Tri mjeseca nakon što je u beogradskim Večernjim novostima objavljen “nedovršeni dokument”, Memorandum Srpske akademije nauka i umjetnosti, narodni heroj Jugoslavije, načelnik Sanitetske uprave JNA, general i akademik Gojko Nikoliš, decembra 1986. na Skupštini SANU izgovorio je upozoravajuće riječi: “Zemljotresom razorena kuća može se obnoviti za mesec, dva ili tri, ali za obnovu razorenog morala treba utrošiti decenije, možda i jedno stoleće”. Za to upozorenje je nažalost već bilo kasno.
Koliko će balkanskim narodima, nakon sramnih i krvavih jugoslovenskih ratova, biti potrebno vremena da obnove ono o čemu je govorio Gojko Nikoliš? Razmišlja li uopšte neko o tome? Naročito poslednjih mjeseci, kada se sve češće čuje ne samo ratna retorika devedesetih, nego i ozbiljna upozorenja o tome da su novi sukobi na Blakanu praktično gotova stvar. Kao da nije bilo dosta.
Srpska istoričarka i nekadašnja politička sekretarka SK Srbije (1968-1972) Latinka Perović kaže da nestabilnost Balkana u ovom momentu nije neočekivana: “Posle krupnih promena u svetu, posle pada Berlinskog zida, raspada SSSR-a, onakvog rata i sloma Jugoslavije, kod balkanskih naroda nažalost nije došlo do temeljnog preispitivanja ne samo neposredne, već i dublje prošlosti, a time ni do stvaranja nove paradigme. Umesto toga opredelili smo se za, pokazaće se, pogrešnu orijentaciju koju je u velikoj meri stimulisao zapad – okrenimo leđa prošlosti, usmerimo se ka budućnosti. U međuvremenu je prošlost postala isuviše teška hipoteka za budućnost Balkana… U svojim memoarima Vinston Čerčil je precizno objasnio zbog čega se Balkan teško izvlači iz vlastite močvare”.
Zbog čega?
Zato što je podeljen na male države koje jedna drugoj ne veruju i koje, jedna spram druge, uvek imaju određene ambicije. Među tako nesložnim balkanskim narodima, nesposobnim da se još od propasti Otomanske imperije dogovore oko sopstvenih prioriteta, velike sile tražile su i traže svaka svoju državu, svaka svoj oslonac.
Nacionalni ideal kao jedina tradicija balkanskih naroda veoma je mnogo uticao na to da su se, posle sloma turskog carstva, umesto orijentacije na ekonomski, socijalni i kulturni razvoj, ti narodi okrenuli stvaranju država; da su, umesto razvoja po dubini, težište stavili na zaokruživanje nacionalne države, što je vodilo sukobima i ratovima. A ratovi i razvoj nikada ne idu zajedno.
Hoćete da kažete da balkanski narodi, upravo zahvaljujući takvom izboru, za Evropom kasne cio jedan vijek?
Tako je… Za Srbiju je Berlinski kongres bio prekretnica u smislu izbora na koji način će se kao država razvijati: paralelno sa tendencijom o stvaranju velike države, o ujedinjenju i teritorijalnom zaokruživanju, imali ste koncepciju modernizacije društva kroz razvoj institucija kulture, zdravstva, privrede. Naravno, u 19. veku je, zahvaljujući Radikalnoj stranci, pobedila orijentacija zaokruživanje teritorije, što se kao arhaični model autoritarne države koja guši slobode pojedinca i čiji je cilj, budući da ne može da izdrži konkurenciju, zatvaranje društva, konstantno ponavlja. Dugoročno gledano, zatvarajući se društvo sebe osuđuje na nestanak. Istovremeno je novi model države koji podrazumeva poštovanje ljudskih i manjinskih prava, vladavinu prava, u Srbiji uvek nailazio na otpor.
Na kakav otpor?
Pre svega na nacionalizam, koji je zamena za nedostatak privrednog i kulturnog razvoja. Na početku 21. veka u Srbiji je došlo do oživljavanja stare paradigme o velikoj nacionalnoj državi, o neophodnosti otpora integracijama, o priključivanju teritorija na kojima živi srpski narod…
Otuda predsjednik Srbije Tomislav Nikolić, govoreći o referendumu o Danu RS u Bosni i Hercegovini, ponovo govori o “srpskim zemljama”?
Tokom ratova devedesetih, “srpske zemlje” stvarane su svuda gde su Srbi delili teritoriju sa drugim narodima, a sve u nameri da ih objedine. U tom smislu, etničko čišćenje nije proizašlo iz rata; ono je bilo njegov cilj. Današnji krah moderne države, vraćanje i obnavljanje paradigme o “srpskim zemljama”, o statusu Srba kao žrtve, o novom ujedinjenju srpskog naroda nužno je moralo dovesti do zaoštravanja odnosa Srbije sa susedima, naročito sa Hrvatskom i sa Bosnom i Hercegovinom. Što jeste potencijal za nove sukobe.
Da je reč o koncepciji bez perspektive dokaz je i da mladi ljudi danas masovno odlaze iz Srbije. Nedavno je i predsednik SANU Vladimir Kostić rekao da je Srbija prva zemlja u svetu po odlivu mozgova. To je zastrašujući podatak, čiji uzrok nije došao spolja; došao je iznutra.
Šta je došlo spolja? Rekli ste da je zapad balkanskim narodima nametao tu u suštini pogrešnu tezu o potrebi zataškavanju prošlosti. Ali šta je sa Rusijom, o kojoj se danas sve češće govori kao o faktoru destabilizacije Balkana?
Prisustvo Rusije na Balkanu nije od juče. Jačanje ruske moći kod nas je povezano sa Titovom smrću. Kao čovek koji nikada mentalno nije izašao iz tog sveta, samo je Tito mogao biti garant ravnoteže istoka i zapada.
U kom smislu je Tito bio čovjek tog svijeta?
Postojala je granica do koje je Tito mogao da ide u unutrašnjim reformama, u reformi federacije. Za njega je konfederalna demokratska Jugoslavija već bila nepostojeća država. Želeo je veliku, centralnu, jaku državu, jaku vojsku, jake veze sa Rusima…
Zbog toga je Tito, kako ste napisali u svojoj knjizi Dominantna i neželjena elita, bio kompatibilan sa Srbima.
Tako je. “Jugoslaviju će braniti Srbi i JNA”, rekao je general Nikola Ljubičić.
Da, ali kakva je to onda Jugoslavija?
Naravno, kakva je to Jugoslavija? Ali da se vratim na vaše prethodno pitanje. U vreme najzaoštrenijih odnosa sa Staljinom 1948. Tito je održao sastanak sa jugoslovenskim generalima, besnim na SSSR zbog činjenice da je sovjetska vojska već bila raspoređena na našim granicama, spremna za napad. Tito je pažljivo slušao generale. “Svaki vuk ima svoje gnezdo kojem se uvek vraća”, rekao im je na kraju. I to je tačno. Tito iz tog gnezda mentalno nikada nije izašao. Zato je iz Partije morao da ode svako ko je iz tog gnezda želeo da ode.
Uključujući i Milovana Đilasa, koji, iako Crnogorac fasciniran Staljinom, te 1948. nije imao dilemu na koju će stranu.
Većina je delila Đilasovu impresiju Staljinom. Ali zašto se Đilas nije kolebao? Možda i zato što je pre svega bio mislilac… Jednom sam ga srela… “Šta radite?”, pitao me je. “Pišem Planiranu revoluciju”, rekla sam. “Ruski 19. vek, blankisti i jakobinci”. “Pa ceo 19. vek priprema rusku revoluciju!”, nasmejao se Đilas. On je to znao. “Ja sam se zaljubio ne u Tita, nego u Staljina”, rekao mi je tada, otežući po crnogorski to “Tiiita” i “Staljiiina”. I to je ta fasciniranost revolucijom koju spominjete. Pa toliki je svet na zapadu bio oduševljen komunizmom, Tamara. Jer komunizam je planetarna pojava, znate…
Ruski uticaj na Balkanu u razdoblju posle Titove smrti danas malo ko proučava. A to je veoma važna tema: upravo je tada intenziviran problem definicije Jugoslavije kao konfederalne države. Rusi su postajali sve prisutniji i u SFRJ je ubrzo došlo do konačnog rascepa na istočne i zapadne tendencije. Na kraju, bez oslonca na Ruse i JNA, teško da bi se neko usudio da ovde povede rat.
Kako to mislite?
Da li bi se bez te podrške Srbija usudila da krene na zaokruživanja države kao etničke celine? Veze srpskog političkog, naročito vojnog vrha sa Rusima uvek su postojale. O tome piše i Veljko Mićunović u svojim memoarima.
U Moskovskim godinama?
Da, u drugoj knjizi, gde Mićunović opisuje susret generala Ljubičića sa sovjetskim premijerom Kosiginom u Moskvi. Došavši do pred vrata Kosiginovog kabineta, Ljubičić je, što je neuobičajno, tu zaustavio svog ambasadora. “Sa Kosiginom imam razgovor u četiri oka”, rekao je Mićunoviću.
Svi ambasadori Rusije u Beogradu uvek su veoma iskreni: direktno su saopštavali ono što su aspiracije Moskve na Blakanu. Posebno u Srbiji, za koju je Rusija tradicionalno zainteresovana. To ne zavisi od vladajućih ideologija, od političkih režima; reč je o istorijskoj orijentaciji koju svaka generacija ruskih političara unapređuje i usavršava. Ali i nastavlja. Otuda pritisci, često izrečeni bez rukavica. Kako im se odupreti? Ako kao država oklevate sa unutrašnjim promenama, onda niste u stanju da pružite otpor. Ili naprosto – nećete.
Može li Srbija da se odupre? Kako ste, recimo, doživjeli polutajni odlazak premijera Aleksandara Vučića u Moskvu uoči formiranja nove Vlade Srbije? Nakon susreta sa premijerom Vučićem, Vladimir Putin bio je prilično brutalan: nadam se, rekao je, da će u novu vladu ući ministri “koji će doprinijeti razvoju odnosa dvije zemlje”.
Srbija je slaba zemlja sa brojnim ekonomskim problemima, sa problemima ugrožavanja demokartskih tekovina i vladavine prava; ona je formalno prihvatila evropsku retoriku, Briselski sporazum, ali se u praksi i dalje ništa ne događa. Pored svega, politički vrh Srbije neprestano kalkuliše, odlazite na tajne sastanke u Moskvu, čime pokazuje slabost i nespremnost za bilo kakav ozbiljan otpor.
Kako to da je neuporedivo manja Crna Gora, suprotno volji Moskve, odlučila da sprovede onu politiku za koju je procjenila da joj je u interesu?
Reč je o politici, ne o pitanju vojnih i odbrambenih resursa. Kao malu državu, Crnu Goru vojno možda neko može i da zgazi, ali to ne znači da će ona pristati na to da bude nečiji servis. Crna Gora je suverena zemlja koju, ma koliko da ste veliki, ne smete lišiti dostojanstva, niti joj uskratiti pravo da sama preuzme odgovornost za svoju politiku.
Kakve su posledice? Prije nekoliko godina ste mi rekli da bi, sudeći po oštrim porukama Moskve, premijer Milo Đukanović, zbog svoje evroatlanske orijentacije, mogao biti i fizički ugrožen.
To sam rekla na osnovu istorijskog iskustva: istorija Rusije zapravo je istorija neprekidnog nasilja. Svako ko ide protiv važeće struje može biti ugrožen. Uostalom, zar to nije tradicija Balkana? Atentati, grupe za pritisak spolja, paravojne formacije, ubistva… “Da sam Vijetnamac, bojao bih se Kine; da sam Meksikanac, plašio bih se Amerike. Ali ja sam Balkanac, ja se plašim Rusa”, govorio je Marko Nikezić. Jasno je da ruski pritisci Crnu Goru guraju u savez koji bi mogao biti i njen zaštitni okvir. Što je legitimno.
Da, ali otkud onda takva srdžba? Premijer Milo Đukanović mi je u jednom intervjuu rekao da ga je začudila “oštrina, direktnost i personalna usresređenost” Moskve spram Crne Gore i njega lično. Je li i vas to iznenadilo?
Nije. Znate zašto? Zato što ulaskom u NATO Crna Gora ruši celokupnu rusku koncepciju na Blakanu. Problem kontrole jadranskih luka takođe nije od juče. On je postojao i u vreme Jugoslavije, o čemu se raspravljalo i na Politbirou. Kao danas za Đukanovića, ta rasprava nije bila nimalo laka za Tita. Edvard Kardelj je pred kraj života Titu napisao pismo u kojem mu je rekao kako je verovao da će njegova generacija biti poslednja koja koja će imati problem sa Rusima. “Sada mi je jasno da će taj problem imati i generacije posle nas”, zaključio je Kardelj.
Kakav tačno problem?
Kardelj je mislio na tradicionalnu imperijalnu politiku Rusije, na njenu zainteresovanost za ovaj region. Kardelj je, pritom, pre svega imao u vidu Srbiju, njen skoro iracionalan odnos prema Rusima, nerazumavanje da u politici ne važi ljubav, već interesi. “Priznaću Kosovo ako prestanete da me kažnjavate zbog ruske aneksije Krima”, rekao je nedavno predsednik Vladimir Putin. Jasno je da Rusija svoj interes neće žrtvovati u ime nekakvih slovenskih, pravoslavnih emocija. Što je prirodno. Ali kod nas je znanje o Rusiji dosta folklorno; ruska politika se shvata suviše sentimentalno, na neki način i neodraslo.
Verujem da se sećate da su, posle atentata na Zorana Đinđića (mart 2003), ceo region, Evropa i svet na sahranu poslali svoje predsednike, premijere, šefove diplomatija. Rusi su poslali delegaciju na niskom nivou, što je Srbija zamerila. Jedan zapadni ambasador u Beogradu kasnije mi je prepričao razgovor sa svojim ruskim kolegom. “Da, Srbi su nam to zamerili”, priznao mu je tadašnji ruski ambasador u Beogradu. “Ali, ne brinite: drugi put ćemo poslati delegaciju na višem nivou”. To je vrhunski cinizam, znate, na koji velike države imaju pravo. Baš kao što i mali narodi imaju pravo na odbranu svoga dostojanstva.
Prije nekoliko godina ste u knjizi razgovora sa istoričarkom Oliverom Milosavljević rekli da je u Srbiji pobijedio Informbiro i Ravna Gora. Ostajete li pri toj ocjeni?
Društveni model u Srbiji duboko je ukorenjen u ruski 19. vek. Taj model podrazumeva neponavljanje zapadnoevropskog puta, razvoj bez kapitalizma, narodnu državu, narodnu samoupravu, narodnu partiju koja dobija devedeset procenata na izborima, državu sa vladom koju kontroliše glavni odbor stranke… Taj koncept kreće od šezdesetih godina 19. veka, preko ranih srpskih socijalista, zatim radikala, komunista, pa do danas. Nije Josip Broz Tito izmislio partijsku državu; nju su stvorili Pašićevi radikali.
Godina 1948. bila je pre svega odbrana nezavisnosti Jugoslavije, ali to ne znači da je model suštinski promenjen: najpre smo se dokazivali, pa smo onda pravili zaokrete. I to je ostalo.
Kada je o četnicima reč, posle Užičke Repubilke partizani više nisu bili u Srbiji, što znači da se ovde više nije vodio antifašistički rat. Partizanski pokret je bio poznat, ali Srbija sa njim nije imala iskustvo. Imala ga je sa četnicima, koji su se zalagali za obnovu monarhije, za održanje svojinskog odnosa, za homogenu Srbiju. Posle rata su bili nezadovoljni, posebno suđenjem Draži Mihailoviću. I to su veoma komplikovane stvari. Najzad, to je bio i građanski rat. Sledbenici tih ljudi devedesetih su u Srbiju doveli tog nesrećnog prestolonaslednika, verujući da će na taj način obnoviti sistem, patrijarhalnost, pravoslavlje… Takvi i danas vladaju Srbijom. To je taj mentalitet, znate…
***
Memorandum SANU, koji je tadašnji akademik Mirko Simić nazvao “crnom tačkom srpske istorije”, objavljen je 24. septembra 1986. u beogradskim Večernjim novostima. U intervjuu za Radio Slobodna Evropa, doktor Simić, koji je kasnije u znak protesta izašao iz SANU, prisjetio se kako je 1991. na stolu svog prijatelja, akademika Ljubiše Rakića, vidio veliku mapu Hrvatske i Krajine. “Pitao sam ga šta to znači. Rekao je da je dobio zadatak da predloži bolnicu za 1.500 ranjenika. To su već bile pripreme za rat”, kazao je nedavno dr Mirko Simić.
Naravno da su bile pripreme za rat. Pa već sam vam ispričala razgovor sa akademikom Antonijem Isakovićem, koji me je 1987. ubeđivao da je došlo vreme da Srbija konačno reši svoje pitanje, da Slovenci i Hrvati ne žele Jugoslaviju… „Čekaj”, prekinula sam ga, “vi hoćete rat?“ „Da”, potvrdio je Isaković, “ali u Srbiji neće neće biti rata. Poginuće samo 80.000 ljudi!“ „Kojih to 80.000 ljudi? Čijih glava?“, pitala sam. U Srbiji nikada nije prihvaćena odgovornost za te ratove, za slom Jugoslavije. SANU je napisala Memorandum, donela je odluku; postojala je procedura, prođena su sva tela… Umesto da se sa tim suoče, akademici nastavljaju da pričaju isprazne priče o Memorandumu kao o “nedovršenom dokumentu”.
Kako to da neki akademici SANU, uključujući i predsjednika Vladimira Kostića, iako u to vrijeme nijesu ni bili članovi akademije, danas brane Memorandum?
Brane projekat, ponavljaju istoriju. Kako ga brane? Tako što direktno lažu. SANU je sredinom osamdesetih otvoreno podržala konsenzus partije, vojske, crkve, intelektualca o potrebi stvaranja Velike Srbije. “Mi smo mislili da Memorandumom spašavamo Jugoslaviju”, kaže akademik Vasilije Krestić. Kako ste je spašavali? Akademici Sima Ćirković, Radomir Lukić, Vasa Čubrilović, Pavle Savić bili su protiv Memoranduma, svesni da je to uvod u raspad Jugoslavije.
Da, ali ta se imena danas prećutkuju.
Naravno. O tome se ne raspravlja, jer nacionalistička javnost tu raspravu ne želi. “Srbija je tada imala veliki duh”, govorio je akademiik Mihajlo Marković. “Nisu svi tako mislili. Ni u Jugoslaviji, ni u svetu”, rekla sam mu. “Lila se krv…” Trideset godina kasnije, o napadu na Memorandum i dalje se govori kao o napadu na Srbiju, na SANU. Oprostite, zašto bi neko napadao Srbiju koja u tom momentu napada celu Jugoslaviju? Predsednik akademije Kostić žali se ovih dana da ga niko u svetu ne razume kad o tome govori. Pa ko da te razume, čoveče, ako proklamuješ povratak u 19. vek? Najzad, zašto se predsednik SANU sa tim identifikuje?… Nažalost, ovde je nacionalizam doboko ukorenjen. Posle svega što se u Jugoslaviji dogodilo, ta činjenica je dokaz užasnog moralnog i intelektualnog pada Srbije.