Foto: Mašina
Zašto je “budućnost” dobila indeks, a “sadašnjost” samo strah.
Piše: Dragan Vukićević
Još jedna nedelja je prošla. Prašina sa biračkih mesta u onih deset „odabranih“ opština i gradova polako se sleže, dok režimski tabloidi već vrište o „apsolutnoj dominaciji“. Međutim, čim zagrebete ispod te tanke, fabrički lakirane stvarnosti, pojavljuje se slika koja ne ide uz jutarnju kafu vlasti: rezultat postoji, ali je sigurnost isparila.
Od 2012. godine, vlast funkcioniše po formuli države kao privatnog preduzeća, gde su institucije svedene na scenografiju. I da – formalno, uzeto je najviše glasova. Ali u pravu postoji nešto što se zove abusus iuris – zloupotreba prava. To je onaj trenutak kada koristite pravila igre ne da biste pobedili, već da biste onemogućili samu igru.
Kada kontrolišete medije, raspolažete budžetom kao ličnim fondom i kampanju vodite kroz pritiske, vi se nalazite u stanju faktičke uzurpacije. Na papiru sve izgleda legalno, ali suštinski je šuplje. A šuplje stvari imaju nezgodnu osobinu – počnu da se urušavaju iznutra jer im nedostaje osnovni stub: jednakost oružja (equality of arms). Bez tog pravnog principa, svaki izborni rezultat je samo statistički podatak, a ne odraz demokratske volje.
Ono što ovaj izborni ciklus zaista izdvaja nije nova runda stare bahatosti, već nešto što vlast očigledno ne razume – studenti koji su odlučili da politiku vrate na nivo zemlje, među ljude. Dok se „velika opozicija“ i dalje sudara sa sopstvenim egom i televizijskim formatima koje ne kontroliše, ovi mladi ljudi rade nešto mnogo opasnije po sistem: oni su prisutni.
Oni ne čekaju poziv u studio RTS-a. NJihova kampanja je direktna asimetrija: dok funkcioner u odelu od tri hiljade evra objašnjava baki na pijaci da joj je nikad bolje, student joj pomaže da ponese torbu. Funkcioner nudi obećanje o 2027. godini, student nudi prisustvo u 2026. To je bitka koju PR agencije ne mogu da dobiju, jer se empatija ne može unajmiti na lizing.
Njihova snaga leži u tri tačke koje su pravno i politički neprobojne:
1. Upornost bez spektakla: Nema velikih mitinga, ali ima hiljade malih kontakata koje niko ne može da cenzuriše. To je gerilska demokratija.
2. Otpornost na blato: Teško je diskreditovati nekoga ko još nije imao priliku da se ukalja, a čija je jedina „mrlja“ to što želi da ostane ovde.
3. Proceduralna preciznost: Liste su složene tako pedantno da ni najmaštovitiji tumači propisa iz izbornih komisija nisu mogli da nađu ni zapetu viška.
Na drugoj strani, slika je gotovo karikaturalna: trubači, slavlje, sendviči i osmesi koji malo previše liče na grč.
Fascinantno je posmatrati tu „logističku genijalnost“: potrebna vam je čitava armija ljudi, stotine hiljada evra u gorivu i „stimulacijama“, samo da biste pobedili grupu studenata na biciklima. To nije pobeda, to je skupi remont olupine koja više ne može da upali na pola ključa.
Pravno gledano, ovi izbori su trijumf procedure nad suštinom. Vlast se krije iza legaliteta, zaboravljajući da je legitimitet nešto što se ne može oteti – on se zaslužuje. Kada pobedu slavite uz kordon policije i privatnog obezbeđenja ispred opštine, vi ne proslavljate poverenje naroda, već uspešnu opsadu sopstvenih građana.
To je kao trka na 100 metara u kojoj ste protivniku vezali noge, sebi ugradili motor, a sudiji kupili stan. I onda stojite na cilju, zadihani od sopstvene predstave, i čekate aplauz. Problem je što publika više ne gleda u semafor, nego u motor koji vam viri ispod dresa.
Ovi rezultati nisu demonstracija snage, već prvi znak zamora sistema koji je verovao da je večan. Tesne pobede tamo gde su nekad bile rutinske nisu statistika, već simptom. Vlast danas liči na sopstveni spomenik: veliki, hladan i sve manje relevantan za život oko sebe.
Budućnost je u onim klincima koji su shvatili da se teren ne osvaja tvitovima, već upornošću. Oni su juče dokazali da se zid bahatosti ne ruši odjednom, već kamen po kamen. A ti kamenčići su počeli ozbiljno da žuljaju u cipelama od nekoliko hiljada evra.
Gospodo, čuvajte se. Studenti su upravo položili kolokvijum iz demokratije. Ispitni rok tek počinje.
Zid ne pada kada ga udarite najjače. Zid pada kada ga dovoljno dugo potkopavate.
I to potkopavanje je počelo.
Ne kao spektakl.
Ne kao revolucija.
Nego kao navika.
A protiv navike slobodnog čoveka – nijedna bahata vlast nema dobar odgovor.