Bojana Vunturišević
U veljači ove godine bilo je nekih pola godine kako živim sama, po prvi put u svom životu i to u ovo ekonomski klimavo vrijeme. No financije su samo jedan od izazova s kojim sam se naučila nositi živeći sama. Jedan šaljivi reel na Instagramu dobro je prikazao sve prednosti i nedostatke takvog života – od ulaza u stana s preteškim vrećicama, dosade, plesa pa sve do neometanog noćnog čitanja.
Autor: Paula Ćaćić
U veljači je izašao i drugi samostalni album srpske pjevačice i kantautorice Bojane Vunturišević naslovljen jednostavno – Ljubav. Moj doživljaj pjesama s albuma kao da slijedi gore spomenuti reel – malo mi se plače, malo mi se smije, sad mi možeš sve, sad mi ne možeš ništa, i, konačno odahnem uz posljednje taktove, nadođem. Zaista, napravila je soundtrack moje godine. Album mi nije ni u jednom trenutku dosadio – jer bila sam i Madrina, Sama, Ramba, Solita, „ratnica i smrtnica, i stanica i smernica“. Prošla sam gomilu faza ranjivosti, otuđenosti, sreće, a sve je to bilo puno lakše, prohodnije uz Ljubav. Godina se polako bliži kraju, a ja sam odlučila načas prekinuti preslušavanje albuma i konačno porazgovarati s Bojanom o radu iza Ljubavi, stvaralaštvu, suradnjama i aktivizmu.
Početkom ove godine izašao je tvoj drugi samostalni album Ljubav, s kojim smo na neki način dobile podsjetnik na to koliko (riječ) ljubav može biti snažna, ali i teška, bolna (tema). Album počinje pjesmom „Ljubav“, a završava „Svemirskom ljubavi“, a između tih dviju pjesama opjevane su različite faze ljubavnih odnosa. Kako si odlučila nazvati album tako – ubojito jednostavno? Zašto je važno i dalje pjevati o ljubavi?
Kako se čini da je ljubav jednostavna kad je svedeš samo na reč, dok nam realnost pokazuje da ljubav ima toliko lejera. To je kao neka paleta svih postojećih boja. Nepresušna tema. Tema koju čovečanstvo obrađuje hiljadama godina. Čini mi se da neće biti dovoljno još toliko godina da se Ljubav ispeva do kraja, da se o njoj ispiše sve. Ona nam je potrebna. Skoro kao vazduh, voda i hrana. Da nema nje, ne bi bilo ni nas. Ona nas rađa, vozdiže, baca u nebesa, pa i u očajanja iz kojih posle ustajemo. Ona nas miluje, ljubi i uči.
U pjesmama je prisutno i nekoliko referenci na druge pjevačice/kantautorice (Bebi Dol, Beti Đorđević, Marina Tucaković). Kako gledaš na muzičko nasljeđe tih autorica? Zašto ti je bilo važno podsjetiti slušatelje na evergreen iz 1976. i njime otvoriti čitav album?
Čuveni jugoslovenski evergreen Počnimo ljubav ispočetka posmatram kao deo temelja pop kulture ovih prostora. Kada sam tu pesmu započinjala sa Cobyjem, lično mi je bilo potrebno vraćanje na fabrička podešavanja. Želela sam da počnem ne samo ljubav, već i život ispočetka. Inače sam velika ljubiteljka popkulturnog nasleđa ex-Yu prostora. Ono me gađa u srž i inspiriše me. Volim našu umetnost, muziku pogotovo, a najviše volim ženske predstavnice i predvodnice tog doba. Bebi Dol možda najviše, Marinu Tucaković možda još više, ali i Marinu Abramović s čijim sam se radom u tom periodu još dublje upoznala, pa onda dok slušam stih „Da budem u dimu, dugo da slušam Marinu, zovem duhove sve da prolaze kroz zidove“, nisam ni sama sigurna da li sam tu mislila na Marinu Tucaković ili Marinu Abramović i njenu knjigu Prolazim kroz zidove. Obe su mi učiteljice, svetionik čiji trag pratim, obe su mi Ljubav.
Neizostavni dio ovog albuma pjesme su o samoći, osamljenosti. Riječ „sama“ pojavljuje se u nekolicini pjesama, neke su i tako naslovljene – Solita, Sama. Možeš li nam otkriti nešto o nastanku tih pjesama?
Inicijalni naslov za album bio je Sama. Odatle sam krenula, od tog koncepta, kroz jedan veliki tunel samoće, ali sam na samom kraju tog procesa, neposredno pred izlazak albuma, odlučila da samoću, i kao osećanje, ali i kao naslov albuma, zaboravim. Više od svega toga sam želela da manifestujem neke lepe stvari, jer me je svaka moja pesma u životu “stigla”, pa sam tako poželela i da me stigne i obasja Ljubav.
U pjesmama se često poigravaš slengom, ali i arhaizmima. Behut i pomana su sigurno bile najguglanije riječi nakon izlaska Senidinog singlea. I u muzici vješto ispreplićeš moderni zvuk sa starim. Kako dolazi do tih smjelih mikseva starog i novog? Misliš li da tim postupcima uspijevaš doprijeti do slušatelja različitih generacija?
Mnogo volim arhaičnost i kulturno nasleđe našeg podneblja. To je nešto najautentičnije što imamo. Nešto što smo mi. Dugo sam od toga bežala pod izgovorom da mi je sve to starinski. Sada sam odlučila da još dublje zagazim u našu tradiciju, i to ne samo kroz liriku, već i muziku. Muzički i lirički elementi naše tradicije ne mogu nigde na svetu da se čuju. Za sve strendžere to je egzotika, kao što je nama egzotičan fado ili neki afrobeat. Naša tradicija u kombinaciji sa savremenim tokovima muzičke produkcije može da iznedri čudo. Jedva čekam da počnem da realizujem ideje koje imam u glavi. Možda bude fantastično, a možda bude i fiasko. Bitno je da hodamo po ivici i da eksperimentišemo.
Važan popratni vizualni dio albuma su i spotovi „Ljubav“ i „Care“. U oba spota je na neki način prisutan omaž kolektivu – od stanovnika Kostolca do ženske zajednice prikazane kroz tradicionalnu ulogu. Kako je došlo do ideja za te spotove i kako su izgledale te suradnje?
U spotu za pesmu “Care” želela sam da se obradi tema pomane koju sam spomenula u pesmi “Behute” za Senidu. Tradicija naroda koji živi u istočnoj Srbiji me obuzima. Verovatno zato što i moja porodica ima korene na tom podneblju, ali i zato što je ta kultura zaista magična. Vlaška magija. Sigurno ste čuli. E, pa ja sam deo toga. Deo sam i svega onoga što nosi grad Kostolac, moj rodni grad. Zahvaljujući Mladenu Teofiloviću i Nikoli Stojanoviću, sa kojima sam radila ova dva videa, počela sam ljubav ispočetka sa svojim gradom u kom ne živim sada već 20 godina. Drago mi je da sam ponovo u kontaktu sa samom sobom, sa svim onim što sam nekada bila, ali i sa onim što sam sada. Sve mi je to donela saradnja sa Nikolom i Mladenom, ali najviše sa Cobyjem od kog sam naučila da ne treba bežati od sebe, već izaći pred ljude baš onakav kakav si zaista.
Prije samostalne karijere bila si članica benda Svi na pod. Kako danas gledaš na vrijeme provedeno u bendu? Što su prednosti, a što nedostaci kada si solo izvođačica?
Više volim da sam solo. Bend podrazumeva demokratiju, a ja ne volim demokratiju. Međutim, u bendu sam se osposobila da koristim sve ono što sam naučila tokom 15-godišnjeg muzičkog obrazovanja. Tamo sam bila kompozitorka, aranžerka, pisala sam tekstove, pevala… Tako da je bend bio platforma koja me je osposobila za sve ono što radim danas.
Proteklih godina istaknula si se i kao autorica tekstova za druge izvođače, iza tebe su suradnje s popularnim pjevačicama (Senidah, Nataša Bekvalac, Sara Jo). Koliko se razlikuje stvaranje za druge od onoga za sebe? Je li riječ o „odricanju“ od teških pjesama ili su naprosto „sve žene morale zaživjeti“ kroz Senidinu interpretaciju?
Meni je mnogo lakše da pišem za druge nego za sebe. Više se razmaštam podstaknuta svim onim što mi donosi druga strana, a to su njihovi talenti, njihov izraz… Niko ne bi mogao da otpeva “sve žene u meni žive kad si tu” kao Senida. Jednostavno, te žene ne bi toliko zaživele da sam ih otpevala ja ili Pera Perić. Senida u svom glasu ima toliko jake emocije koje su me inspirisale da to iz mene izađe. Verujte mi, i sama sam se iznenadila šta sam sve za nju iznedrila, ali to nisam samo ja, već je to rezultat našeg susreta. Izgleda da smo dobar tandem.
Kroz svoje autorstvo, nedavno si oživjela nekadašnju uobičajenu praksu u jugoslavenskoj pop muzici – suradnju s pjesnicima. Kako je došlo do suradnje s pjesnikinjom Radmilom Petrović na pjesmi „Senida“?
Od samog početka svoje solo karijere sarađujem sa pesnikinjama. Tako u mom katalogu imamo čuvene “Kese etikete” koje je napisala pesnikinja i dramaturškinja Minja Bogavac, ali i moju omiljenu pesmu “Noćni program” ili “Dom” koje sam radila sa pesnikinjom i dramaturškinjom Mašom Seničić. Maša i Minja su moje prijateljice, na prvom mestu, ali i moje prve učiteljice lirike. Gledala sam ih kako pišu. Upijala svaki njihov savet. One su me lirički oslobodile i osposobile. Radmilu sam upoznala pre godinu dana na ženskim protestima. Sa njenom poezijom sam se još ranije upoznala. Oduvek me je kopkalo kako bi njen narativ funkcionisao u pop muzici. Zbog te znatiželje nastala je pesma “Senida” koja je postala feministička himna.
Pored toga, radile smo i pesmu za decu sa Daunovim sindromom. Danas imamo situaciju da se ta pesma uči po osnovnim školama. Ja sam na prvom mestu muzičarka koju je muka naterala da počne da piše i tekstove. Ok, ispostavilo se da sam dobra i u tome, ali pisanje tekstova me umara, spora sam u tome, pa me često taj proces i frustrira. Tako da sam najsrećnija kada pored sebe imam nekoga poput Radmile, Minje ili Maše. Volim da sarađujem sa ljudima iz drugih umetničkih grana. Tada uvek naučim nešto novo, a rezultat tog rada gotovo uvek bude fantastičan.
Upravo su se stihovi iz pjesme „Senida“ („Tebi seansa, a meni renesansa“) našli na jednom transparentu na ovogodišnjem osmomartovskom Noćnom maršu u Zagrebu. Kako gledaš na aktivističku angažiranost umjetnika? Koliko ti je važno koristiti svoju platformu u tu svrhu?
Moj aktivizam je deo kućnog vaspitanja. Oduvek sam bila svesno biće. Tako su me roditelji vaspitali. Izlazim na izbore, na proteste još više. Borim se za bolje sutra, ne samo zbog sebe, već i zbog svog deteta, ali i sve dece. Drago mi je da je stih iz te pesme postao transparent. Zadatak umetnosti je da ulepša ljudima živote. Taj naš zadatak ispunjavamo nekada kroz ljubavne pesme, nekada kroz vesele, razdragane i poletne pesme, a nekada moramo da uzmemo i metlu i da počistimo naša dvorišta od prljavštine, a sve to kroz pesme poput ove sa Radmilom za Senidu, ili kroz pesmu “E70” koja spaja Zagreb i Beograd, jer mnogi pokušavaju da nas posvađaju. Puno je tema koje nas obuzimaju, a tiču se današnjice. Želela bih sve da ih obradim.
Prošle je godine Ana Ninković kroz jedan video uradak problematizirala prikaz nasilja i toksičnih veza u popularnoj glazbi. Ti si pak jedna od autorica pjesme „Mala plava“ Nataše Bekvalac, koja je izašla poslije mučnog perioda u privatnom životu pjevačice. „Mala plava“ za razliku od pjesama iz videa, djeluje osnažujuće, govori o prekidu svakog kontakta s toksičnim partnerom, preuzimanju kontrole nad vlastitim životom. Može li pop glazba biti društveno angažirana? Kako uopće gledaš na ulogu pop glazbe u našoj svakodnevici?
Pa vidite da može ? Do skora je narativ pop muzike bio takav da je podržavao patrijarhalne vrednosti. Žena je kod kuće i pati za muškarcem. Toga više nema. Danas se žene ohrabruju. Zagovara se ženska solidarnost i meni se to mnogo dopada. Volim sve moje sestre i drugarice. Želim da im dam pesme koje će im biti vetar u leđa. Krenimo hrabro dalje. Krenimo nežno i snažno.
Za kraj… Možemo li uskoro očekivati neki koncert na „malom zapadu“?
Evo i ja čekam taj The Poziv. Toliko ljudi mi piše iz Hrvatske, pogotovo iz Zagreba, tako da je moj savet svim bukerima iz vašeg grada da dobro oslušnu šta njihovi sugrađani žele. Ja znam šta žele i jedva čekam da dođem kod vas. Beograd me malo koči, moram do Zagreba da mi otvori oči. Pusa. BoG (ja sam Dalmatinka). Cmok.