 Akire Kurosave je tri i po sata dugi crno-beli epski film čija je radnja smeštena u ratom zahvaćeni Japan 16. veka.){kind=link}
Sekvencu „okupljanja tima” imitiralo je bezbroj akcionih filmova i filmova o pljačkama, foto: Alamy
Sedam samuraja (1954) Akire Kurosave je tri i po sata dugi crno-beli epski film čija je radnja smeštena u ratom zahvaćeni Japan 16. veka.
Što se tiče ideje koje možete da prodate producentima tokom jedne vožnje liftom, nije baš idealna, a opet ne samo da su se Sedam samuraja našli na prvom mestu ankete BBC Kulture za 100 najvećih filmova na stranim jezicima, sa 41 kritičarem (20 odsto svih) koji su glasali za njega, već je Kurosava bio jedan od najpopularnijih režisera sveukupno, sa još tri filma (Rašomon, Živeti i Ran) koja su dospela među top 100.
Indikativno međutim, Kurosavina globalna privlačnost nije uspela da obuhvati i japanske kritičare koji su učestvovali u anketi.
Nijedan od njih nije glasao za Sedam samuraja, niti za bilo koji drugi Kurosavin film, preferirajući suptilnije domaće talente kao što su Jasuđiro Ozu ili Kendži Mizoguči.
Ali tako nešto smo možda mogli i da očekujemo.
Čak i tokom najuspešnijih stvaralačkih godina, Kurosava je često bio cenjeniji u inostranstvu nego u vlastitoj zemlji.
Za početak, bio je prvi japanski režiser koji je osvojio neko međunarodno priznanje kad je njegov Rašomon nagrađen Zlatnim lavom na Venecijanskom filmskom festivalu 1951. godine.
A Sedam samuraja deo popularnosti na Zapadu duguje činjenici da je, u pred-video eri, to bio jedan od prvih japanskih filmova koje su mnogi gledaoci videli.
Upoznao ih je sa kulturom koja je bila strana, ali intrigantna i pristupačna holivudskoj publici odrasloj na holivudskim vesternima.
Kasnijih godina, Kurosava je imao običaj da umanjuje oduševljenje filmovima Džona Forda.
Ali njegovo dostignuće ogledalo se u uspešnom mešanju konvencija vesterna sa radikalnom novom fuzijom japanskih žanrova: čambara (mačevalački film) i đidaigeki (istorijska drama).
Kurosava je bio prvi japanski režiser koji je osvojio neko međunarodno priznanje kad je njegov film Rašomon osvojio Zlatnog lava na Venecijanskom filmskom festivalu 1951. godine, foto: Alamy
Sedam samuraja zabacuje narativnu udicu odmah na početku, kad grupa bandita odluči da sačeka posle žetve da bi napala jedno selo u planinama.
Njih prisluškuje farmer, koji prenese loše vesti sugrađanima.
Posle mnogo kuknjave i busanja u grudi, oni odlučuju da unajme samuraje radi zaštite, ali budući da su siromašni, sve što mogu da ponude u zamenu je pirinač.
Mi zatim pratimo delegate sela u njihovom naizgled nemogućoj misiji da ubede ponosne samuraje da se pridruže njihovoj borbi.
Posle nekoliko prvobitnih neuspeha, oni nailaze na mini-dramu u kojoj veteran ratnik Kambej (Takaši Šimura, jedan od omiljenih Kurosavinih glumaca) zapanjuje posmatrače kad odseče perčin (simbol samurajskog ponosa) da bi mogao da sa maskira kao ćelavi monah i spase dete koje kao taoca drži lopov.
Film poseduje majku svih sekvenci „okupljanja tima”, danas obavezni sastavni deo mnogih akcionih filmova
Jednom kad seljani uspeju da pridobiju Kambeja za svoju stvar, film se pretvara u majku svih sekvenci „okupljanja tima”, danas obavezni sastavni deo mnogih akcionih filmova i filmova o pljački.
Jedan po jedan, šest drugih ronina (samuraja bez gospodara) budu ubeđeni da učestvuju u verovatno samoubilačkoj misiji koja im neće doneti ni novac ni slavu.
Kambejev stari ratni drug, umešni rukovalac lukom i strelom, veseljko koji je danas drvoseča, vrhunski mačevalac koji samo želi da usavrši veštinu, neiskusni mladi samuraj željan dokazivanja sopstvene muškosti.
I, konačno, tu je Kikučijo (Toširo Mifune, drugi Kurosavin glumački fetiš), poluludi hvalisavac čije se tvrdnje da je član samurajske klase gotovo odmah pokazuju neistinitim.
Ignorišući podsmeh ostalih, on im se pridružuje dok se vraćaju u selo.
„Kivnost i podozrenje”
U drugom činu, samuraji proučavaju teren koji će morati da brane, obučavajući zemljoradnike da postanu ratnička sila, i, u slučaju mladog samuraja, zaljubljujući se u seosku devojku čiji je otac krije od posetilaca.
Svi se ponašaju prema Kikučiju kao prema ludi, ali on uspeva da razbije uzajamno nepoverenje seljana i njihovih gostiju, otkrivši vlastite skromne korene kao farmerskog sina, i prenevši im usput nekoliko narodskih mudrosti.
Jeste, seljani su bedni i prevrtljivi, i u prošlosti su možda ubijali zalutale samuraje, ali su i sami bili žrtve ratničke klase, koja im je spaljivala domove, krala hranu i otimala žene.
Kikučijo, kog igra Kurosavin omiljeni Toširo Mifune, poluludi je hvalisavac koji se ispostavlja manjom ludom nego što ispočetka izgleda, foto: Alamy
Posle svog tog minucioznog postavljanja scene, preostalih sat i po filma prođe munjevito u eskalirajućem nizu sukoba.
Poslednja bitka, koja se odvija na velikom pljusku, pravo je malo čudo briljantno koreografisanog haosa.
Borci trčkaraju tamo-vamo kroz blato, konji galopiraju, lete koplja, strele i poneki metak, a sve je snimljeno sa više kamera, koje publiku uvlače usred radnje.
Neprestano znamo ko je ko, gde se ko nalazi, šta radi i – zahvaljujući natpisima u stilu infografikona – koliko je još tačno bandita preostalo da se ubije u svakom trenutku.
Žrtava ima i među samurajima, a, zato što smo ih upoznali, svaki ta smrt nam teško pada.
Ako su Zapadnjacima Kurosavini filmovi toliko privlačni, to možda znači da nisu toliko autentično japanski kao mirniji radovi Mizogučija ili Ozua.
Kurosava je posle Sedam samuraja snimio i druge čambara filmove, kao što su Jođimbo: Telesna straža (1961) i Sandžuro (1962), ali se činilo da je njegova popularnost na Zapadu radila protiv njega na domaćem terenu, gde je vladala izvesna kivnost i podozrenje;
Usred umetničkih previranja, novih talasa i kontrakulture šezdesetih, poslednja dva Kurosavina filma za kompaniju Toho bila su komercijalni neuspesi i njegova nespremnost da se svede sa epskih produkcija na skromnije projekte ostavila ga je na vetrometini.
On je 1971. godine pokušao da izvrši samoubistvo, a njegova naredna tri projekta – Dersu Uzala (1975), Kagemuša – senka ratnika (1980) i Ran (1985) – realizovana su samo zahvaljujući podršci njegovih poštovalaca iz Sovjetskog Saveza, SAD i Francuske.
Kurosavina popularnost na Zapadu radila je protiv njega kod kuće i imao je problema da obezbedi finansije, foto: Getty Images
Ali baš kao što su na Kurosavine filmove uticali holivudski vesterni, oni su zauzvrat izvršili ogroman uticaj na zapadnu kinematografiju.
Zaplet Sedam samuraja recikliran je ne samo za Sedmoricu veličanstvenih – Holivud je uradio dve verzije, jednu 1960. a drugu 2016. godine – već i u naučnoj fantastici (Bitka među zvezdama i Odmetnik-1) i animiranim filmovima (Život buba).
Skrivena tvrđava (1958) imala je veliki uticaj na Ratove zvezda, a Jođimbo: Telesna straža (i sam prerada romana Krvava žetva Dešijela Hemeta) preoblikovana je u Za šaku dolara Serđa Leonea, koji je pokrenuo pomamu za špageti vesternima.
Ove neprikosnovene razmere uticaja pokazuju da privlačnost Sedam samuraja leži u emocijama i mitologiji koji nisu jedinstveni samo za feudalni Japan, već gađaju univerzalnu žicu.
Kurosava bi, do određene mere, mogao da bude prorok neprepoznat u vlastitoj zemlji.
Ali, posle više od šest decenija, njegov najveći film ostaje zlatni standard za akcione filmove koji su istovremeno uzbudljivi i ubedljivi.
Njegov epski zamah i žestoka čovečnost i dalje će dirnuti i uzbuditi publiku širom sveta još generacijama koje dolaze.
Autor: En Bilson/BBC Kultura