Federiko Felini
Za Felinija vam je potreban potpuno otvoren um. I velika samokritika.
Gledanje Felinijevih filmova zna biti obeshrabrujuće. Gledalac je zbunjen, oseća se glupavo, traži logičan sled događaja. U pojedinim momentima gledanja Felinijevih filmova vam se može učiniti da ste protraćili desetine sati koje ste proveli gledajući Tarkovskog, Bergmana i Kurosave, može vam delovati kao da ništa niste naučili. Međutim, nije sve tako crno, ali nije ni lako, jer vam je za gledanje Felinija potreban potpuno otvoreni um. Ništa ne može da nadoknadi tu otvorenost, ni jedna knjiga, niti jedan pametni članak, niti jedna priča renomiranih kritičara. Nema pomoći. Nema ničeg van samog filma što vam može pomoći. To nije slučaj s ostalim rediteljima gde dodatna literatura i te kako može pomoći.
Za Felinija vam je potreban potpuno otvoren um. I velika samokritika. Morate biti spremni da priznate sebi da ste glupi i da ne razumete. Morate se spustiti nisko da biste se popeli visoko.
Gledalačko iskustvo i znanje dolaze tek kasnije. Koliko god da isprva sve izgledalo kao zabava, poruka koja se krije iza je mnogo veća. Možda čak i univerzalna. I svi Felinijevi filmovi su takođe puni sofisticiranih detalja. Tek kada film razumete kao celinu, kada ga postavite u neki koordinatni sistem, a sa njegovim filmovima je to zaista teško, tek tada ulazite u novi svet, bogat, velik i pun detalja. I tako je za svaki Felinijev film. Ali danas vam preporučujemo „Romu“.
Da, ovo je film o Rimu i Rimljanima, bar kako ih je Felini video. Svoju sliku večnog grada nešto kasnije nam je podario i Sorentino u Velikoj lepoti. Oba reditelja su prikazala Rim i Rimljane, ali ne onako kako žele da se prikažu svetu, već kakvi su zaista, bar po mišljenju dvojice velikih autora. Obojica su stvorila svoju formu, koje se radikalno razlikuju, kako bi rekli to što su naumili. I obojica su uradila briljantan posao.
Dok gledate Romu ne možete odoleti utisku da je Felini režirao predstavu, a ne film. I to predstavu koju je nemoguće postaviti u pozorištu, već se mora odigrati na filmu.
I dok gledate film/predstavu, dakle već ste zbunjeni, nekako pokušavate da shvatite neke druge aspekte. Recimo, pokušavate da razumete motive junaka, da shvatite koja je centralna tema, kako se razvija radnja, šta je napred, a šta pozadi… Uz sve to vam se čini da reditelj uopšte nije ozbiljan, već se sve vreme zavitlava, ne samo s vama, mučenim gledaocima, već i s glumcima, ekipom, kritičarima…
Ovaj film nema glavne i sporedne likove, svi su i glavni i sporedni, nema ni radnju u klasičnom smislu. Moglo bi se reći da nema ništa što očekujete. Tu je kvaka.
U poređenju sa Romom, film „Osam i po“ je vrlo jasan. Imate glavnog junaka, on ima svoje motive zašto se ponaša na određen način, imate radnju filma.
Međutim, u Romi postoji samo jedna priča koju Felini želi da ispriča. A to je njegov doživljaj Rima. I zato je kao formu izabrao pozorište, jer Rimljani sebe doživljavaju teatralno. I Rimski imperatori nekada, a i današnji Rimljani sada.
To nam zapravo govori i Felinijev mlađi kolega. Pogledajte scenu na terasi u Velikoj lepoti. Jepp živi pored Koloseuma, dok se Felinijeva pozornica stalno odigrava negde pored Koloseuma, najvećeg simbola Rima, teatralnosti i potrebe za divljenjem.
Felini je maestralno odabrao teme, događaje i likove. Rat, crkva, porodična gozba, noćni život Rima i jedinstveni Italijani sa smislom za humor. Humor, koji je često prost, mediteranski, blizak nama, ali ipak kilometrima daleko. Pritom se sve dešava ili u totalnom mraku ili u polumraku. Opet pozorište. A glavna bina je modna pista, otkrivanje freski starih 2.000 godina, boks meč na istorijskim ulicama Rima.
A jedna od možda nama najpoznatijih i najzanimljivijih scena jeste ponašanje Italijana za trpezom, kada svi zajedno jedu, galame, pričaju, dobacuju… Pritom, dok gozba traje, deluje kao da granice ne postoje, kao da pravila ponašanja ne postoje. Svako svakog zajebava. Svi filozofiraju, što bi naš narod rekao. Svako ima nešto pametno da kaže. Ali ipak nema uvreda, niko se ne ljuti. Kada Italijani žele nekog da uvrede, oni kao i gospoda, to rade sofisticirano. Tako vas ostavljaju bez teksta. Nema mesta za svađanje preko plota.
Felini film završava velikom gozbom na ulicama Rima i to noću, kada se pričaju priče o besmrtnosti Rima.
Ako želite da uživate u Romi morate ugasiti ego, morate prihvatiti da niste baš toliko pametni. Tek tada će vam biti otvoren prostor da vidite i sebe i druge u pravom svetlu. Bez toga će pred vašim očima prolaziti besmislene slike, a vi ćete s velikom mudrošću konstatovati da je bezvezni reditelj snimio glupi film. Zato, oprezno s Romom.
Izvor: Lava Lab