Aleksandar Lekso Saičić rodio se u malom beranskom naselju Vinicka 5. avgusta 1873. i ušao u legendu zahvaljujući neverovatnom umeću rukovanja sabljom kojom je u dvoboju pobedio japanskog samuraja.
Još u ranoj mladosti, Lekso Saičić je pokazivao izvanrednu spretnost i brzinu pokreta, pa se tako priča da je jednom prilikom na Cetinju u dvoboju ponizio svog učitelja mačevanja i izbio mu oružje iz ruke, nakon čega je ovaj pobegao. Isto tako je odgovorio na zadirkivanje svog brata Mila, komandanta Donjovasojevićke brigade, kom je štapom izbio mač iz ruke, dokazavši da mu nije potrebno ubojito oružje da bi pokazao svoje sposobnosti.
Lekso Saičić je osnovnu školu učio na Cetinju, gde je krenuo i u gimnaziju, koju je nastavio u Dubrovniku. Zatim prelazi u Beograd gde je stupio u Pešadijsku podoficirsku školu posle čega se vraća u domovinu gde biva postavljen za ađutanta Vasojevićke brigade i tamo provodi tri godine. Želeći da se usavrši, on potom odlazi u Istanbul i tamo stupa u tursku vojsku kao poručnik carske garde. Prateći razvoj političkih prilika na Dalekom istoku, Aleksandar je naslutio da bi tamo mogao da bukne rat, pa odlučuje da napusti carsku vojsku i pređe u Mandžuriju, stupivši u rusku vojsku sa činom poručnika. Te 1904. izbio je rat između Rusije i Japana za prevlast nad Mandžurijom i Korejom, a u krvavim borbama između dva carstva, Lekso je ranjavan čak tri puta. Međutim, ove rane ga nisu pokolebale i on od borbe nije odustajao.
Dvoboj sa samurajem
U blizini Vladivostoka, kad su se dve vojske našle u blizini, japanski komandant je od ruskog tražio jednog junaka koji će izaći na megdan japanskom megdandžiji. Ruski komandant je svojoj vojsci saopštio šta se od njega traži, a među prvima istupi Lekso Saičić koji je zatražio konja i dobru sablju. Dva ratnika su se srela i dvoboj je odmah počeo. Vojske su pažljivo, sa udaljenosti slušale zveket sablji koje su odbijale udarce. Japanski samuraj mahnuo je sabljom i zasekao Leksa po čelu i potekla je krv. Još nesvestan toga, Lekso munjevitom brzinom zamahnu sabljom i preseče japanskog junaka, nakon čega je ovaj pao na zemlju.
Ovom pobedom nanet je težak moralni poraz japanskoj vojsci. Lekso Saičić odao je poštu poginulom japanskom vojniku, a zatim je pozdravio komandanta i rekao da je ispunio zadatak. On je za svoje junaštvo unapređen u čin kapetana i kao takav komandovao jednim konjičkim eskadronom. Njegova prsa okićena su brojnim odlikovanjima, a ruska vlada mu je odredila godišnje četrdeset napoleona u zlatu.
Nakon rata, on se vratio u domovinu gde se oženio i dobio sina. Oko 1910. godine, na Cetinju se zapalio kraljev dvor, a vatra je zahvatila ceo donji sprat. Na dvoru su čuvane mnoge dragocenosti koje je kralj dobijao od državnika širom sveta, ali niko se nije usudio da ode i spasi vredne predmete. Lekso ulete kroz onu vatru, pope se na gornji sprat i pokupi one dragocenosti koje je izbacivao kroz prozor. Videvši da ne može da siđe niz stepenice, on je odlučio da i on iskoči. Prilikom pada povredio je oba bubrega i preminuo u bolnici Danilo I, 7. aprila 1911, u 38. godini života.
Leksov sin jedinac, Vladimir Saičić, bavio se pisanjem. Uoči Drugog svetskog rata, list Zeta ga je poslao da izveštava čitaoce sa etiopskig ratišta, međutim on tamo nikad nije stigao. Usput se teško razboleo i u aprilu 1941. umire u Peći u svojoj 32. godini, čime se ugasilo ognjište porodice Saičić.