Ovogodišnji Motovun mi je bio treći festival zaredom, posle Grossmanna i Pule.
MARKO STOJILJKOVIĆ
Ne žalim se, radim najbolji posao na svetu, ali festivalski život zahteva i puno organizacije i ne podrazumeva samo višenje sa poznatima i kolegama novinarima – kritičarima, gledanje filmova i zabavu. To je glavni i najprijatniji deo, onaj koji će nam ostati u sećanju, ali da bismo u potpunosti uživali organizacioni deo mora štimati. U tom smislu, nije loše znati par lakih koraka za navigaciju po “brdu filmova”.
Potpuno je normalno i za profesionalce i za publiku da idu sa jednog festivala na drugi (FOTO: Facebook/MotovunFilmFestival)
1. Pulski i motovunski festival nisu neprijatelji. Nisu čak ni rivali. “Državna” i “Indie” etiketa su upravo to – etikete koje su vremenom izbledele. Dobrih filmova ima i na jednom i na drugom. Cilj je da se filmovi ne preklapaju suviše, ali ni to nije neka naročita obaveza. Takođe, potpuno je normalno i za profesionalce i za publiku da idu sa jednog festivala na drugi.
2. I pored toga što je sasvim mogući doći iz Pule u Motovun, to ne znači da je to lako izvedivo bez svog vozila. Zapelo je između gradskih vlasti, pa ni tih nekoliko dana koliko traje festival nema dodatnih autobusa. Savet: bolje preko Pazina nego preko Buzeta, bolje busom nego vlakom. To sam otkrio na teži način: železnička stanica u Buzetu se nalazi na nekih pet kilometara od grada, što je posebno loša vest po zvizdanu i ako od obuće imate samo papuče. Kad dođete negde blizu, u Pazin ili Buzet, skupite ekipu, uhvatite kombi i podelite troškove. Nema alternative po kojoj ćete uštedeti na tome.
Atmosfera je opuštena, a ni ti poznati ljudi nisu arogantni i nadmeni (FOTO: Facebook/MotovunFilmFestival)
3. Jednom kad ste na festivalu, sve je lakše. Organizacija je uvežbana, volontera je puno, “hospitality” je sjajan i uvek spreman da pomogne, smeštaja raznog ima i uređen je prevoz i od hotela u Istarskim Toplicama i od kampa na brdo.
4. Što se smeštaja tiče, sobe i apartmani u Motovunu su najzgodnija, ali i najnagužvanija i najskuplja opcija. Spavanje u autu nije baš najzgodnije. Kamp je za mlade i mlade duhom. Lično, meni je najprimamljivija opcija bila hotel u Istarskim Toplicama, desetak kilometara dalje uz besplatan prevoz po utanačenom voznom redu. Neki iskusniji posetioci su probali i “okupaciju” napuštenih kuća u okolini, ali za to nisam imao hrabrosti.
5. Motovun je “mamipara”, ali nije ni bezobraznija ni perfidnija “mamipara” od bilo kojeg drugog turističkog mesta. Motovun ima svoje turiste, nevezano za festival, pa je simpatično gledati kako se smenjuju “dnevne” ture sredovečnih izletnika sa “noćnim” turama kojima dominira omladina. Shodno tome su usklađene i cene: ko hoće suvenire, tartufe i bisku, to će i platiti. Za ostale postoje štandovi sa fast foodom i osveženjem, čak i jedna prodavnica u kojoj je stalno gužva (rade sendviče i peku picu), ali koja ima cene primerene za jednu takvu prodavničicu. Sve je malo skuplje nego u nekom većem gradu i to je faktor sa kojim treba računati: upravo zato što je malo, a ne mnogo skuplje, lako je raspustiti se.
Malo kiše ne škodi (FOTO: Facebook/MotovunFilmFestival)
6. Motovun nije samo filmski festival, iako tamo zaista možete pogledati “brdo filmova” kako se hvale organizatori. Motovun je pre svega žurka. Bude po nekoliko svirki po danu i noći, ne sumnjam da je zabava dobra i u kampu i možete se lepo provesti, a da ne pogledate nijedan film. I ta zabava traje zaista od sumraka do svitanja, bez prekida. Možete doći i na jednodnevni izlet, nećete se osećati kao padobranac.
7. Formalnih i neformalnih druženja sa gostima, filmašima, glumcima i drugim poznatim facama ima kroz ceo dan. Atmosfera je opuštena, a ni ti poznati ljudi nisu arogantni i nadmeni. Možete im slobodno prići i porazgovarati sa njima.
Što se hrane tiče … (FOTO: Facebook/MotovunFilmFestival)
8. Filmova zaista ima puno i reprizni termini nisu nikakva obaveza. Kvalitet varira od godine do godine, ali selektori se trude da dovedu ono najbolje i najaktuelnije od nezavisnih, umetničkih i festivalskih filmova. Ovogodišnja “berba” je bila malo slabija, ali to nije problem samo Motovuna, nego Cannesa i sličnih “velikih igrača”. Ono za šta će se u Motovunu dobro pobrinuti su retrospektive ne baš poznatih, ali svejedno autora vrednih pažnje. U tom smislu sam pogledao The Shout (1978.) Jerzyja Skolimowskog koji mi je otvorio oči za jednog nepravedno zapostavljenog autora. Od novih naslova, moja preporuka ide rumunskom filmu Why Me?/De ce eu? koji je napravio uspešnu fuziju rumunskog stila snimanja i veoma doku-drame o jednoj zaista gadnoj aferi simptomatičnoj za naše, balkanske krajeve.
9. Plan i organizacija su otac i majka kvalitetnog festivalskog provoda. S tim u vezi, imajte u vidu da su dva mala dnevna kina zaista mala, odnosno minijaturna i da karte za Kino Bauer treba osigurati ranije, a da za Još Manje Kino, gde su projekcije besplatne, treba čekati u redu. Gužve može biti i na večernjim/noćnim projekcijama na Glavnom Trgu, ali je prostor ipak osetno veći. Kino Billy (tamo gde su se nekad održavale svirke) koji je zamenio Barbakan (koji je, pak, pretvoren u parking) je čista opuštencija i izuzetno ugodan uz noćni povetarac.
Motovun je, pre svega, žurka (FOTO: Facebook/MotovunFilmFestival)
10. Otvaranje je uvek veselo i aktuelno, a ove godine je Motovun proslavio svoje “punoletstvo”, mada meni ta matematika nikako ne štima. Ako je prvo izdanje festivala bilo 1999. godine, onda je ovogodišnji festival sedamnaesti po redu. Ili je bio i neki “nulti” koji se računa i ne računa. Ovim putem molim drage čitaoce da mi to malo razjasne. A u Motovunu se vidimo i svake sledeće godine.
Lupiga.Com