Prolaze dani, što su nam na Vrbasu dani. I svako hita da se na svoj način pridruži Vrbasu, „ ždrijepcu u trku, na njegovom zelenom karavanskom putu kroz naš lijepi grad Banja Luku“, kako svojevremeno, nadahnuto, izreče pokojni Jovan Joco Bojović, istinski zaljubljenik u Rijeku
Piše: Zoran Studenac-Vrbaslija
Dragi dnevniče,
U proteklom periodu nije mi toliko smetala vrućina i tropske temperature sa “ugodno prosječnih” trideset i osam, (hladan Vrbas i još hladniji “nektar”), davali su nadu da će se nekako izdržati.
Više me “tangiralo” što sam prisiljen bio slušati svakodnevne jadikovke i žalopojke “što je upekla ova vrućina”, i konstantno biti izložen pitanjima “dokle će ovo pržiti”. Što bi rekla današnja mladež, toliko bi se isfurao, i u jednom tretnuku, iskreno i strasno poželih ,kišurinu – neka propadava nekoliko dana, pa bi i kafanski razgovori dobili novo temu.
Jeste , dragi moj dnevniče, i meni je bilo vruće, šutio i trpio ,sreća Vrbas na dohvat i “nektar” u ruci, pa se i dalje nekako održavam da se ne rastopim. Jer od kada je svijeta i vijeka, vazda je bilo da u julu i avgustu malo jače priprži.
„Stalno nešto filozofiraš, pametuješ , kao da si otkrio toplu vodu“, prigovaraju mi ovi „joj kako nam je vruće“, pa se spremaju za odlazak na bazen. Kažu, ne pada im pamet da se “brčkaju” u Vrbasu jer su “novine i televizija već nekoliko puta objavili da voda u Vrbasu nije za kupanje i opasna za zdravlje ljudi”. Priznajem da sam “nešto o tome čuo, ali nisam čitao”, a pogotovo gledao jer nigdje da naletim na prošle godine postavljene table sa natpisom “Voda opaasna po zdravlje ljudi-nije za kupanje”. Ali, kako i da ih nadjem kada im je bio “kratak rok trajanja” – brže su skinute nego postavljene. Stoga vjerovatno ove godine nisu ni postavljane, pa ni popravljanje jer jedna od rijetkih preostalih na plaži Zelena, nakrivljena kao da poručuje “skidajte me, da ne bi sama pala…“
I tako dragi moj dnevniče, “uhvatih” se Vrbasa, dosljedan “nektaru”, iako me upozoravali da se “ne trebam zajebavati sa zdravljem” i shodno tome “pažljivo ptratiti upozorenja nadležnih o higijenskoj ispravnosti vode u Vrbasu”. Ali, kako rekoh-nešto sam o toime načuo, ali nisam čitao. Zato sam odlučio da gledam, i to svojim očima: Raja se uredno ” namače i “kvasi” u Vrbasu, dozvoljeni svi plivački stilovi, oni koji imaju “muda” izvedu i poneki skok, dok vrbaski dajak čamci i ostali plovni objekti u tolikoj mjeri “klize” po vodi da ih i sa četiri oko teško pohvatati.
Svi pričaju o o nečemu, ali niko o bazenima, a kamoli o nekakvim tablama sa „čudnm“ natpisima. U prolazu neko i spomene da se „skoro pedeset godina kupa u Vrbasu, i nije se još otrovao”, dok mu jarani sugerišu „da se svi kupaju, a ako se ode gore u bolnicu više se može naći otrovanih od nekog pokvarenog pića i hrane, nego od Vrbasa”.
Ne spominju se bombe(?!) pronadjene na dnu Vrbasa (ako za sedamdeset godina nisu „dreknule“ valjda neće ni sada), jer se sve više apeluje na nadležne „organe i insititucije“, jer „valja im se posvetiti uredjenju obala i uklanjanju kanalizacija koje otiču u rijeku“. Ne smeta i ako se zaradi posjekotina (sreća pa je od boce „nektara“), nije ni problem ako se u “plivačkim aktivnostima” popije i Vrbasa, sve se piše u „vrbaski radni staž“, itd, itd…
I tako dragi moj dnevniče,
Prolaze dani, što su nam na Vrbasu dani. I svako hita da se na svoj način pridruži Vrbasu, „ ždrijepcu u trku, na njegovom zelenom karavanskom putu kroz naš lijepi grad Banja Luku“, kako svojevremeno, nadahnuto, izreče pokojni Jovan Joco Bojović, istinski zaljubljenik u Rijeku .
{gallery}slikeKolumne/izDnevnikaJednogBanjalucanina/vrbas{/gallery}
Impulsportal