fbpx

Vegel 2 635x300

 Laslo Vegel – foto: Duško Medić

Uz pomoć nacionalizma gradi se društvo bez alternative, jer nacionalizam zamagljuje svaku alternativu. A vladajuća klasa, koju možemo nazvati novom državnom buržoazijom, ima razloga za strah: ali se tu naravno ne radi o opasnosti za naciju, već o strahu zbog latentnog socijalnog nezadovoljstva. Građani su razočarani u tranziciju, jer su u „perifernom kapitalizmu“ postali “demokratski robovi“ državnog i privatnog kapitala. Nacionalizam je u službi odbrane nove istočnoevropske vladajuće klase.

Vojvođanski književnik Laslo Vegel ne dozvoljava da mu “višepartijski karneval”, kako će nazvati dnevno-politička dešavanja, zamagli pogled na suštinska politička, društvena, ekonomska i kulturna kretanja u celom istočnoevropskom regionu. Iako će za sebe reći da je novosadski lokal-patriota, njegova domovina je zapravo cela Evropa. Evropski, širi ugao posmatranja procesa u Srbiji i susednim državama nešto je što ga čini u priličnoj meri jedinstvenim među ovdašnjim intelektualcima, koji počesto propuštaju da primete međuzavisnosti koje vladaju unutar našeg kontinenta.

Vegelova književna dela istovremeno pripadaju i korpusu mađarske, i srpske književnosti, i one jugoslovenske, i one vojvođanske, i one srednjoevropske, ali se njegov identitet zapravo opire bilo kakvoj klasifikaciji. Dobitnik je najprestižnijih mađarskih nagrada, među kojima se ističu priznanja “Lajoš Košut” i Regionalna Pulicerova nagrada. Član je i mađarske Akademije za književnost i umetnost Széchenyi. U Srbiji je nosilac Februarske nagrade grada Novog Sada, a pre par godina je dobio i nagradu za životno delo Društva književnika Vojvodine. U obrazloženju ove potonje nagrade stoji da je u pitanju autor koji se ne oslanja na „važeća i vladajuća mišljenja“.

Rođen 1941. godine u vojvođanskom gradiću Srbobran, Vegel je kao mladi pisac slavu  doživeo zahvaljujući romanu “Memoari jednog makroa”, a u međuvremenu je objavio veliki brojnih proznih i dramskih knjiga, dnevničkih eseja i kritika. U novije vreme, to su knjige: “Priče iz donjih predela” (2012), romani “Neoplanta, ili obećana zemlja” (2014), “Ispaštanje” (2016) i “Balkanska lepotica, ili Šlemilovo Kopile” (2017), kao i dnevničke beleške “Novosadski dnevnik 1991-2016” (2018). Roman “Nesahranjena prošlost” objavljen mu je u Budimpešti pretprošle godine, a uskoro se očekuju i izdanja na hrvatskom i srpskom jeziku.

Posle perioda smirivanja tenzija i nekakvog napretka u međunacionalnim odnosima u regionu, poslednjih godina prisustvujemo ponovnom bujanju nacionalizama, a retorika koja se koristi – posebno u Srbiji – slična je onoj iz poslednje decenije prošloga veka. Kako smo došli u tu situaciju i kako se sve to može završiti?

O uzrocima nove eksplozije nacionalizma ima mnogo validnih teorija, a po mom mišljenju ona danas nije samo regionalna nego je i evropska pojava. Posebno je snažna u postkomunističkim državama. A zašto baš tu? Izgleda da je Ištvan Bibo, mađarski političar i politički teoretičar, imao pravo kada je u svojoj studiji „Beda malih istočnoevropskih država“ govorio o dubokim istorijskima traumama istočne Evrope. Te traume socijalizam nije izlečio, a tranzicija ih je samo produbila i učinila agresivnijim. Moramo imati u vidu da su istočnoevropski narodi živeli u vekovnom strahu jedan od drugog, a strah je postao deo političke kulture, koliko god u današnjoj Evropi za takav strah nema razloga. Paradoksalno zvuči, ali nije neobično: antisemitizam cveta i u onim zemljama u kojima Jevreji ne žive. Takođe, cveta i nacionalizam koji počiva na strahu iako realno ne postoji nikakva opasnost za naciju. Veliki je to apsurd savremenog nacionalizma u Istočnoj Evropi. U strahu rođen, nasleđeni nacionalizam je permutirao i postao državotvorna ideologija nove vladajuće klase. U socijalizmu je nacionalizam naizgled bio podzemna jeres, kojom se ponekad „ tajno“ služila i vladajuća elita, naročito u Srbiji, a posle tranzicije, u „novoj demokratiji“, postao je kvaziideologija koja dosta uspešno konzervira vladajuće društvene odnose. Uz pomoć nacionalizma gradi se društvo bez alternative, jer nacionalizam zamagljuje svaku alternativu. A vladajuća klasa, koju možemo nazvati novom državnom buržoazijom, ima razloga za strah: ali se tu naravno ne radi o opasnosti za naciju, već o strahu zbog latentnog socijalnog nezadovoljstva. Građani su razočarani u tranziciju, jer su u „perifernom kapitalizmu“ postali “demokratski robovi“ državnog i privatnog kapitala. Nacionalizam je u službi odbrane nove istočnoevropske vladajuće klase.

Ipak, ako posmatramo region, čini se da je posebno na udaru nacionalizma Bosna i Hercegovina, koja se i dalje nalazi između dve vatre, Srbije i Hrvatske. Posebno Srbije, čiji političari doživljavaju Republiku Srpsku svojom teritorijom. Sa druge strane, deluje da je i međunarodna zajednica digla ruke od BiH. Kako sve to vama izgleda iz vojvođanskog ugla?

Bosna i Hercegovina je tokom celog 20. veka bila bolna rana Evrope. Mada su u jugoslovenskim ratovima građani Bosne platili krvavu cenu, oni ipak na tajnim izborima i dalje glasaju za iste političare. Ništa nisu naučili iz nedavne prošlosti. Nobelovac Andrić pisao je o Bosni kao o zemlji mržnje. Ne mislim da je ona zemlja mržnje, pre bih rekao da je zemlja strahova. Put u bosanski pakao popločan je strahom od Drugoga. Naravno da se taj strah instrumentalizuje i u Hrvatskoj i u Srbiji, ali ni Beograd ni Zagreb nije briga za Bosnu: ona njima služi za internu upotrebu. Bosna je postala veliko unutarpolitičko pitanje i u Hrvatskoj, ali pre svega u Srbiji, gde je Dodik praktično postao Vučićev revizor. Jako mi je žao što problemi Bosne i Hercgovine nisu postavljeni na visoko mesto, što nisu postali evropsko pitanje par excellence. Ova država svakako nije samo regionalno pitanje, nije ona samo problem takozvanog Zapadnog Balkana, već je – ako govorimo o evropskom pluralizmu i toleranciji – veliki test za celu Evropu. Ako problemi BiH ostanu pod tepihom, nerazrešeni, strah će se širiti, a Evropa će postati kontinent straha. Bosna je probni poligon za kompromitaciju ili pobedu evropskih vrednosti.

Kažete da mnogi građani glasaju za iste političare kao pre tridesetak godina. Ali, druga strana problema je to što u mnogim zemljama regiona veliki broj građana “apolitičan”, što je pobegao u svoje unutrašnje azile, zgađen politikom. Kome zapravo odgovara da se građani depolitizuju?

Nije teško odgovoriti na to pitanje: depolitizacija najviše odgovara vlastima. Naravno, i kapital ima interesa da čovek postane zadovoljan rob koji kupuje. Depolitizacija je samo elegantan naziv za dobrovoljno ropstvo. Danas postoje moćne metode da se postigne taj cilj: od masovne komunikacije pa do hermetične elitne kulture (da i mi intelektualci budemo samokritični). U službi depolitizacije je i gušenje građanskih inicijativa. Depolitizaciji doprinosi i antidemokratski strah vladajuće elite od referenduma, od najnižih do najviših nivoa. Jedna od formi depolitizacije je kada građane ubediš da glasaju na izborima, a onda ih ubediš da posle izbora prestanu da se interesuju za javne stvari. “Mit” parlamentarne većine je takođe jedna od formi depolitizacije.

Neki će reći da je za vreme Titove Jugoslavije bilo više ideološke raznobojnosti nego danas, i to u celom regionu. Da li se slažete sa njima?

Tačno. Nezavisno od toga šta je naređivao Centralni komitet, bilo je veće raznobojnosti, pre svega zbog spontane građanske solidarnosti. Komšije su bile solidarnije među sobom, postojala je i radnička solidarnost, a solidarnost među intelektualcima bila je na zavidnom nivou. Tada je bilo i štrajkova, a danas radnici nose pelene da ne bi gubili vreme na toalet, ali ne štrajkuju. Zvuči paradoksalno, ali uvođenje višepartizma je uništilo društveni pluralizam. Sada se i na lepote prirode gleda partijskim očima. Ne kažem da je društvo totalitarističko, ali partije su postale totalitarne. Znate, svaka vladajuća stranka bi trebalo da bude ponosna ako ima dostojnu opoziciju, jer bi time njena pobeda bila veća. A kod nas se odigrava upravo suprotno. Opozicija se oslovljava najpoganijim rečima, i time, ustvari, vladajuća stranka devalvira samu sebe, pokazuje da sama u sebe nema poverenja.

Vaša omiljena teza je da ove prostore proganja “nesahranjena prošlost”. Tako se zove i vaš najnoviji roman. Koje sve prošlosti mi nismo sahranili?

Da, u mom novom romanu, čiji je prevod na hrvatski već gotov i uskoro će biti i objavljen, pišem da na ovim prostorima nijedna generacija nije uspela dostojanstveno sahraniti prošlost. Nijedan narativ nije dovršen. Nijedna priča nije dobila svoj kraj. Nedostaje Elektra, koja bi imala hrabrosti da dostojanstveno sahrani prošlost. Prošlost kao neukopani leš bazdi oko nas. Možda ste primetili da kod nas nema niti jedne desne konzervativne partije. Zašto? Zato što je pojam tradicije potpuno obesmišljen. U jeku izgradnje “nacionalne države“ dižu se spomenici, priča se o prošlosti, ali sve je to puka improvizacija.

Multietnička Vojvodina sa svojom burnom prošlošću, sa svojim brojnim identitetima, vaša je opsesivna tema. U šta se Vojvodina pretvorila u međuvremenu, ima li nade za nju?

Vojvodina je sve manje na dnevnom redu. U mojim očima ona je postala više kulturno i duhovno pitanje, a manje političko, jednostavno zbog toga što nema snažnu političku elitu koja bi je mogla prezentovati u evropskom duhu i horizontu. Vojvodina je oduvek imala bolje građanstvo nego političku elitu. U političkoj sferi sve se okončalo u „ratovanju“ između Novog Sada i Beograda, u sitnim svađama oko funkcija i moći, a zapostavio se najmoćniji vojvođanski kapital, a to je kompleksna kultura koja se gradila po modelu evropskog pluralizma i etničkog šarenila. Mi smo u kulturnom smislu jedno vreme bili mala Evropa: a naša tragedija je da se kultura gradila po evropskim modelu, a politika je uvek bila nedemokratska. Primetio sam i pre 30 godine, a to primećujem i danas, da u Beogradu među književnicima ima više „autonomaša“ nego među novosadskim književnicima, samo oni neće da stanu na našu stranu zbog deficita vojvođanske demokratije. To je bilo primetno već za vreme jogurt revolucije, kada je nedemokratska Vojvodina poražena od isto tako nedemokratske beogradske vlasti, koja je međutim imala jednu efikasnu parolu, a to je nacionalizam. Da li postoji nada? Delom postoji, jer u Vojvodini još uvek postoji jedan jako prosvećeni građanski sloj, koji nije glasan, ali je žilav, koji se tokom istorije naučio umetnosti preživljavanja.

Izuzetno dobro poznajete političku i društvenu situaciju u Mađarskoj. Koliko su režimi Aleksandra Vučića i Viktora Orbana slični? I da li se neki potezi opozicije u Mađarskoj mogu primeniti u Srbiji?

Ima dosta sličnosti, ali naravno i značajnih razlika. Mladi Orban je svojevremeno bio veoma tvrd liberal, koji je nastavio svoju karijeru kao iliberal. On želi da ostane u Evropskoj Uniji, ali je u stalnom strahu da bi Brisel mogao da bude nova Moskva. Vučić dolazi sa suprotne strane, on je izašao iz Šešeljevog šinjela, ali koketira sa Evropskom unijom, jer je ubeđen da to omogućava konsolidaciju njegove vlasti. I u tome ima rezona: veliki multunacionalni kapital nije naročito izbirljiv, ne mari baš mnogo za demokratiju, važno mu je da sačuva tržište. Vučić veoma dobro zna: kada neka zemlja postane njena članica, Evropska unija, doduše sa gorčinom, podnosi autokratske režime, koji sve više puštaju korene u bivšim socijalističkim zemljama. Iz toga se da zaključiti da se ne radi o ličnom doprinosu, o dobrom ili zlom političaru – mada naravno i to ima nekog značaja u smislu da li je autokratija mekša ili tvrda – nego se radi o strukturi društva. Tridesetak godina, koliko je prošlo od pada “gvozdene zavese”, kratko je vreme u životu jednog sistema, ali neka pomeranja su već vidljiva. I u Srbiji i u Mađarskoj. Devedesetih godina u Mađarskoj su dominirali velika evropska utopija i otvaranje zemlje, mada niko nije znao šta će biti posledice svega toga. Desilo se, međutim, da je u kapitalizmu počela da se formira nova vladajuća kapitalistička klasa, koja je sa jedne strane, po zakonu kapitala, morala da se uključi u globalističke trendove, a sa druge strane – zbog straha od konkurencije – sve više se okretala jačanju nacionalne države. Praktički, mi se sada nalazimo u paradoksalnoj situaciji: imamo takozvano slobodno tržište, ali pod dirigentskom palicom nacionalne države. Taj paradoks određuje odnos političke klase i nove oligarhije. Političari imaju ideju da kapital bude u potpunosti u službi politike i strahuju da oligarhija, pored ekonomske moći, želi i direktniju političku moć, a oligarhija, gledajući interese kapitala, želi da sačuva slobodan prostor kapitala. Danas politika ima nadmoć, i čini velike napore da, uz pomoć nepotističke politike, koncentrišu političku i ekonomsku moć u svojim rukama. Političari su odjednom okruženi bogatim sestrama, braćom, tetkama i drugom rodbinom. Kratkoročno oni postižu cilj, ali dugoročno postaju kočnica razvoju. Karakter vladavine i Orbana i Vučića određuju ove okolnosti: obojica su izraz trenutnog stanja u svojim društvima. Sem toga, imaju i posebne razloge za zbližavanje. Orban jeste sofisticiraniji od Vučića. On je zainteresovan za položaj mađarske nacionalne manjine u Srbiji, a Vučiću su potrebni poeni u presporom hodu Srbije prema EU. Orban je postao velika nada Srbije.

Ne bi bilo loše da opozicija u Srbiji sa pažnjom prati šta radi opozicija u Mađarskoj. U Mađarskoj su opozicione partije dugo bile fragmentirane, ali su posle tri katastrofalnog poraza odlučili da na sledeće izbore (2022) izađu jedinstveno, sa jednom listom i sa jednim kandidatom za predsednika vlade. Prva istraživanje pokazuju da će biti ozbiljni konkurenti, čak i da imaju blagu prednost. Da li će pobediti, to se još ne može predvideti, ali je sigruno da je „zlatno doba“ Orbanovog Fidesa prošlo. Možda će ponovo pobediti, ali sigurno ne tako trijumfalno kao ranije. Prerano je, ipak, da se precizno predvidi ishod ovih izbora.

Govorili ste o tome da se Vučić i Orban politički odlično slažu. Mađarska ulaže u Srbiju velike novce, Savez vojvođanskih Mađara je u srbijanskoj vlasti… Može li se govoriti o nekoj vrsti sadejstva nacionalizama i ksenofobije?

Da, u mnogim stvarima su slični, i to nije nikakva novost. Na kraju, oni i sami to priznaju. Ja to, ipak, gledam u širem kontekstu. Danas smo svedoci toga da istočnoevropski represivni državni kleptokapitalizam kontrira zapadnom tipu, birokratskom, ali ujedno i liberalno-demokratskom državnom kapitalizmu. Zapad gradi svoj sistem na liberalnim demokratskim vrednostima, a na istoku sve više prevladava mišljenja da je tom, kako kažu, „trulom liberalizmu“ jedina alternativa iliberalna demokratija, koja stavlja naglasak na suverenitet nacionalne države i na kolektivni identitet, između ostalog i na nacionalni identitet, odnosno nacionalizam. Ali, taj nacionalizam ne liči na građanski nacionalizam 18. i 19. veka, on ne stvara nove vrednosti, nova dobra. Da podsetimo, nacionalizam 18. i 19. veka bio je inicijator stvaranja modernih nacionalnih država, a sadašnji se bespomoćno okreće prošlosti, životari u nekakvom istorijskom muzeju. On ne liči ni na militantni nacionalizam sa početka 20. veka, koji je doveo do Velikog rata. Današnji nacionalizam je plod krize nacionalizma, jer nema odgovore na dileme nacionalnog identiteta u doba globalizma, pa je sve više osuđen na to da svoj legitimitet pronalazi u unutrašnjim neprijateljima. U iliberalnoj demokratiji kapital i nacionalizam su u nužnom sukobu. Konsekventni nacionalista nema odgovore na izazov kapitala, on je pola nacionalist, a pola kapitalist koji potajno sanja o diktaturi. Privremeno rešenje je da se nađu „unutrašnji neprijatelji“ nacije. Prosto je suludo kakvom žestinom nacionalisti traže neprijatelje u redovima svoje nacije, što dovodi do veštačke, ali i kobne antagonizacije društva. Ponekad to dovodi i do retoričkog građanskog rata, koji se naravno neće pretvoriti u pravi rat pre svega zbog toga što ni najžešćim nacionalistima nije u interesu da pobede svoje neprijatelje, jer bi u tom slučaju izgubili razloge svog postojanja. To se vidi po tome što i kada ne uspevaju da nađu „neprijatelje“ – oni ih jednostavno izmisle. Bez neprijatelja njihova vlast postala bi besmislena.

Nedavno ste napisali i monodramu o književniku i revolucionaru Ervinu Šinku, čije ime danas retko kome nešto znači. Možete li nam ukratko reći šta je to što vas je inspirisalo da mu omogućite da progovori na pozorišnoj sceni?

Šinko je skoro potpuno zaboravljen. Postao je ničiji autor. I ne slučajno. Bio je levičar i bezdomni Evropejac, koji se nadao da je u Jugoslaviji pronašao domovinu. Jugoslavija je nestala, Šinko je izgubio i izmaštanu domovinu. Bio je osnivač katedre za mađarski jezik i književnost u Novom Sadu. Njegov roman “Optimisti” jeste izuzetno značajan evropski roman. Njegovi eseji “Kao što je put” ili “Suočenje sa sudijom” trebalo bi da imaju mesta u svakoj antologiji mađarske esejistike. Moskovski dnevnik “Roman jednog romana” jeste evropsko štivo. “Drvarski dnevnik” je fantastičan dokument o tragediji Jugoslavije. Mogao bih da nabrajam još naslova. Naravno, u današnjoj antilevičarskoj histeriji nema mesta za Ervina Šinka, koji je u svojim delima upravo pisao o drami i tragičnoj istoriji levih pokreta.

Za kraj, pitanje o pandemiji. Dosta dugo vremena provodite u samoizolaciji. Kako sve to na vas utiče i koliko je pandemija izmenila naš svet?

Psihički dosta dobro podnosim, jer želim mnogo toga da napišem. U intelektualnom smislu stekao sam korisno iskustvo: napravio sam distancu od dnevne politike. Taj višepartijski karneval sve više se udaljava od mene. U ljudskom smislu sam međutim gubitnik, nedostaju mi prijatelji, nemam ih mnogo ali su mi jako važni. U razgovoru sa njima mogao sam da proveravam svoje misli, težnje i odluke. Taj vakuum me čini nesigurnim. Što se tiče društva, nadao sam da će ono postati solidarnije. I to se desilo, bar kada se radi o odnosu pojedinca prema drugom pojedincu. Zaista ima divnih primera. Ali, u širem kontekstu, bojim se da će Covid19 ojačati moć države, a na štetu društva i pojedinca. Mi već dugo živimo u strahu, još devedesetih sam u dnevničkim beleškama beležio da će 21. vek će biti vek straha. I pre toga je strah bio prisutan, ali njeni pojavni oblici su bili konkretni: znali smo od čega strahujemo. Danas je strah postao anoniman i baš to nas gura u krilo moćne i autokratske države. Iracionalnosti koje prate ovu pandemiju samo pojačavu taj strah. Ne znamo šta nas čeka.

Autor Nedim Sejdinović - tacno.net

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU