Iz filma 2001: A Space Odyssey
Film, dakle, može bez muzike. Ali ako tišina ili šumovi iz prirode nisu u funkciji radnje, oseća se kako je sve što promiče ekranom nekako manjkavo. Muzika je ta koja dopunjuje radnju koja se odvija pred gledaocima. Ona podstiče njihovu pažnju, omogućava im da naslute dalji tok zbivanja. U tom smislu, muzika je integralni deo filma, koliko i dramski tok i slika.
“Odiseja 2001” Stenlija Kjubrika ili sinteza muzike i kinematografije. U podnožju uzvišenja obraslog kržljavim četinarima nalazi se ulaz u pećinu, čiji hodnici prodiru duboko u planinu. Na bezbednoj udaljenosti od ulaza, u jednoj širokoj odaji visokog svoda, ljudski čopor vrši magijske obrede vezane za lov ili sahranjuje svog sabrata, čuvenog lovca (ili, recimo, majku čuvenih lovaca). Vatra gori na ognjištu, dok se na neravnim zidovima pećine odvija igra svetlosti i senki, koja pred ljudskim očima kao da oživljava naslikane prizore lova. Čopor ranih Homo Sapijensa (a, zašto ne i Neandertalaca i Denisovaca), ritmično se pokreće i ispušta glasove koji, prateći kretnje tela, postaju sve artikulisaniji. U njihovoj svesti, koja je u poređenju sa našom na nivou deteta, javljaju se različite predstave u koje oni bezrezervno veruju i od kojih zavise njihovi dalji postupci (a koje smo mi sačuvali u podsvesti, u vidu arhetipskih predstava).
Polje, koje se smestilo između obronaka šumovite planine i široke reke iza čije se suprotne obale prostiru nepregledne močvare, prekriveno je žitaricama. Žeteoci plešući izgovaraju obredne molitve koje se nižu u jasnom ritmu, uz neke reči koje oni posebno naglašavaju promenom visine i jačine tona. Bogovi, duhovi reke, budite milostivi! Nemojte nabujati u besu i odneti naša polja i dom; nemojte presahnuti i dati suncu da nas sprži!
Široka blatnjava reka teče ravnicom. Uzani pojas plodne zemlje duž obe obale ispresecan je mrežom kanala za navodnjavanje. Ne tako daleko odatle počinje kamenita pustinja. Iznad kućeraka od na suncu osušene gline, uzdiže se kamena građevina pred kojom stoji vladar-bog, okružen svitom koja igra i peva u njegovu slavu. Okupljeni narod prihvata pesmu, pokreće se u ritmu, jer zna da ga je vrhovno božanstvo, tvorac čitavog sveta, poslalo da ih hrani i štiti od svih nevolja.
Tako je nekako, u vreme kada je čovečanstvo bilo mlado, nastala muzika ‒ veština artikulisanja zvuka, stvaranja tonova i uspostavljanja reda u odnosima između njih.
* * *
Muzika je u svojim počecima bila čvrsto povezana sa plesom i rečima. Antički grčki pojam μουσική (musike) podrazumevao je istovremeno i poeziju i melodiju i ples, ali se, vremenom, melodija osamostalila. Nastale su brojne muzičke forme za solo izvođače, ansamble i, kombinovano, za ansamble sa solistima, tako da se već dugo pod pojmom muzika podrazumevaju samo nizovi tonova, odnosno zvukova određene visine, trajanja, jačine i boje, u jasno definisanim međusobnim odnosima.
Muzika se osamostalila, ali stare veze nisu bile prekinute: popularne srednjovekovne predstave Hristovog stradanja i opera (prvobitno zabava i stvar prestiža malih italijanskih tirana) ostale su sinteza melodije, reči i pokreta. Najzad, balet, omiljena zabava Kralja Sunca, sadrži dva od tri elementa ove sinteze – melodiju i pokret.
* * *
Film može da postoji bez muzike. U “Uvećanju” (Blow up) Mikelanđela Antonionija, najekspresivnije scene: kada fotograf prati i fotografiše neobičan par u parku; kada uvećava pozitive tih fotografija i, najzad, kada otkriva ubistvo ‒ teku bez muzike. Njihova jedina zvučna pozadina je šum vetra. Čuvena scena iz “Odiseje 2001” Stenlija Kjubrika, kada HAL 9000 ubija astronauta Frenka Pula, takođe ne sadrži muziku. Čuje se samo disanje unutar zaštitnog odela i potom, kada HAL preseče kabl kojim astronaut održava vezu sa brodom, nakon što se čuje kako je sav vazduh iscurio iz skafandera ‒ ne čuje se više apsolutno ništa (jer zvuk ne može da se prenosi u vakuumu). Samo se pred našim očima koprca u agoniji nesrećna žrtva bezumnog straha jednog super-kompjutera.
Film, dakle, može bez muzike. Ali ako tišina ili šumovi iz prirode nisu u funkciji radnje, oseća se kako je sve što promiče ekranom nekako manjkavo. Muzika je ta koja dopunjuje radnju koja se odvija pred gledaocima. Ona podstiče njihovu pažnju, omogućava im da naslute dalji tok zbivanja. U tom smislu, muzika je integralni deo filma, koliko i dramski tok i slika. To su sineasti shvatili još u epohi nemog filma, pa su rano uveli klavirsku ili neku drugu pratnju koja je, tokom bioskopske projekcije, bila improvizovana u skladu sa onim što se vidi na ekranu (setimo se Kristine iz filma “Maratonci trče počasni krug” Slobodana Šijana kako netalentovano udara po rašimovanom bioskopskom klaviru, prateći radnju nekog filma).
Zvučni film je doprineo da se muzika i kinematografija sliju u jedinstvenu celinu. Potreba da se osmisli zvučna podloga za samo jedan, konkretan film doprinela je razvoju filmske muzike, kao posebnog žanra primenjene muzike. Jedan od pionira ovog žanra je Sergej Prokofjev, koji je komponovao muziku za film “Poručnik Kiže” Aleksandra Mihailoviča Faincimera i za klasike Sergeja Ejzenštajna “Aleksandar Nevski” i “Ivan Grozni”. Vremenom su se pojedini kompozitori specijalizovali za komponovanje filmske muzike: Nino Rota i Enio Morikone, kao možda najpoznatiji u svetskim razmerama, ili Zoran Hristić, Vojislav Kostić i Zoran Simjanović kod nas.
No, filmsku muziku ne čini samo ona specijalno napisana za konkretan film. Mnogi reditelji rešili su da, kao zvučnu podlogu za svoje delo, odaberu kompozicije iz ma kog muzičkog žanra, muziku koja nema nikakvih dodirnih tačaka sa filmom. Nekad se opredele za muziku iz narodnog stvaralaštva, nekad za popularnu, a nekad za dela umetničke muzike.
Prirodno je da film o nekom slavnom kompozitoru prati njegova muzika. Takav je slučaj sa “Malerom” Kena Rasela ili “Amadeusom” Miloša Formana, ali je sasvim jasno da odabrani odlomci iz kompozicija ovih autora moraju biti u funkciji naracije. No, mnogo je složeniji zadatak odabrati muziku koja živi svoj život potpuno nezavisno od filma i pri tome postići da ona bude u službi radnje. Tom zadatku pristupio je Stenli Kjubrik pripremajući “Odiseju 2001” i, u malo kom filmu je postignuta tako savršena sinteza slike i tona. Kjubrik je kao naslovnu temu odabrao početne taktove simfonijske poeme “Tako je govorio Zaratustra” Riharda Štrausa (neobično ekspresivna tema sama po sebi, a kasnije široko popularna zahvaljujući upravo filmu). Scene tri susreta čoveka sa monolitom propraćene su odlomcima iz “Rekvijema” Đerđa Ligetija. Put na Mesec prati opuštajući “Na lepom plavom Dunavu” Johana Štrausa mlađeg; put ka Jupiteru adađo iz svite za balet “Gajane” Arama Hačaturjana, a prolaz astronauta Dejvida Boumena kroz kapiju prostor/vremena prate hipnotičke “Atmosfere” Đerđa Ligetija. Na samom kraju, kada se Dejvid Boumen, sada fetus, kreće ka Zemlji i dalje kroz Univerzum, prenoseći seme života i saznanja kroz prostor/vreme, čuju se ponovo moćni početni taktovi “Zaratustre”.
* * *
Svemirski brod plovi nepreglednim prostranstvom Vasione. Posada koju čine ljudi i jedan super-kompjuter, vanredno visoke inteligencije ali rudimentaranih emocija, kreće se ka Jupiteru kako bi istražila poreklo neobičnih radio-signala. Okružuje ih potpuni mir, tišina. Jedino što ih prati je tihi, melanholični zvuk gudačkog orkestra. Šta nam on kazuje? Da li možemo da naslutimo dramu koja predstoji?
Piše: Ivan Hofman/P.U.L.S.E