Foto: VOA
Dragi moj dnevniče,
Prođe godina dana od kako se pojavila gospođa Korona.
Piše: Zoran Studenac-Vrbaslija
Proteklih dvanaest mjeseci živi se pod staklenim zvonom. Kažu da tako mora biti jer drugačije ne ide. Maska postala važnija od novčanika kada se ide do granapa. Potrošeno više dezinfekcionog sredstva za ruke, nego što troši prosječna hirurška klinika za dvije godine. Nosale se i rukavice. Elem, „zaključavali“, pa nas „otključavali“, pa nas opet „zaključali“. Pričalo se da su pojedinci „pucali“ ko`sijalice. Bahate budale na očigled svih (i predstavnika vlasti) hodale i dernečile po kafanama. I sve tako dok se nisu pojavile priče o vakcini…
Moj dnevniče
I gle čuda, o vakcinama priču prvi započeli političari. Ko` da su pozavršavali medicinu na Oksfordu ili Kembridžu. Momački se „šicali“ medicinskim terminima, pa se narod ponadao da vakcine nisu problem. Šuškalo se među pučanstvom, na kraju obistinilo: Vakcine samo što nisu stigle, dok se sa respiratorima slikali Kurta i Murta, pa i oni protiv kojih su tužilaštva jedva nekako otvorili istrage.
Dragi moj dnevniče
Sitna raja u kafanama nema „žita“ da bahato derneči jer održava socijalnu distancu. Popije kafu, još ponešto, ako ima koja marka viška, (od danas ni kafu), pa pravac kući. U domu svome drže „ distancu“ od televizora – da ga ne razbiju od muke. Sve češće u sebi ponavljalju „mantru“: Hajde što nas političari lažu, na to smo donekle i navikli, ali što zavrću uši…Ne vjeruj političarima ni kada ti vakcine obećavaju….
Autor: Impuls