fbpx

Margit Majer (Margit Mayer), dugogodišnja profesorka političkih nauka na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i jedna od najuticajnijih teoretičarki iz oblasti kritičkih urbanih studija, posvetila je profesionalnu karijeru izučavanju urbanih društvenih pokreta. U mnogim radovima bavila se istorijatom urbanih društvenih pokreta, uticajem ekonomsko-političkog konteksta fordizma, post-fordizma i neoliberalizma na specifičnosti društvenih pokreta, formulisanje njihovih zahteva i načine organizovanja.

iva tamara

 

Sa profesorkom Majer razgovarali smo tokom konferencije Povratak utopije, u organizaciji Centra za politike emancipacije.

Da li možete da nam pojasnite odakle toliko protesta i pokreta koji se istovremeno dešavaju u potpuno različitim gradovima širom sveta?

Neoliberalizam je izazvao porast društvenih nejednakosti. Siromašni su sistematski istiskivani, posebno iz gradskih centara, koji, sa druge strane, podležu procesima džentrifikacije. Ljudi osiromašuju, naročito otkad su gradske administracije primorane na mere štednje. Rez za rezom, infrastruktura, usluge, sve se urušava. Postalo je očigledno da su međunarodna ulaganja i drugi poslovni interesi dobili prednost u odlučivanju o tome kako će grad biti osmišljen i oblikovan.

Kada uoče vezu između naizgled odvojenih problema – na primer, forsiranja megaprojekta, zatvaranja društvenog centra za siromašne, propadanja škola – dešava se da hiljade ljudi izađe na ulice da bi se pobunilo protiv načina na koji se upravlja našim gradovima.

Zbog čega su urbani pokreti tako važni danas?

Mnogi pokreti su buknuli upravo u gradovima iz potrebe da se preispita to što su se oni podredili stvaranju profita nauštrb mogućnosti da se učine življivim za stanovnike. Ne želim da tvrdim da je sve pre ere neoliberalizma bilo rajski, ali izvesne značajne promene su izvele ljude na ulice.

Šta mislite, zašto nema mnogo ljudi na ulicama, kada su problemi sa kojima se društvo suočava tako značajni? Zar nismo u kritičnoj istorijskoj situaciji?

Mnogo faktora utiče na to. Mnogi su prisiljeni da rade po nekoliko poslova, da rade prekarno, mislim, pogledajte samo kako ljudi žive. Većina je u žurbi. Nedostaje im vremena da se informišu, mediji im serviraju smeće, i zato poveruju da će nacionalizam poboljšati situaciju. Zato se mnogi priklone desnici.

Koji je politički potencijal urbanih pokreta?

Demonstracije, protesti i okupljanja se često inicijalno i ne bave gradom kao celinom, već se fokusiraju na delove grada. Dešava se, međutim, i da takva mala okupljanja izrastu u nešto veće, kao kod vas u Beogradu – formalno je u pitanju jedna lokacija, ali je mnoštvo ljudi, uzimajući tu lokaciju za polazište, prepoznalo da ih se grad tiče. I u Berlinu postoje takvi slučajevi. Imamo i mi razvojni projekat na obali reke Špre (Spree) koji je izazvao veliki otpor građana. Slično tome, kada je privatizovano socijalno stanovanje, neposredno ugroženima su se pridružili i oni koji su imali slična iskustva drugde.

Verujem da efekti ovih borbi mogu i da prevaziđu okvir grada jer rast političkog i administrativnog značaja gradova implicitno podiže značaj svakog protesta u urbanoj sredini. Gradovi su sve važniji za društvenu reprodukciju. Bilo da je u pitanju izbeglička kriza, stanovanje, problemi životne sredine, svi problemi se ispoljavaju na lokalnom nivou.

Kako biste definisali urbane pokrete?

Imate dve vrste pokreta u gradovima. Jednu sam već pomenula, to su protesti koji se koncentrišu na neki problem u urbanoj sredini. Druga vrsta su pokreti koji se uopštenije bave društvenom pravdom i ekološkim problemima. Oni se ispoljavaju u gradovima, zato što su gradovi jedina mesta koja mogu da obezbede neophodnu infrastrukturu, gustinu, društvene mreže, kritičnu masu.

Primera radi, postoje grupe izbeglica koje su u Nemačkoj smeštene u ruralnim, izolovanim oblastima. Njima je strašno teško da artikulišu zahteve, ili da oforme sopstveni politički glas. Zato se, između ostalog, oni kreću ka Berlinu, Beču, nekom gradu u kom mogu da pridobiju podršku, obrazuju pokret i steknu kritičnu masu.

Mislite li da urbani pokreti imaju potencijal da budu okvir za političku koaliciju između stanovnika gradova sa onima koji kroz grad samo prolaze, kao izbeglice, ekonomski migranti, prekarizovani radnici? Uglavnom razgovaramo o rezidentima, ali ljudi se kroz gradove kreću, i to sve intenzivnije.

Za izgradnju struktura koje moramo da gradimo neophodna je solidarnost, u smislu formiranja relativno trajnih društvenih mreža i infrastrukture. Grčka i Španija su odlični primer upravo stoga što su pogođene merama štednje više nego druge evropske zemlje. Pokreti u Grčkoj i Španiji su uspeli da izgrade neverovatne strukture solidarnosti problematizujući pitanja stanovanja, životne sredine i zdravstva. Pored Solidarnosti za sve (Solidarity 4 all) postoje i radikalnije leve verzije alternativnih društvenih struktura, u čijoj izgradnji jednostavno moraju da učestvuju rezidenti.

Kada kažete da je mnogo urbanih pokreta buknulo u poslednje vreme, na koji period konkretno mislite? Na godine od početka svetske ekonomske krize, ili na poslednjih četrdesetak godina, od početka neoliberalizma?

Ja sve to ipak nazivam neoliberalnim projektom. Naravno da su postojali pokreti protiv kejnzijanskog-fordističkog grada, njegovog negostoljubivog okruženja, tako mrtvog, tako zoniranog – spavaš tamo, izlaziš onamo, radiš na trećem kraju… Ali način na koji je nezadovoljstvo moglo da se izrazi, kao i način organizovanja samih gradova, bio je vrlo različit.

Svaka tranzicija iz jednog tipa režima u drugi iziskuje da se društveni pokreti i kultura društvenih pokreta prilagode, prilagođavajući svoj, da tako kažemo, repertoar aktivnosti. Svojevremeno su pokreti bili potpuno izvan sistema, nije im dozvoljavano političko učešće. Međutim, tokom tranzicije iz fordizma u neoliberalizam, kada su presušili izvori finansiranja za strukture države blagostanja, esencijalne za fordistički model privrede, mnogi gradovi su počeli da menjaju svoj stav prema urbanim pokretima. Uočili su u njima izvesni potencijal – naročito u onoj vrsti pokreta koji su samostalno razvijali rešenja za krizu stanovanja, nezaposlenost ili nezaposlenost mladih.

Primera radi, skvoteri u Berlinu su trpeli represiju sve dok gradske vlasti nisu shvatile da oni mlade migrante podučavaju kako da renoviraju oronule zgrade. Na sličan način su preduzetnički raspoložene lokalne samouprave prepoznale da umetnički angažman skvotera i drugih alternativnih pokreta – poput grafita – privlači turiste. Čak su počeli i da dotiraju slične aktivnosti, da bi podstakli umnožavanje takvih aktera. Sve to je promenilo i pokrete. Danas pojedini funkcionišu kao agencije za zapošljavanje i usavršavanje, koje gradske vlasti unajmljuju, ali su izgubili vezu sa revolucionarnim pokretima.

Šta je danas najveći izazov urbanih pokreta?

Da bi urbani pokreti uspešno prilagodili strategiju savremenoj situaciji moraju biti svesni toga da se neprijatelj promenio – to je danas neoliberalni grad, danas su naši neprijatelji investitori, koji su postali globalni, i teško dohvatljivi. Moraju i razmišljati o tome koga bi od nezadovoljnih mogli da privuku na svoju stranu, odnosno da pokrenu. Nove grupe nezadovoljnih nastaju zbog mera štednje, zbog deložacija, migracija, izbeglištva, nezaposlenosti. U pitanju su grupe socijalizovane na veoma različite načine, ljudi sa vrlo različitim životnim iskustvom, što stvara ograničenja u njihovom povezivanju.

Ako smo ranije delili nekakvu alternativnu kulturu, to više nije slučaj. Ako želimo da se obratimo radničkoj klasi koja je ostala bez proizvodnih pogona, ne možemo im se obraćati kao da su hipici.

Kao primer se može navesti borba za socijalno stanovanje u Berlinu. Kada su socijalni stanovi u Krojcbergu privatizovani kirije su porasle, a stanovnici, mahom turski radnici koji su u Nemačku stigli kao gastarbajteri, su se pobunili: “Mi volimo Krojcberg, štaviše – mi smo ga i izgradili, svojevremeno niko drugi nije hteo da tu živi zbog blizine Zida, i mi ne želimo da se selimo na periferiju”. Tada su se nemački aktivisti sastali sa neposredno ugroženima, i ustanovili da se mnogi njihovi stavovi veoma razlikuju, ali da mogu da formulišu zajedničke zahteve bazirane na dve tačke u kojima se slažu – zahtevu za nižim kirijama i odbacivanju rasizma.

Pokret koji su oformili postao je najmoćniji pokret u Berlinu. Da se to nije desilo ne bismo imali plebiscitarni zahtev da snizimo kirije, koji je naterao i SDP da promeni svoju platformu. To je zbilja pokrenulo cunami pokreta. Rado koristim ovaj primer da naglasim da je neophodno da novi urbani pokreti budu svesni da smo sve fragmentisaniji i da je ključno da gradimo savezništva u kojima poštujemo razlike među različitim grupama.

A svašta se desi u tom procesu. Jer, ljudi se politizuju u međuvremenu, znate.

margit majer

Kakva je pozicija aktivista u tim interakcijama, da li se od početka politički pozicioniraju, da li su platforme saradnje jasno politički određene? Dakle, da li će se ljudi sa jasnim političkim gledištima odmah izjasniti kao socijalisti, komunisti ili levičari?

Pa, u svakom slučaju neće to odmah pomenuti nepoznatoj osobi, koja možda nije spremna da to čuje. Tokom zajedničke borbe ljudi različitih prošlosti se upoznaju i počnu da razumevaju jedni druge. Razumete, dešava se da stanar konzervativnih svetonazora odbaci neke predrasude. U Nemačkoj je, recimo, organizovano leto dobrodošlice, u okviru kog se mnogo običnih ljudi angažovalo da pomognu izbeglicama. Kada su se obostrano upoznali, obe strane su bolje shvatile da je pravi neprijatelj nemačka imigraciona politika.

Govorimo, zar ne, o levo orijentisanim intelektualcima koji su deo pokreta, koji doprinose njegovoj politizaciji. Da li vi smatrate da je njihova uloga neophodna za razvoj projekata o kojima govorimo, ili je poštenije usvojiti uverenje da se svi nalaze na sličnom nivou razumevanja politike?

Ne, to bi bilo naivno. Ali, postavili ste dobro pitanje. Pitanje je kako da se nosimo sa tim što uvek ima učesnika koji su nosioci neke vizije, koji stvari razumevaju preciznije nego drugi, i koji osećaju odgovornost da doprinesu obrazovanju, pisanju, objašnjavanju, demistifikovanju – da, najviše da demistifikuju sve te nazovi-normalnosti, sve laži koje su ljudima servirane. Kada je neka pojava problematizovana to stvara otvoreniju publiku za objašnjena.

Ali, uvek je tu i opasnost da se patronizira?

U tome moramo da postanemo bolji. Jedna grupa iz Hamburga je pisala o svom vrlo svesnom naporu da se postave manje patronizirajuće. Radilo se o jednom slučaju odbrane socijalnog stanovanja. Većina stanara su bili predstavnici radničke klase koja je ostala bez fabrika, ali bilo je i profesora, doktoranata… Isprva su samo koristili pogrešan jezik i bili iznenađeni što drugi ne dolaze tamo gde bi oni postavili materijal za informisanje. Organizovali su prevoz do sedišta agencije za stanovanje, ali nikako nisu uspevali da omasove proteste. Ali, to je upravo onaj tip treninga osvešćenosti koji nam je potreban. Organski intelektualci moraju da se samoobrazuju u ovom pogledu.

Moramo da se naučimo da ne patronizujemo. Istovremeno, imamo i odgovornost da upotrebimo svoje privilegije. Nije to lako, a verujem da je naročito teško u situacijama kada su odnosi upadljivo asimetrični.

Mašina

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU