Foto: imdb
Jednom uspostavljeni odnosi moći ne mogu se više menjati, bez obzira na sve.
Korejski film „The Housemaid“ iz 1960. reditelja Kim Ki-young kritičari su pročitali kao kritiku patrijarhalnog, pa čak i šovinističkog, zatvorenog društva. U ovom slučaju Južne Koreje. Žene su tek počele da rade, žene polako izlaze iz kuća. Više nisu samo domaćice koje rađaju decu i ugađaju muževima. Film su tako čitali evropski i američki kritičari. Ali da se ne zavaravamo, ni u Evropi i generalno na zapadu žene dugo nisu imale bolji status. I tada je bilo retko videti žene u nekim boljim položajima, a ako ih i sretnete često su bile omalovažavane i smatrano je da tu funkciju ne mogu da obavljaju kao muškaraci. Međutim, ovo nije samo film o patrijarhatu. Čini mi se da je reditelj hteo da kaže još po nešto o korejskom društvu.
Recimo, naglasio je robovski mentalitet tadašnjih Korejaca. Tačnije, sklonost da se pokoravaju onima koji se nametnu kao autoriteti. Kako bi tu situaciju što plastičnije prikazao, reditelj ulogu „robovlasnika“ daje, ni manje ni više, nego kućnoj pomoćnici. Tako je robovski mentalitet jasno istaknut, neko ko je na dnu socijalne lestvice uspostavlja kontrolu, samo zato što se nametnuo kao autoritet. Kućna pomoćnica, vrlo brzo po dolasku u kuću, celu porodicu pretvara u robove. Oni ne smeju da joj se suprotstave, oni su uplašeni.
Domaćica kuće se pravi kao da se ništa ne događa i sve vreme govori da je samo važno da niko ne sazna šta se dešava, da komšije i rodbina ne saznaju. Ona želi da očuva privid mira po svaku cenu. Stvarno po svaku cenu. Ona se plaši društva. Plaši se da neko ne kaže nešto što nije društveno prihvatljivo. Nju je sramota. Ona pristaje da bude rob, da joj deca umru, da ostane bez muža, samo da se ne bi obrukala.
Ako to prevedemo na političko ispada da je lako vladati na poluostrvu, za severni deo to znamo i empirijski.
Tu je i muž. On ne sme nikom da se suprotstavi, iako formalno ima dati autoritet po patrijarhalnoj liniji, pa tako ni devojkama koje ga opsedaju, maltretiraju, a na kraju ga jedna i zarobljava, u njegovoj kući. Jednom uspostavljeni odnosi moći ne mogu se više menjati, bez obzira na sve.
Da tragedija bude još veća, svi ovi problemi su se mogli zaobići i rešiti jednostavnim razgovorom. Ispostavlja se da je u samom srcu problema odsustvo razgovora.
„The Housemaid“ je težak film. Gledaocu nije jasno zašto se porodica jednostavno ne odseli, zašto ne istera kućnu pomoćnicu. Kada gledate spolja sve je lako, ali iznutra sve izgleda drugačije. Da je lako odgovoriti na pitanje zarobljene porodice svi bismo lako rešavali naše probleme. Ali to nije slučaj, zar ne? Ni razgovara se ni u porodici ni u društvu. Zato smo svi zarobljenici. Porodice i/ili društva, zar ne?
By Svilena Sremica
Prenosimo s prijateljskog sajta Lava Lab