 1914. Ova „međunarodna anarhija“ proizvela je Prvi svetski rat, boljševičku revoluciju, Veliku depresiju, fašističke diktature, Drugi svetski rat i Holokaust, dakle upravo onu vrstu katastrofa koju je međunarodni sistem uspostavljen nakon 1945. zapanjujuće uspešno izbegavao tokom čitavih 7 decenija.

Preteći trgovinskim ratom kako protivnicima, tako i saveznicima, Tramp pravda uvođenje carina savezicima pod izgovorom da zemlje poput Kanade predstavljaju pretnju za našu nacionalnu bezbednost. On kombinuje svoje konstantno omalovažavanje naših demokratskih saveznika sa otvorenim divljenjem autoritarnim vladarima. Njegova naivna i narcistička ubeđenost u sopstvenu nadarenost za personalnu diplomatiju i njegova vera u značaj rukovanja sa ljudima poput Putina i Kim Džong-Una, podsećaju na nesrećnog Nevila Čemberlena (inače čoveka u svakom drugom pogledu različitog od Trampa). Srećom, SAD su tako čvrsto uglavljene u međunarodni poredak koji su stvarale posle 1945, a Republikanska partija i njeni zastupnici iz sveta biznisa dovoljno uplašeni zbog pretnje slobodnoj trgovini, da Tramp još uvek nije do kraja sproveo svoj plan povlačenja iz međunarodnih institucija, iako je za vrlo kratko vreme zapanjujuće brzo napredovao u tom smeru.

Drugi aspekt međuratnog perioda koji u velikoj meri nalikuje na našu aktuelnu situaciju, jeste odumiranje Vajmarske republike. Paul fon Hindenburg, izabran za predsednika Nemačke 1925, imao je po Vajmarskom ustavu mnoštvo vanrednih ovlašćenja za odbranu nemačke demokratije u slučaju da se ona nađe u ozbiljnoj opasnosti. Međutim, umesto da je brani, Hindenburg je postao njen grobar, koristeći svoja ovlašćenja prvo za to da uništi demokratske norme, a zatim i da u savezu sa nacistima zameni parlamentarnu vlast autoritarnom vladavinom. Hindenburg je počeo da koristi svoja vanredna ovlašćenja 1930, postavljajući niz kancelara koji su vladali dekretima, a ne na osnovu parlamentarne većine koju je, zbog Velike depresije i hiperpolarizacije nemačke politike, bilo sve teže formirati.

Pošto usled sve malobrojnije podrške za tradicionalni konzervativizam nisu bili u stanju da sprovedu autoritarnu reviziju ustava, Hindenburg i stara desnica su na kraju ušli u dogovor sa Hitlerom i postavili ga za premijera. Verujući da će biti u stanju da kontrolišu Hitlera i da će im on obezbediti podršku kod građana, konzervativci su u početku bili zadovoljni ostvarenjem svoga plana: intenzivnijim naoružavanjem, zabranom Komunističke partije, suspendovanjem slobode govora, štampe i okupljanja, a zatim i same parlamentarne vladavine, čistkama u javnim službama i ukidanjem nezavisnih radničkih sindikata. Nije potrebno naglasti da su nacisti ubrzo prevazišli ciljeve svojih konzervativnih saveznika koji su se pokazali nemoćnima da ih u tome zaustave.

***

Ako danas u SAD postoji figura koju će istoričari jednoga dana proglasiti grobarom američke demokratije, onda je to Mič Mekonel. On je potpirivao hiperpolarizaciju američke politike kako bi Obamine godine predsednikovanja učinio što više disfunkcionalnim i paralisanim. Kao i u slučaju parlamentarne blokade u Vajmaru, blokada Kongresa u SAD je podrila poštovanje prema demokratskim normama, tako omogućujući Mekonelu da ih još bezobzirnije gazi. Ova povratna sprega se najbolje vidi na primeru kršenja tradicionalnih presedana o imenovanju sudija. Sistematska opstrukcija sudskih kandidatura u Obaminom prvom mandatu navela je demokrate da ukinu filibaster za sve osim za kandidature za Vrhovni sud. Usledilo je Mekonelovo blokiranje kandidature Merika Garlanda, što je bio postupak bez presedana, da bi zatim upravo on sam ukinuo filibaster za kandidature za Vrhovni sud, kako bi dovršio „krađu“ Skalijinog mesta i potvrdio izbor Nila Gorsiča. Ektremna politizacija procesa sudskih kandidatura može se videti i u aktuelnom procesu izbora Breta Kavano.

Može se predvideti da od sada neće biti značajnijih imenovanja sudija ukoliko i predsedništvo i senat nisu u rukama iste partije. Mekonel i naš disfunkcionalni i nepoštovani Kongres su sada osigurali podjednako disfunkcionalno i nepoštovano sudstvo, a ustavna ravnoteža između tri grane vlasti je u opasnosti.

Kakve god tajne sumnje Mekonel i tradicionalni republikanci imali o Trampovom karakteru, njegovom stilu vladanja i moguće upletenosti u protivzakonite radnje, oni se otvoreno raduju dobitima koje su ostvarili sarađujući s njim i njegovom bazom: ogromnim smanjenjima poreza za bogate, finansijskoj i ekološkoj deregulaciji, kandidaturama (za sada) dvojice konzervativnih sudija Vrhovnog suda i mnoštvu sudijskih imenovanja iz redova konzervativaca, kao i značajnom smanjenju državno finansiranog zdravstvenog osiguranja (mada ne i totalnom ukidanju Obamakera kojem su se nadali). Poput Hitlerovih konzervativnih saveznika, Mekonel i republikanci se ponose brzo stečenim dividendama na svoju investiciju u Trampa. Čak ni kombinacija Trampovog samoponiženja pred Putinom u Helsinkiju, sramotnog razdvajanja porodica na granici – u potpunoj suprotnosti sa zakonom o azilu (da ne pominjemo osnovne humanitarne principe i republikansko zaklinjanje u „porodične vrednosti“), i najskorije, optužbe koje Majkl Koen izneo protiv Trampa za kršenje zakona o finansiranju kampanje, nije uspela da uzdrma odanost republikanske stare garde. Stoga ima malo nade da bi čak i eventualni skandalozni nalazi Milerove istrage mogli da raskinu ovaj savez.

Ali potencijalni uticaj Milerovog izveštaja ukazuje na još jednu zlokobnu sličnost sa međuratnim periodom, koja se ogleda u načinu na koji su toksične podele u unutrašnjoj politici dovele do potpunog preokreta ranijih političkih orijentacija. I Musolini i Hitler su došli na vlast između ostalog zato što se fašističko-konzervativna alijansa suočila sa podelama i neredom na levici. Katoličke partije (Popolari u Italiji, Zentrum u Nemačkoj), liberalni umerenjaci, socijaldemokrati i komunisti nisu dovoljno odlučno sarađivali u odbrani demokratije. U Nemačkoj je ovo bilo dovedeno do apsurdnog ekstrema kada su komunisti potcenili nacističku pretnju kao privremeni izazov, fokusirajući se umesto toga na socijaldemokrate – koje su nazivali „crvenim fašistima“ – kao na pravu dugoročnu pretnju pobedi komunizma.

Do1936, demokratske snage u Francuskoj i Španiji su naučile bolnu lekciju o posledicama razjedinjenosti pred fašističkom pretnjom, a čak je i Staljin promenio svoju nepromišljenu politiku i poručio komunistima da se pridruže demokratskim snagama okupljenim u izborne saveze Narodnog fronta. U Francuskoj je mogućnost pobede Narodnog fronta i formiranja nove vlade na čijem čelu bi se nalazio – užas nad užasima – socijalista i Jevrejin Leon Blum navela mnoge da uskliknu „Bolje Hitler nego Blum!“. Bolje da pobedi Francuz koji podržava nacističkog diktatora i tradicionalnog neprijatelja s druge obale Rajne, nego da francuska demokratija i nezavisnost budu sačuvane pod vođstvom jednog jevrejskog socijaliste. Pobeda Narodnog fronta 1936. privremeno je spasila francusku demokratiju, ali je već 1940. dovela do poraza demoralisane i podeljene Francuske, nakon kojeg je na vlast došao višijevski režim koji je prihvatio saradnju sa nacistima, istovremeno sprovodeći sopstvenu autoritarnu kontrarevoluciju.

Suočeni sa Milerovom istragom u rusko mešanje u izbore i šurovanje sa članovima njegovog tima, Tramp i njegove pristalice pribegavaju dvostrukoj odbrani – nije bilo šurovanja i tvrdnja o ruskom mešanju je izmišljotina. Druga linija odbrane je takođe dvostruka: „mešanje nije zločin“, a do sada nije dokazano da je rusko mešanje imalo ikakvog efekta. Slutim da će se, ukoliko Milerov izveštaj pokaže da Trampovo „šurovanje“ sa Rusima uistinu odgovara zakonskoj definiciji „zločinačkog udruživanja“ i da je rusko mešanje bilo toliko opsežno da nije moglo ostati bez efekta, mnogi republikanci povući, bilo implicitno ili eksplicitno, na treću liniju odbrane: „Bolje Putin nego Hilari!“. Čini se da nema ničega što se ne može opravdati demonizacijom Hilari Klinton, a teza da je Trampov dolazak na predsedničko mesto uz Putinovu pomoć još uvek manje zlo od košmara Hilarine pobede, biće znak konačnog republikanskog preokreta ka neliberalnoj vladavini kod kuće i potčinjenosti autoritarnom vladaru na spoljnopolitičkoj sceni.

***

Takve sličnosti, kako one aktuelne, tako i one koje se mogu predvideti, ne smeju zamagliti značajnu razliku između međuratnog urušavanja demokratije i naše današnje situacije. U svom romanu iz 1935, To se ovde ne može desiti, Sinkler Luis je opisao kvazi-nacističko preuzimanje vlasti u SAD. U romanu, paravojne snage novoizabranog populističkog predsednika, preuzimaju vlast hapseći članove Kongresa, uvode diktaturu, postavljaju svemoćne lokalne komesare, otvaraju koncentracione logore, uvode preke sudove i strogu cenzuru i zatvaraju sve političke protivnike koji nisu uspeli da pobegnu u Kanadu. Pozivanje na primer nacizma je u to vreme bilo razumljivo i kao što sam već primetio, mnogi aspekti sumraka demokratije u međuratnom periodu zaista izgledaju zastrašujuće slično aktuelnim trendovima. Ali nacistička diktatura, rat i genocid koji su usledili nakon propasti vajmarske demokratije, nisu se pokazali preterano korisnim za procenu smera u kojem se danas krećemo. Mislim da današnji trendovi pokazuju značajno odstupanje od diktatura iz 30-ih godina prošlog veka.

Fašistički pokreti onog vremena bili su ponosno i otvoreno antidemokratski, a oni koji su došli na vlast u Italiji i Nemačkoj razmetali su se totalitarnom prirodom svojih režima. Najoriginalnije otkriće aktuelnog talasa autoritarizma sastoji se u tome da izgradnja otvoreno antidemokratske diktature sa eksplicitno totalitarnim težnjama nije neophodan uslov ostanka na vlasti. Možda se ovaj novi autoritarizam može najbolje opisati lukavim terminom „neliberalna demokratija“. Redžep Tajip Erdogan u Turskoj, Vladimir Putin u Rusiji, Rodrigo Duterte na Filipinima i Viktor Orban u Mađarkoj, otkrili su da opozicione partije mogu nastaviti da postoje i da izbori mogu nastaviti da se održavaju kako bi se obezbedio smokvin list demokratske legitimnosti, dok su u stvarnosti izbori zanemarljiva opasnost po njihovu moć. Uistinu opasni opozicioni lideri bivaju na ovaj ili onaj način neutralisani ili eliminisani.

Totalna kontrola štampe i drugih medija takođe nije neophodna, budući da poplava lažnih vesti u tolikoj meri zagađuje protok informacija da činjenice i istina postaju nebitni kao faktori oblikovanja javnog mnjenja. Nekada nezavisno sudstvo se postepeno razgrađuje kroz selektivne čistke i postavljanje politički pouzdanih lojalista. Burazerski kapitalizam otvara put ka simbiozi između političkih i biznis lidera, zasnovanoj na korupciji i bogaćenju. Ksenofobni nacionalizam (a u mnogim slučajevima i eksplicitno antiimigrantski beli nacionalizam), kao i pretpostavljanje „reda i zakona“ individualnim pravima, takođu su ključni za mobilisanje široke podrške među biračima i stigmatizaciju neprijatelja.

***

Tramp je pokazao neskriveno divljenje prema ovim autoritarnim vođama i izraženu sklonost ka osnovnim principima neliberalne demokratije. Ali drugi su mu već u dobroj meri utabali put. Republikanci su od samog starta imali sistemsku prednost na izborima za senatore i kongresmene, jer je baza Demokratske partije koncentrisana u velikim državama i velikim gradovima. Po mom proračunu, svaki aktuelni demokratski senator predstavlja oko 3,65 miliona ljudi, dok svaki republikanski predstavlja oko 2,65 miliona. Drugim rečima, 50 senatora – među kojima je 29 republikanaca – iz 25 najmanje naseljenih država predstavlja svega oko 16% stanovištva Amerike, a 34 republikanska senatora – dovoljno za blokiranje presude po optužbama za impičment – predstavlja države sa ukupno 21% američke populacije. Ako uzmemo u obzir i prekrajanje izbornih jedinica i onemogućavanje glasanja, koji predstavljaju dodatnu sistemsku prednost za republikance, procenjuje se da bi Demokratska partija na izborima 2018. morala da pobedi sa 7-11 poena (što je razlika koju je moguće dostići samo na retkim „talasnim“ izborima), kako bi uspela da osvoji najtanju moguću većinu u Predstavničkom domu.

Od 5 predsedničkih izbora održanih u ovom veku, demokrati su osvojili većinu glasova na 4. Uprkos tome, 2 od ova 4 izbora (2000 i 2016) ipak su se završili pobedom republikanskog kandidata, jer Elektorski koledž takođe daje veću težinu glasovima iz malih, uglavnom republikanskih država, baš kao i Senat. Imajući u vidu da je Vrhovni sud doprineo podrivanju suštinskih principa iz Zakona o pravu glasa (Shelby County v. Holderi), da je odbio da razmatra flagrantne slučajeve prekrajanja izbornih jedinica (Gill v. Whitford za Viskonsin; Benisek v. Lamone za Merilend) i da je nedavno potvrdio zakon kojim se u Ohaju čiste birački spiskovi (Husted v. Randolph Institute), strah da će ovaj sud u budućnosti omogućiti još nečuvenije prestupe ove vrste je opravdan.

Nezabeleženi uticaj „tamnog novca“ na predizborne kampanje dodatno je izobličio izborni proces. Odluka Vrhovnog suda kojom se korporacije proglašavaju osobama, a novac slobodnim govorom (Citizens United v. FEC) naročito je uvećala moć korporacija i bogatih pojedinaca da utiču na američke izbore. Približavamo se tački u kojoj će demokrati još uvek biti u stanju da dobiju izbore u tradicionalno pro-demokratskim državama, ali će na izborima za predsednika i Kongres postati irelevantni. Moguće je da će Trampove lične mane i njegova taktika obraćanja uskoj biračkoj bazi, uz motivisanje demokrata i odbijanje nezavisnih birača, dovesti upravo do onih retkih „talasnih“ izbora neophodnih da bi se omogućila kongresna protivteža predsedničkoj administraciji i da bi se osvojio dovoljan broj država kako bi se započelo preokretanje aktuelnih trendova prekrajanja izbornih jedinica i onemogućavanja glasanja. Izbori 2018. i 2020. biće od presudne važnosti kao test razmera propadanja našeg izbornog sistema.

Još jedna oblast u kojoj je Tramp imao koristi od dugoročnih trendova koji su prethodili njegovom dolasku na predsedničko mesto jeste i urušavanje radničkog organizovanja. Kako bi konsolidovao svoju diktaturu Hitler je morao da jednim udarcem ukine nezavisne sindikate u Nemačkoj. Tramp nije suočen sa takvim problemom. U prve tri posleratne decenije radnici i menadžment su de facto delili rastuće profite koji su bili rezultat rasta produktivnosti. Od 70-ih godina prošlog veka ovaj društveni ugovor je propao, sindikalno članstvo i uticaj su opali, rast prihoda je stagnirao, a nejednakost je počela naglo da raste. Pobeda koju je u Viskonsinu izvojevao guverner Skot Voker nad sindikatima zaposlenih u javnom sektoru, kao i nedavna odluka Vrhovnog suda kojom se poništavaju obavezne dotacije sindikatima u javnom sektoru (Janus v. AFSCME), predstavljaju samo dodatno ubrzavanje jednog već dugotrajnog procesa. Sve nejednakiji uslovi na tržištu rada, izazvani porastom uticaja korporacija i opadanjem moći sindikata, kao i sve veća armija dobro plaćenih lobista, takođe su simptomi neliberalnog trenda o kojem govorimo.

***

Pored urušavanja nezavisnog sudstva kao protivteže izvršnoj vlasti, prepoznatljive odlike neliberalne demokratije su i neutralizacija slobode štampe i uporno smanjivanje ljudskih prava. Kada su u pitanju ove institucije, koje se često predstavljaju kao bedem demokratije pred autoritarnom uzurpacijom, Trampova administracija je ili već trijumfovala ili je na putu da ostvari značajne pobede za neliberalnu demokratiju. Odmah nakon svog postavljenja za kancelara, Hitler je napravio Ministarstvo za narodno prosvetljenje i propagandu i na mesto ministra postavio Jozefa Gebelsa, jednog od svojih najbližih političkih savetnika.

Pod Trampovom vlašću, ove funkcije su de facto privatizovane kroz Foks njuz i Šona Henitija. Foks verno ponavlja „alternativne činjenice“ koje potvrđuju Trampovu verziju događaja, a Tramp zauzvrat nalazi insipiraciju za svoje tvitove i izjave u nastupima Foksovih komentatora i svojim noćnim razgovorima sa Henitijem. Rezultat je stvaranje „Foksovog mehura“ za Trampove birače, potpuno nerazumljivog za gledaoce CNN-a. PBS-a i MSNBC-a, kao i za čitaoce Vašington posta i Njujork tajmsa. Izuzetno kritički nastrojeni slobodni mediji ne samo da nisu delotvorna protivteža Trampovoj spremnosti da neprestano laže bez ikakvih političkih posledica, već postaju još jedan neprijatelj protiv kojeg on mobiliše nezadovoljstvo i frustraciju svojih birača. Slobodna štampa ne mora biti ugušena, dovoljno je učiniti je irelevantnom i iskoristiti je za dobijanje političkih poena.

Prvi zakon koji je Hitler doneo dekretom, Zakon o ovlašćenjima iz 1933 (koji je suspendovao zakonodavne moći Rajhstaga) davao je prava vladi da otpusti javne službenike na osnovu sumnje u njihovu političku pouzdanost i „nearijevsko“ poreklo. Nejednakost pred zakonom i pravna diskriminacija bile su ključne odlike nacističkog režima već od prvih dana njegovog dolaska na vlast. Takođe, ovaj režim se umešao u privatne izbore ljudi po pitanju seksualnosti i razmnožavanja. Progon muških homoseksualaca se drastično pojačao rezultirajući smrću preko 10.000 gej muškaraca i utamničenjem i kastracijom još više hiljade drugih. Prisilno je sterilisano između 300 i 400 hiljada Nemaca koji su proglašeni nosiocima naslednih nedostataka; oko 150.000 mentalno i fizički hendikepiranih Nemaca proglašeno je „nevrednim života“ i potom ubijeno. Nemcima koji su proglašeni sposobnim da donesu na svet rasno vredno potomstvo uskraćen je pristup kontracepciji i abortusu, i dodeljivane su im nagrade za veliki broj dece; strane radnice koje bi ostale u drugom stanju primoravane su na abortus kako bi se sprečilo rađanje nepoželjne dece i gubljenje radnih dana.

Neliberalna agenda nije ni približno tako užasna kao ona nacistička, ali možemo očekivati ukidanje mnogih prava koje Amerikanci trenutno uživaju. Istopolni brakovi će verovatno opstati, imajući u vidu promenu stava javnog mnjenja po ovom pitanju. Ali prava poslodavaca i pojedinaca da diskriminišu homoseksualce verovatno će dobiti široku zaštitu pod krinkom „iskrenih religioznih uverenja“. Pozitivna diskriminacija, omiljena meta predsednika Vrhovnog suda Džona Robertsa, verovatno će biti ukinuta pod obrazloženjem da je u pitanju oblik rasne diskriminacije. Pravo žene na abortus će verovatno biti ukinuto u republikanskim državama, bilo kroz eksplicitno obaranje odluke iz slučaja Roe v Wade ili, što je izglednije, kroz uže sudske odluke kojima će se dopustiti drakonska ograničenja kojima se u praksi onemogućava pristup abortusu. Jednaka zaštita glasačkih prava će u republikanskim državama biti potkopana kroz još lukavije smišljene zakone o onemogućavanju glasanja i prekrajanju biračkih jedinica, jednom kada Vrhovni sud bude jasno stavio do znanja da ne namerava da se meša u ovakve odluke.

***

Unutrašnja politika Trampove neliberalne demokratije još uvek je vrlo daleko od totalitarnih diktatura poput Hitlerove ili Musolinijeve. Ali to je slaba uteha za one koji se nadaju i veruju da se luk istorije neminovno savija ka većoj emancipaciji, jednakosti i slobodi. Takođe, slaba je uteha i što u spoljnoj politici Tramp ne sledi hitlerovske osvajačke i genocidne ciljeve, jer su uprkos tome izgledi za mir i stabilnost u ozbiljnoj opasnosti. Eskalacija trgovinskih ratova bi lako mogla izazvati pad svetske ekonomije, a Trampova administracija je učinila mirno rešenje sukoba sa Iranom i Severnom Korejom skoro nedostižnim.

Moguće je da Tramp samo koristi retoričko preterivanje kao sredstvo cenkanja i da će se u oba ova slučaja povući na umerenije pozicije. Ali je isto tako moguće i da će retorički sukob eskalirati, da će prostor za ustupke nestati i da će Tramp nehotice gurnuti zemlju u ozbiljne ekonomske i vojne konflikte. Istorijski gledano, ovakvi sukobi i eskalacije su neretko izmicali kontroli čak i mnogo talentovanijih lidera nego što je Tramp.

Kako god se završio Trampov predsednički mandat, bauk neliberalizma će nastaviti da pohodi američku politiku. Visoko politizovano sudstvo će ostati, mnogi će sumnjati u legitimnost odluka Vrhovnog suda, a predstojeća imenovanja sudija će biti predmet ogorčene borbe. Biće teško ublažiti rasne podele, kulturalne sukobe i političku polarizaciju koje je Tramp aktivno ohrabrivao i raspirivao. Prekrajanje izbornih jedinica, onemogućavanje glasanja i nekontrolisano finansiranje kampanja će učiniti izbore nereprezentativnim i nedemokratskim. Rastuću nejednakost prihoda će biti teško zaustaviti, a još teže preokrenuti.

Konačno, nekoliko decenija nakon Trampovog mandata, efekti ekološke katastrofe izazvane antropogenim klimatskim promenima – koje Tramp ne samo da poriče, već intenzivno radi na tome da ih ubrza – postaće neminovni. Pretvaranje unutrašnjosti kontinenta u pustinje, poplave u naseljenim priobalnim područjima i pojačana učestalost i intenzitet ekstremnih meteoroloških pojava, praćeni nestašicama vode i hrane, pokrenuće talase imigracije i sukobe oko oskudnih resursa, prema kojima će aktuelna situacija u Siriji i Centralnoj Africi izgledati kao dečija igra. Ne postoji dovoljno visok zid koji će biti u stanju da zaštiti SAD od ovih događaja. Tramp nije Hitler i trampizam nije nacizam, ali kako god se završio Trampov mandat, malo je verovatno da će ova priča imati srećan kraj.

Christopher R. Browning, The New York Review of Books, 25.10.2018.

Preveo Rastislav Dinić

pescanik.net 

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU