Foto: Wikipedia.org/AIC website
“Nismo navikli da gledamo tako jednostavne i direktne prevode stvarnosti”, pisao je Emil Zola, hvaleći veličanstveni likovni izraz Eduara Manea, slikara koji je doprineo pokretu moderne umetnosti više nego ijedan njegov prethodnik.
Piše: Staša Rosić
Umetnik, koji je svojim delima često, verovatno i namerno, šokirao uskogrude pripadnike akademskih krugova navikle na stroge okvire toga šta se može, a šta ne može smatrati vrednim umetničkim delom, na nivo kraljeva i aristokratije, uzigao prikaze običnih ljudi, prostitutki i pijanica, služeći se simbolikom i upečatljivim oslikavanjem njihovih pogleda, kako bi preneo svoje poglede na život i stvarnost.
Međutim, on sam bio je daleko od takvog društva. Njegova majka bila je kraljevske krvi, a otac ugledni pravnik. Od detinjstva je pokazivao umetničke sklonosti, najviše zahvaljujući ujaku, koji ga je često vodio u Luvr.
Iako je njegov otac imao druge zamisli za njegovu karijeru, na kraju mu je dozvolio da uči od slikara Tomasa Kutura i putuje širom Evrope, proučavajući dela Ticijana, Karavađa, Vermera, Rembranta, ali i Velaskeza, koji je zajedno sa Gojom ostavio najdublji trag na slikaru.
Mane je putevima Gistava Kurbea postao realista, ali su njegovi vidljivi potezi četkice, jednostavnost kompozicija i nagli tonski prelazi, gnevili kritičare i akademske slikare.
Svojim izokretanjem konvencija istorije umetnosti koje je praktično parodirao, sebi je obezbedio mesto među utemeljivačima modernizma.
Mladi francuski impresionisti – Edgar Dega, Klod Mone, Ogist Renoar, Alfred Sisli, Kamij Pisaro i Pol Sezan su mu se divili i bili inspirisani njegovim hrabrim odabirom kolorita i poigravanjem sa svetlošću. Ipak, on sam odbijao je da ga svrstavaju u impresioniste.
Umetničko priznanje je dobio tek u poznim godinama, kada su njegovi portreti postali izuzetno traženi. Jedna od njegovih poslednjih slika izložena je u Salonu 1882, a dobio je i Orden legije časti. Umro je u Parizu 30. aprila 1883. godine, ostavivši iza sebe, pored mnogobrojnih akvarela i pastela, 420 ulja na platnu. Mi vam predstavljamo njegovih pet najznačajnijih dela.
“Ispijač apsinta” (1859)
Prikaz skitnice koji se opija ispred Luvra je Maneova prva zrela slika, i iako su na njoj primetni Kurbeovi uticaji, istovremeno je znak umetnikovog konačnog udaljavanja od učitelja.
Na slici je ličnost iz niže klase u Parizu, koji skuplja odbačenu odeću za preprodaju. Na slici je sa cilindarom, ogrtačem, a pored njega su čaša puna apsinta – pića boema.
Njegova slika, dimenzija 180 sa 120 centimetara, koje su karakteristične za portrete aristokrata, u središte dešavanja stavila je čoveka sa dna društvene lestvice. Očekivano, te godine Salon nije izložio njegovo delo.
“Doručak na travi” (1863)
Reakcije na “Ispijača apsinta” su bile blage u poređenju sa skandalom koji je izazvala slika “Doručak na travi”, na kojoj potpuno naga žena, uživa na pikniku sa dvojicom (obučenih) muškaraca.
Žena prkosno gleda u posmatrača, dok joj je odeća bačena sa strane, baš kao da ju je namerno skinula za tu priliku.
Slika nije izložena te godine na Salonu, ali je zato dobila priliku da je javnost vidi u okviru takozvanog Salona odbijenih iste godine.
“Olimpija” (1863)
Naslikana iste godine kao “Doručak na travi”, “Olimpija” je imala više sreće, utoliko što je prezentovana u Salonu 1865. ali je izazvala još veće zgražavanje.
Inspiracija je bila Ticijanova “Urbinska Venera”, pa poput slike renesansnog majstora, predstavlja nagu devojku, koja stidljivo krije intimne delove tela rukom.
Ali dok je Ticijanova Venera mitološka, Olimpija je iznenađujuće savremena. Štaviše, rad odaje znakove da je reč o seksualnoj radnici, koja je hladnija i drskija od žene iz “Doručka na travi”.
Odaju je orhideja u kosi, ogrlica uz vrat, papuča koja se klati na njenom stopalu i mačka koja simbolizuje ženske genitalije.
“Železnica” (1873)
Iako se Mane smatra pretečom impresionizma, nikad nije bio deo njihove grupe. Bio je mnogo stariji od njih i manje bio posmatrač svetlosti, a više društveni kritičar. Ipak, njegova dela pokazuju mnoge karakteristike impresionizma – primetne poteze četkicom i svetlu paletu boja, baš kao što je slučaj sa ovom slikom majke i deteta na železničkoj stanici.
Dok žena gleda u posmatrača, devojčica posmatra voz, kao industrijsko čudo i simbol budućnosti.
“Bar u Foli Beržeru” (1882)
Svoje poslednje remek-delo Mane je naslikao godinu dana pre nego što će umreti od komplikacija sifilisa, koji ga je mučio poslednjih deset godina njegovog života.
U očima šankerice na ovoj slici vidi se sav umor i ispraznost pariskog noćnog života.
Mi, gledaoci, stojimo nasuprot njoj sa druge strane bara i gledajući odraz u ogledalu, vidimo tačno ono što ona vidi. Kritičari su primetili da je na Maneovoj preliminarnoj studiji ona bila smeštena desno, dok je na gotovom platnu ona u centru pažnje. Iako ju je Mane pomerio u sredinu, zadržao je njen odraz udesno. Ako se posmatra njen odraz u ogledalu, čini se da razgovara s mušterijom, a kada se posmatra direktno, povučena je i izgleda kao da gleda kroz čoveka koji je prišao.
Žena u baru je stvarna osoba, poznata kao Suzon, mlada Engleskinja koja je zaista radila u Foli-Beržeru ranih osamdesetih.
Izvor: Euronews Serbia