fbpx

1vozdovi

Milorad Dodik i Aleksandar Vučić u Banjaluci, 9. januara 2016. 

U najnovijem Mostu Radija Slobodna Evropa razgovaralo se o tome da li se režimi u Srbiji i Republici Srpskoj održavaju širenjem staha. Sagovornici su bili Saša Ilić, književnik iz Beograda, i Srđan Puhalo, socijalni psiholog iz Banjaluke.

Bilo je reči o tome kako režimi u Srbiji i Republici Srpskoj proizvode strah, kakvu ulogu u tome ima policija, kako režimski tabloidi blate svakoga ko se usudi da kritikuje vlast, kako se građani u Republici Srpskoj dele na dobre i loše Srbe, da li je pretnja gubitkom posla jedan od načina kojim se ljudima uteruje strah, da li vlast u Srbiji evidentira i snima ljude koji učestvuju u protestnim šetnjama, zašto vlast u Republici Srpskoj nabavlja 300 kamera za nadzor, da li mnogi ljudi ne izlaze na proteste zato što svaki čas u svom okruženju čuju upozerenja - pazi šta radiš, ne mešaj se u politiku, gledaj svoja posla, u kojoj meri strah parališe građane, pa se čuvaju da i u najužem krugu kažu nešto protiv vlasti, kao i o tome da li će Vučić početi da zabranjuje proteste, ukoliko oni postanu masovniji i ozbiljno ugroze njegovu vlast.

Omer Karabeg: Kako se u Srbiji proizvodi strah?

Saša Ilić: Otkako je na vlasti režim Aleksandra Vučića u Srbiji je strah postao konstanta javnog života. Čim je došao na vlast, Vučić je krenuo sa restrikcijama. Režim je preuzeo mnoge medije, važne informativne emisije su nestale i počela je distribucija straha. Današnji protesti su pokrenuti upravo zbog gušenja slobode i brutalnosti ovog režima.

Srđan Puhalo: Situacija u Republici Srpskoj je kompleksnija od one u Srbiji. Prije svega zato što je Republika Srpska dio Bosne i Hercegovine i što, tako da kažem, vučemo repove iz devedesetih. I dalje su prisutni animoziteti između Srba, Hrvata i Bošnjaka. Još uvijek se plašimo izbijanja novog rata. Plaše nas i ukidanjem Republike Srpske. Taj strah se stalno održava kao plamen u gasnoj lampi. Malo se odvrne, pa se onda smanji, ali nikad se ne ugasi, stalno tinja.

Tu je onda i strah od vanjskih neprijatelja - raznoraznih Soroša, Amerikanaca, Njemaca, Engleza i NATO pakta koji navodno žele da unište Republiku Srpsku i srpski narod uz pomoć stranih plaćenika i domaćih izdajnika. Prisutan je i strah od same vlasti. Ljudi se plaše da kažu bilo šta protiv režima. Svi ti strahovi parališu racionalno razmišljenje najvećeg broja građana u Republici Srpskoj i ubijaju svaku pomisao na pobunu. Ti strahovi se njeguju, zalivaju i oni su osnovni mehanizam vladanja u Republici Srpskoj.

Pazi šta govoriš

Omer Karabeg: Da li je policija instrument širenja straha?

Saša Ilić: Policijski aparat u Srbiji uzurpiran je od strane vlasti. Za vreme protesta policajci legitimišu ljude koji lepe nalepnice protiv režima. U Savamali su policijske jedinice štitile one koji su bespravno rušili zgrade u tom delu grada. Time se građanima sugeriše - nemojte se buniti, vi nemate prava ni na šta, jedino što možete je da odlazite na posao, ako ga imate, ili da se učlanite u Srpsku naprednu stranku, ako ga nemate.

1vozdovi 1

Ja mislim da je u Srbiji strah trenutno koncentrisan oko vlasti. Građanin se boji ovog režima jer svakog dana s naslovnih strana tabloida stižu upozorenja šta se događa sa ljudima koji se usuđuju da kritikuju vlast i istražuju kriminal njenih funkcionera. Setimo se samo novinara Milana Jovanovanića iz Grocke koji je u jednom malom portalu na internetu ukazivao na zloupotrebe lokalne naprednjačke vlasti. Njemu je zapaljena kuća i jedva je ostao živ.

Srđan Puhalo: U Republici Srpskoj vlast kontroliše skoro sve. Kontroliše javne ustanove i javna preduzeća i najveći dio medija. Privatnici mudro ćute ne želeći da se zamjere. Policijska represija je pokrivena zakonima koje je donijela vlast. Protesti se zabranjuju na osnovu zakona, upotreba sile se opravdava zakonom. Televizijski javni servis je u službi vladajućeg Saveza nezavisnih socijaldemokrata. On proglašava ko je dobar, a ko loš. To onda preuzimaju ostali mediji. Tako se kreira klima nesigurnosti. Niko nije siguran, uvijek morate paziti s kim ćete sjesti i šta ćete reći, jer ne dao bog da kažete nešto što ne treba. Može vam se svašta desiti.

Gubitak posla

Omer Karabeg: Da li je pretnja gubitkom posla jedan od načina kojim se ljudima uteruje strah?

Saša Ilić: To je vrlo efikasan oblik pretnje. Svaki zaposleni može se zbog svog građanskog delovanja naći na udaru režima. Nedavno je u Rudarskom basenu Kolubara iz Lazarevca dvoje zaposlenih premešteno na slabije plaćena radna mesta zato što su učestvovali u protestima. Radi se o klasičnom mobingu koji može da preraste u otkaz. Ljudi koji se opredeljuju za javni angažman i kritičko delovanje neminovno su suočeni sa takvim konsekvencama.

Srđan Puhalo: Tako je i u Republici Srpskoj. Odmah nakon završetka lokalnih izbora u Trebinju ljekar Hitne pomoći, koji je bio opozicioni kandidat na tim izborima, premješten je na drugo radno mjesto. To je vrlo jasna poruka ljudima koji kritikuju vlast. Kad čovjeku smanjite platu ili ga ostavite bez posla, to nije samo njegov problem, već i njegove porodice i njegove djece. I zamislite kakve ljudske drame nastaju u porodici kada izgubite posao ili vas proglase izdajnikom, stranim plaćenikom i lošim Srbinom.

To znači da trajno ostajete bez posla, jer niko neće zaposliti osobu s takvim etiketama. Vlast time šalje jasnu poruku - evo kako prolaze oni koji nisu s nama.

Pratimo vas

Omer Karabeg: Izgleda da vlast u Srbiji snima i evidentira učesnike protesta. Odbornik Srpske napredne stranke u Skupštini Subotice Stevan Bakić nedavno je poručio građanima koji su protestovali: “Pratimo vas. Imamo dobru evidenciju, nemojte misliti da nemamo”. Da li se to radi samo u Subotici ili i u drugim gradovima?

Saša Ilić: Ja mislim da je to ustaljeni mehanizam i da se to radi svuda. Sve se snima, prati, beleži. Zna se ko organizuje proteste i ko na njih dolazi. To je čitava kapilarna mreža. Ne radi to samo policija u uniformama i civilu. U tome učestvuju i poslušnici koji građanima prenose poruke vlasti i policije. Oni kreiraju atmosferu straha i šalju upozorenja građanima koji su markirani kao nepodobni, koji se bune i odlaze na proteste. Stvara se atmosfera paranoje.

Srđan Puhalo: Vjerujem da se i u Republici Srpskoj vodi evidencija. Često ste mogli vidjeti policajca-inspektora kako snima učesnike protesta, ali policija kaže da se do čini radi bezbjednosti građana, a ne zato da bi se identifikovali oni koji protestuju. Vladajuća stranka ima infrastrukturu koja vodi računa o tome ko se gdje pojavljuje, ko šta priča i onda se to javlja tamo gdje treba. A imate i nešto što se zove dobronamjerni savjet. Priđe vam čovjek i onako kao prijateljski posavjetuje vas da bi bilo dobro da prestanete da idete na proteste i govorite protiv vlasti, jer se može desiti da vi ili neko od članova vaše porodice ostane bez posla.

300 kamera

Omer Karabeg: Ko daje te takozvane prijateljske savete?

Srđan Puhalo: Vaši šefovi ili vaše kolege sa posla. To su savjeti poslije kojih ne znate da li biste plakali ili bili zahvalni. Ti ljudi su navodno zabrinuti za vas, oni vam daju savjete kako da postane bolji, a to znači da treba da prestanete da mislite svojom glavom i da postanete poslušni građanin. U Banjaluci će na 105 lokacija biti postavljeno preko 300 kamera za nadzor. Planirano je da se takve kamere postave i u drugim gradovima. Ministarstvo unutrašnjih poslova kaže da se to radi da bi se preventivno zaštitili građani i njihova imovina, a ne da bi se oni nadzirali. Sve se tako radi da nikad ne znate da li je cilj da se zaštite građani, kao što priča vlast, ili takvi potezi vode ka uspostavljanju opšte kontrole kakva postoji u autoritarnim sistemima.

Saša Ilić: I u Srbiji se kamere postavljaju ne da bi se utvrdila istina, već da bi režim mogao sve da kontroliše i da manipuliše snimcima. Nedavno je automobil direktora Koridora Srbije Zorana Babića naleteo na automobil, koji se nalazio na naplatnoj rampi, i usmrtio ženu koja je bila u tim kolima. Mada je sve snimljeno, do javnosti je dopro samo snimak u kome se vidi kako auto Zorana Babića udara u vozilo koje se nalazilo ispred njega. Svi drugi snimci su nedostupni li su možda izbrisani. Režim štiti svog funkcionera. Ali kada neko na protestima napravi incident, onda se ti snimci objavljuju kao optužujući dokument.

Hrabrost

Omer Karabeg: U Srbiji već nedeljama traju protestne šetnje. Da li je velika hrabrost pojaviti se na takvim protestima s obzirom da vlast sve kontroliše, pa to mnogim ljudima može da zagorča život? Recimo, prijaviš se na posao a komisija te odbije jer si na tajnom spisku onih koji izlaze na proteste. Ili vas premeste na slabije plaćeno mesto, a nekada i otpuste. Rizik je, dakle, veliki.

Saša Ilić: Mislim da je to velika hrabrost. Verujem da su oni koji ne izlaze na proteste svesni šta se događa u zemlji, ali su inhibirani strahom. Ćute i čekaju da vide šta će se dogoditi, koja će strana prevagnuti. Protestuju oni koji imaju smelosti, koji su se oslobodili straha.

1vozdovi 2

Saša Ilić: Protestuju oni koji imaju smelosti, koji su se oslobodili straha.

Omer Karabeg: Vlast u Republici Srpskoj praktično je zabranila sve proteste. Danas se malo ko usuđuje da izađe na ulicu da protestuje nakon što je policija počela da progoni učesnike protesta Pravda za Davida. Davora Dragičevića, koji je prošle godine organizovao masovne proteste tražeći da se otkriju ubice njegovog sina, i opozicionog poslanika Dražena Stanivukovića policija je osumnjičila za pokušaj državnog udara. Ko se onda u takvoj atmosferi usuđuje da izađe na ulicu? Za to je zaista potrebna izuzetna hrabrost.

Srđan Puhalo: Znate šta, velika je razlika protestovati u Beogradu, gdje na ulicu izađe 20 do 30 hiljada ljudi, i protestovati u Banjaluci ili nekom drugom gradu u Republici Srpskoj. U velikoj masi se osjećate sigurnije, a i represija u velikom gradu nije tako brutalna. Međutim, u manjim gradovima, gdje vladaju lokalni šerifi koji imaju apsolutnu vlast, zaista je potrebna izuzetna hrabrost da biste izašli na ulicu i protestovali.

1vozdovi 3

Omer Karabeg: Vlast u Srbiji se sada obračunava sa protestima uglavnom preko tabloida i režimskih medija tako što blati organizatore protesta i javne ličnosti koje na njima govore. Mislite li da će, ako protesti postanu još masovniji, početi da ih zabranjuje i da hapsi učesnike?

Saša Ilić: To bi bio logičan sled postupaka. Mislim da će vlast još neko vreme koristiti razne oblike zastrašivanja i pokušavaće da provocira incidente na samim protestima. Tabloidi će i dalje izvrgavati ruglu proteste i građane koji učestvuju na njima, a policija će i dalje legitimisati građane i postepeno pojačavati represiju. Najradikalnija mera bi svakako bili zabrana protesta.

Omer Karabeg: Mislite li da to nije isključeno?

Saša Ilić: Mislim da nije.

Dodik to radi drukčije

Omer Karabeg: Miloradu Dodiku izgleda uspeva ono što Vučiću ne polazi za rukom. U Srbiji desetine hiljada ljudi izlazi na ulice, dok je Dodik je ugušio svaki vid otpora. Najhrabriji kritičari režima beže iz Republike Srpske. Da li to znači da je Dodikov režim represivniji nego Vučićev?

Srđan Puhalo: Ne bih se s tim u potpunosti složio. Mislim da se situacija u Republici Srpskoj dosta razlikuje od one u Srbiji. Prije svega, Republika Srpska je manja zajednica, naša politička i intelektualna elita se ne može mjeriti sa onom u Srbiji. S druge strane, ovdje postoji strah od Bošnjaka i Hrvata koji nam navodno stalno rade o glavi. Taj strah je glavni kočničar svake pobune. Kad sve to imamo u vidu, ne mislim da je Dodik ni veći ni manji diktator od Vučića.

Omer Karabeg: Ali zar nije činjenica da u Srbiji desetine hiljada ljudi protestuje, a u Republici Srpskoj niko ne sme da izađe na ulicu.

Srđan Puhalo: Ali mi smo imali proteste mnogo prije nego Srbija. I ti protesti su trajali do oktobarskih izbora prošle godine, a i poslije toga, istina, sa znatno nižim intenzitetom. U tom periodu vlast se vrlo obazrivo odnosila prema protestima. Tek nakon izbora oni su krenuli da se obračunavaju sa protestima, prvenstveno sa protestima Pravda za Davida. Inače, mi živimo u društvu koje još uvijek nije izašlo iz rata. Stalno se govori o unutrašnjim i spoljnim neprijateljima koji ništa drugo ne rade nego smišljaju kako da unište Republiku Srpsku. Kada kreirate takvu klimu, ne treba vam represija da biste kontrolisali mase.

1vozdovi 4

Srđan Puhalo: Velika je razlika protestovati u Beogradu, gdje na ulicu izađe 20 do 30 hiljada ljudi, i protestovati u Banjaluci ili nekom drugom gradu u Republici Srpskoj

Pored toga, kao što sam već rekao, u Republici Srpskoj osim Banjaluke nema velikih gradova kao što su Beograd, Novi Sad i Niš koji bi probili led. Teško je očekivati da se takvi protesti mogu dogoditi u Prijedoru, Doboju ili Bijeljini. To su male sredine, gdje, ponavljam, lokalni šerifi imaju apsolutnu kontrolu nad svim aspektima života. Ne smijete zaboraviti da danas u Republici Srpskoj nema opozicije. Mi više ne znamo ko je opozicija, a vrlo dobro znamo ko je vlast. To ljude zbunjuje, nemaju za šta da se bore, nemaju za šta da šetaju.

Omer Karabeg: Ali zar sve to nije dokaz Dodikove moći? On danas nema opoziciju, nema proteste. Potpuno kontroliše situaciju, što se ne može reći za Vučića.

Srđan Puhalo: Dodik to radi na jedan drugačiji način koji nije toliko brutalan. On jeste poguban za javno mnjenje u Republici Srpskoj, ali nije brutalan. Dodik ne koristi silu da bi spriječio proteste. On produkuje strah zajedno sa liderima Hrvata i Bošnjaka da bi nas držao u pokornosti. On zloupotrebljava svoju moć zarad očuvanja i održanja na vlasti. I to je, rekao bih, manje brutalan način vladavine nego, čini mi se, u Srbiji.

Strah na duge staze

Saša Ilić: Dodik ima posla sa manjim sistemom u kome je lakše kontrolisati i tamponirati sve zone slobode, otpora i pobune. Vučić je suočen sa većim sistemom, sa mnogo većim gradovima i sa mnogo više ljudi. Još uvek nije uspeo da eliminiše ono malo nezavisnih medija i glasila, mada ne znači da neće. Tako da on mora da balansira. Mora da vodi računa i o Evropskoj uniji. Njegova represija je drugačijeg tipa. On guši na duge staze, proizvodi strah i paranoju i ide na to da se ljudi iscrpe. I brutalnost je velika.

Setimo se ubistva Olivera Ivanovića, prebijanja opozicionog lidera Borka Stefanovića, paljenja kuće novinara Milana Jovanovića. Za razliku od Dodika Vučić je suočen sa glomaznijim mehanizmom i zato, kao što sam rekao, mora da balansira, ali su njegove represivne mere trajnije i mnogo ozbiljnije. I ukoliko dođe do cementiranja njegove autokratske vlasti - do propasti protesta i potpunog gušenja nezavisnih medija i kritičkih glasova - onda smo mi zaista u velikom problemu.

Čudo

Omer Karabeg: Šta treba da se desi u Srbiji, pa da se ljudi koji sada ćute, a to je većina, oslobode staha. Kada će oni masovno izaći na u ulice kao što je to bilo 5. oktobra kada je pao Milošević. Može li se dogoditi Vučiću ono što se dogodilo Miloševiću - da ga otera gnev naroda?

Saša ilić: Mislim da je to moguće, ali zaista ne mogu da predvidim koji je to događaj koji može da pokrene mase. Ove sadašnje proteste pokrenulo je prebijanja opozicionog lidera u Kruševcu. Sve brutalnosti i kriminalne radnje režima su motivaciona snaga koja u jednom trenutku može eskalirati. Ukoliko do toga dođe, onda ćemo imati 6. oktobar. A ovi protesti sigurno vode ka tome. Moguće je da neki događaj pokrene veliki broj građana na masovne proteste.

Omer Karabeg: Šta treba da se dogodi u Republici Srpskoj, pa da se narod oslobodi straha i Milorada Dodika?

Srđan Puhalo: Trebalo bi da se dogodi čudo, neka vanzemaljska sila. Jer, vlast u Republici Srpskoj ima apsolutnu kontrolu nad svim aspektima života. S druge strane, širi se paranoja koja parališe bilo kakvo zdravorazumsko rezonovanje i bilo kakvu akciju protiv sistema. Postoji i nešto što se zove partijska lojalnost.

Danas u Republici Srpskoj, koja jedva da ima milion stanovnika, ima 192.707 članova Saveza nezavisnih socijaldemokrata. Ne postoji alternativa vladajućoj partiji, jer je opozicija u rasulu i ne znamo ko je tu uz vlast, a ko protiv vlasti. Ljudi koji su nezadovoljni stanjem u Republici Srpskoj prije se odlučuju da odu u Austriju, Njemačku ili već gdje, nego da se ovdje bore za promjene. Prema tome, jedini način da ova vlast ode je da se desi neko čudo ili da sama sebe ukine.

slobodnaevropa.org

Dozvoljeno je dijeljenje i kopiranje sadržaja ovog portala na druge portale, stranice ili blogove, uz obavezno navođenje izvora.

NAJČITANIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE U KATEGORIJI

NAJNOVIJE NA PORTALU