ićeve Srpske napredne stranke, dao je jednu od najmonstruoznijih i najbeščasnijih izjava.){kind=link}
Novi Sad, foto: Vedran Bukarica
Pre nedelju dana na zloglasnom propagandnom mediju, kome bi zasigurno i Gebels pozavideo na usavršenosti i umeću plasiranja laži i izlivanja najogavnije mržnje u etar, Siniša Vučinić, član Glavnog odbora Vuč(ev)ićeve Srpske napredne stranke, dao je jednu od najmonstruoznijih i najbeščasnijih izjava.
Piše: Strahinja Stepanov
Kratki roman G. G. Markesa Hronika najavljene smrti (1981) ima u svojoj pripovednoj osnovi tragičnu ironiju: čitava mala gradska zajednica zna da će se ubistvo Santjaga Nasara uskoro dogoditi, zna se i ko će to ubistvo počiniti, ali niko ne čini ništa da takav razvoj događaja spreči. Tačnije, i oni koji nešto pokušavaju da preduzmu ometeni su ili osujećeni na manje ili više bizaran ili fantastičan način u tome. Ubistvo Santjaga Nasara će izvršiti dva brata (Pedro i Pablo) zbog uvređene časti njihove sestre Anhele, ali zapravo i ta uvređena čast tek je – glasina, trač, neproverena istina/laž, baš kako i Markes – kroz fragmentarnu i višeglasnu naraciju – gradi priču, preplićući događaje, kontradiktorna svedočenja, manje ili više utemeljena naknadna prisećanja na taj dan, odnosno jutro. Na nivou kritike društvenih odnosa u maloj zajednici, Markes propituje patrijarhalni kodeks časti, ali se posebno ističe to da ubistvo Santjaga Nasara nije (samo) posledica lične mržnje (tj. uzimanja pravde u svoje ruke), već društvenog pritiska i da postoji nešto što je kolektivna odgovornost: jer gotovo svi likovi znaju šta će se dogoditi, ali pasivno posmatraju, a oni koji pokušavaju da spreče zločin čine to mlako, bezvoljno, tek reda radi, time postajući suštinski saučesnici u tragediji.
Pre nedelju dana na zloglasnom propagandnom mediju, kome bi zasigurno i Gebels pozavideo na usavršenosti i umeću plasiranja laži i izlivanja najogavnije mržnje u etar, Siniša Vučinić, član Glavnog odbora Vuč(ev)ićeve Srpske napredne stranke, dao je jednu od najmonstruoznijih i najbeščasnijih izjava. Nije da u Srbiji više od tri decenije toga ne manjka, nažalost takvih iskaza u javnom diskursu ima i previše, ali čini se da je ova jedna od zloslutnijih. Vučinić je tom prilikom najavio „da će blokaderi ubiti najmlađeg, jer su propali. Reći ću koga planiraju. Ubiće izvesno ime Cicvarić, da li je Pavle najmlađi. Da bi brojčano vratili ljude, ubiće nekog blokadera studenta.“ Zlokobno je utoliko više što je sličnih najava, sa sličnim portparolima i u sličnoj režiji bilo u našoj skorijoj prošlosti; treba li se samo podsećati na jezivi spot – čiji su režiser i producent kao i dalje nepoznati! – kojim je targetiran Oliver Ivanović, ili, u nešto daljoj prošlosti, s kraja prošlog veka, kada je sadašnji predsednik obnašao dužnost ministra informera, pardon informisanja, a Slavku Ćuruviji u više dnevnih novina crtana meta na potiljku, u koji će ubrzo potom država sasuti čitav šaržer metaka.
Šta je, dakle, Vučinićeva izjava nego najavljivanje ubistva, i to momka, studenta od 20-ak godina!? Ili ako nije najava, onda je nesumnjivo pretnja. Ali problem sa takvim pretnjama je što se kod nas, očito, neretko i obistine. Zašto stranka kroz svog „uglednog člana“ Vučinića izriče pretnju? Šta je greh Pavla Cicvarića? To što traži da se razotkrije istina o padu nadstrešnice i ubistvu 16 ljudi u Novom Sadu, to što želi da se saznaju detalji o koruptivnim aktivnostima vlasti koje su dovele do tog masovnog ubistva, to što želi da institucije rade svoj posao, to što želi da je svako odgovoran za svoje (ne)činjenje, to što želi da vladavinu sile i nasilnika zameni vladavina prava, to što ne želi „da vidi zaslužnog kako bedno prosi / i nitkova što bogato se kinđuri / i odanost kako poniženja snosi“, i što ne želi da vidi „zlatna odličja o pogrešnom vratu / i savršenstvo u blatnom beščašću / i umetnost kojoj moćnik uzde stavlja / i zločince kako vladaju dobrotom / i mračnjaštvo kako mudrošću upravlja / i kako iskrenost brkaju s prostotom“ (Šekspir)??
Zbog želje ali i, još više, zbog svoje dosledne i posvećene (studentske i građanske) aktivnosti usmerene ka otkrivanju istine i dosezanju pravde, Pavle je prvo bio predmetom brutalne difamacije i dehumanizacije od strane odurnih prorežimskih propagandnih glasila i medija, potom je u julu proveo nedelju dana u užičkom pritvoru, da bi, konačno, stranački pajac zadužen za crtanje meta najavio i njegovo ubistvo.
Siniša Vučinić, čovek jedne dimenzije i jednog zadatka, služi dakle samo jednome: da bude potrčko, tj. trbuhozborac svoga gazde. Menjao je Vučinić stranke toliko puta da bi se teško mogao setiti gde je sve bio i kome je sve služio, opisujući čitav ideološki krug (kao da se, doduše, kod nas u strankama uopšte drži do ideologije i kao da sve nije samo plitki marketing): od Šešelja do Mire Marković, da bi se sada ponovo smestio – Krležinim rečima – u stadu „gde smrdi, ali mu je toplo“, znači u SNS-u. Prema tome, reči ovoga čoveka, ma koliko on bio banalan i ispražnjen od svakog moralnog, estetskog i umnog sadržaja, ne smeju se uzeti olako, kao reči običnog cirkuzanta, jer kroz njega govori onaj kome (trenutno) služi. A to znači da onda moramo biti na oprezu. I reagovati. Ne smemo ostati pasivni. Ne smemo postati saučesnicima onoga što aveti iz 90-ih najavljuju. Previše je već žrtava da bismo dozvolili da se jednom dvadesetogodišnjaku nešto desi. Pavle Cicvarić i ostali studenti u blokadi hrabro, ali – to je jasno – i jedno ispravno i mudro, podnoseći ogromnu žrtvu, doneli su odluku pre 10 meseci da ne žele da budu još jedna u nizu izgubljenih generacija ove zemlje! Uz njih su stale brojne građanke i građani Srbije. Sada je momenat da se pokaže koliko smo bili iskreni u tome. Na pretnje terorističkim aktima, koje (pro)režimski opskuranti svakodnevno upućuju studentkinjama i studentima, kao i pojedinim opozicionim političarima i građanima, ne sme se ostati nem. Svi oni moraju biti zaštićeni. Dok se Pavlu Cicvariću upućuju zastrašujuće pretnje, dotle novosadski student Fakulteta tehničkih nauka Bogdan Jovičić već 12 dana štrajkuje glađu a na sahranu oca vode ga vezanog u bukagijama, kao najstrašnijeg zločinca. A na drugoj strani predsednik države štancuje pomilovanja za crnokapuljaše, čiji dijapazon zasluga (učinjenih za režim) seže od lomljenja vilica do gaženja studenata kolima.
Zato pokažimo da smo prirodu delovanja represivnog mehanizma ovog režima konačno upoznali i savladali a da smo Markesa pročitali i nešto od njega naučili, te da umemo pravilno odgovoriti na njegovu dilemu: da li je tragedija unapred zapisana ili je proizašla iz nemoći i neodgovornosti društva? Naša odgovornost nije mala i ne smemo sebe potcenjivati, tj. prepuštati se osećaju tragične neumitnosti i uverenju da su naše mogućnosti da nešto promenimo nikakve. Ne, nego se pokrenimo i učestvujmo! Šetnje do novosadskog zatvora na Klisi kao vid ohrabrenja onima koji su bez ikakve osnove pritvoreni, podrška profesorima Jovine gimnazije i drugih škola, učešće u aktivnostima na Kampusu, praćenje tribine studenata i profesora PMF-a o korišćenju opasnog CN gasa, akcije studenata i građana u Beogradu, Nišu, Kragujevcu, Užicu, pišimo, pravimo buku… U svemu u čemu možemo učestvovati – treba da učestvujemo. Od uzmicanja i popuštanja nema ništa, najgušća je tmina pred svitanje – ali čini se da će i zora uskoro svanuti! „Sloboda za ljude – zatvor za neljude!“
Autor je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu.