Ilustracija: BIRN/Igor Vujcic
Ekonomsko nasilje nad ženama na Balkanu je široko rasprostranjeno, ali često prolazi nezapaženo i skoro uvijek nekažnjeno. Posljedice su duboke.
Pišu: Dragana Prica Kovačević i Vanja Nešković, BIRN
Adina dobijanje novca od muža upoređuje sa hranjenjem iz „kašičice“.
„I svaki put kada kupujem, moram da objasnim zašto mi nešto treba… Ponekad ga bukvalno preklinjem da mi da novac“, rekla je ona.
Adina, koja je tražila da se ne identifikuje svojim pravim imenom, bila je na fakultetu u Bosni i Hercegovini kada je ostala trudna 2014. godine. Odustala je i udala se. Sada kaže da nije sigurna ni šta bi radila za posao. Na ono malo posla koji je pokušala da radi od kuće, na mreži, njen muž je prigovorio, optužujući je da provodi previše vremena na internetu i komunicira sa „strancima“.
U međuvremenu, Adin muž čvrsto drži novčanik.
„I često, kada se svađamo, ne da mi ništa nedelju dana, a ja ne mogu da priuštim hranu i osnovne higijenske potrepštine. Ponekad moram da pozajmim od komšije da kupim higijenske uloške.”
A njena porodica?
“Oni znaju. Naravno da znaju. Kažu ‘Ćuti i ućuti, on je tvoj čovjek’. Kažu da sam ga ja izabrala; barem me ne bije… Moja majka je imala isto.”
Možda zvuči ekstremno, ali Adinina priča nije neuobičajena na Balkanu, gdje ekonomsko nasilje prečesto prolazi neprimijećeno u uglavnom patrijarhalnim društvima, gdje žene provode duplo više vremena radeći neplaćeni posao od muškaraca i čine nesrazmjerno veliki dio nezaposlenog stanovništva.
U istraživanju od 680 žena u Srbiji i Bosni i Hercegovini, 101 je rekla da se svađa sa svojim partnerom oko novca. Prema njihovim odgovorima, glavni okidači su nedostatak novca, optužbe za prekomjernu potrošnju od strane muškog partnera i nepoštovanje kućnih poslova koje obavlja žena.
Više od 10 odsto žena izjavilo je da troše manje od 20 evra mjesečno na sopstvene potrebe. Od tog broja polovina je zaposlena. Više od 30 odsto je izjavilo da na sebe troše manje od 50 evra mjesečno.
Ipak, blizu 56 odsto njih reklo je da nisu svjesne da je ekonomsko nasilje kažnjivo po zakonu u obje zemlje, iako registrovani slučajevi gotovo da i ne postoje.
„Nevolja je što često nema eksplicitnih zabrana i prijetnji. Bar na početku veze one mogu biti umotane u ideju ljubavi, zajedništva i brige, koja kasnije može da pokaže svoje pravo lice kada žena ne može ništa bez dozvole partnera“, rekla je sociološkinja Jelena Riznić, članica mreže ‘Ženska solidarnost’ u Srbiji.
„Počinje od običnih stvari kao što su šta će kupiti za dom, za sebe i slično, pa do situacija u kojima ne može da napusti vezu jer tehnički nema ništa i ne može da živi samostalno, jer ona je finansijski zavisna od njega.”
Žrtve natjerane da vjeruju da su „nesposobne za rad“
Prvo, žena je finansijski zavisna od svog muža, „što znači da nema sopstveni prihod i zavisi od partnera za bilo kakvu materijalnu potrebu ili želju“.
Drugo, žena bi mogla biti zaposlena i doprinositi kućnom budžetu, ali po stopi koju odredi muški partner, tako da „žena nema u potpunosti kontrolu nad svojim novcem“.
I treće, kada muški partner ‘sabotira’ rad žene, „tako što stalno dolazi na njeno radno mjesto, uznemirava je telefonskim pozivima, a nerijetko uznemirava i njene saradnike prijetnjama, izazivajući joj nevolje na taj način”.
Takvo ponašanje je “veoma prisutno” u regionu, kaže Jasmina Buljić, psihološkinja u Fondaciji lokalne demokratije, koja vodi Sigurnu kuću u Sarajevu.
To tu osobu „dovodi u zavisnu poziciju“, ističe Buljić za BIRN, „u kojoj ona vjeruje da je nesposobna za rad, vjerujući u ono u šta je zlostavljač navodi da vjeruje“.
Prema posljednjim zvaničnim podacima, žene čine više od 55 odsto nezaposlenih u Srbiji. U Bosni one čine blizu 58 posto nezaposlenog stanovništva koje traži posao.
Žene provode duplo više vremena radeći neplaćeni posao od muškaraca, posao koji iznosi blizu 15 odsto nacionalne ekonomske proizvodnje Srbije, ili 6,37 milijardi evra. Za mnoge od njih kućni poslovi su druga smjena.
„On to radi da bi bio superioran“
Marija, koja je, takođe, tražila da se ne identifikuje pod njenim pravim imenom, slobodna je onlajn nastavnica engleskog jezika. Njen partner je advokat. Ona ne zna koliko on zarađuje, dok on ima skoro potpunu kontrolu nad njenom zaradom.
„Počelo je spontano“, rekla je. „Iskreno, zasmetalo mi je prvi put kada mi je uzeo polovinu plate, a kada sam rekla da neću imati dovoljno da stignem do sljedeće plate, rekao je ‘jebi ga, snaći ćeš se. ‘ Onda mi je to zaista smetalo. I smeta mi što nismo jednaki.”
„Čim sam dobila svoju prvu veliku platu, rekao je da postoje neki dugovi koje treba da platimo.”
Marija, koja je bila jedna od ispitanica u anketi BIRN-a, opisala je ponašanje svog partnera kao oblik psihičkog nasilja.
„Imam osjećaj da on to radi da bi bio superioran… Da nadoknađuje troškove samo da ja nemam para. Mislim da nije srećan zbog mene jer sam ja uspjela i zato što zarađujem više novca od njega… Mislim da se plaši i da je to oblik manipulacije.”
Mujić iz CURE-a kaže da to nije neuobičajeno.
„Samo upravljanje [finansijama] daje osjećaj superiornosti i zadovoljstva.”
Nada Padejski, direktorka Sigurne kuće za žene u Sremskoj Kamenici, na sjeveru Srbije, kaže da je rodno zasnovano nasilje, uključujući i ekonomsko nasilje, često ukorijenjeno u želji nasilnika da „izoluje žrtvu i ima potpunu dominaciju, moć i kontrolu nad njom, njenim ponašanjem i njenim životom”.
Ipak, zbog toga često ekonomsko nasilje ostaje neprepoznato.
„Na osnovu 15 godina iskustva, ako bismo pitali žrtve i počinioce, vjerujem da žrtve ne bi prepoznale da je ono što im se dešava ekonomsko nasilje i definitivno to ne bi nazvale tako, ali priznaju da su njihova prava ugrožena“, smatra Padejski.
„Žena uvijek zna kada je neko nasilan prema njoj… Nasilnik bi definitivno negirao da je nasilan, čak i kada bi to prepoznao. Nastojao bi da umanji značenje pojma ekonomskog nasilja.”
Nasleđene društvene norme i psihološki uticaj
Patrijarhalne norme na Balkanu su duboko ukorijenjene i često propagirane izjavama i politikama koje vode politički lideri.
„Kada su se žene finansijski osamostalile i počele da zarađuju i da se aktiviraju u javnom životu, došlo je do disbalansa, gdje je čitavo društvo izgubilo uzor u ponašanju“, smatra Mujić.
Do tada su znali. To su bile norme ponašanja koje baštinimo s generacije na generaciju, od naših roditelja, pradjeda, baka…”
„Živimo po patrijarhalnim normama. Živimo u društvu koje je u neravnopravnom društvu, u muškom društvu.”
To dovodi do toga da mnoge žene ostanu u nasilnoj vezi ne samo iz finansijskih razloga već i zato što to vide kao svoju ulogu u društvu.
„One prihvataju svoju ulogu u društvu i odnosima, s obzirom na to da njihove uloge supruge i majke zahtijevaju takvu žrtvu“, rekla je Mujić za BIRN.
„Kulturni aspekt u kojem živimo ima veliki uticaj na njihov ostanak u nasilnoj vezi, jer žive pod patrijarhalnim okriljem u kom učimo da trpimo i tolerišemo nasilje, i da o njemu ne govorimo.”
Posljedice mogu biti dramatične, smatra Buljić.
„Žene gube samopouzdanje, osjećaju se nesposobnim za rad. Ne cijene stvari koje rade u svom domaćinstvu – podizanje djece, brigu o domu – koje su ogromne. One to ne cijene, jer im neko stalno govori da nisu sposobne.”
Riznić se složila, rekavši da ekonomsko nasilje može naštetiti mentalnom zdravlju žene.
„Ideja da morate tražiti dozvolu za kupovinu higijenskih uložaka ili lijekova koji su vam potrebni – sve su to oblici ekonomskog nasilja“, rekla je Riznić. „Ekonomsko nasilje je i kada žena nema mogućnost da kontroliše svoje ili zajedničke finansije ili kada ne može da učestvuje u raspodjeli finansija. Ovo je ponižavajuće i utiče na mentalno zdravlje osobe.”
Padejski je za BIRN rekla:
„Dugoročno počinje da vjeruje da ne može da zarađuje, da je niko neće zaposliti, da je nesposobna za posao i da u potpunosti zavisi od nasilnog partnera. To je cilj nasilnika, da ima potpunu vlast nad žrtvom i da upravlja njenim životom. To dovodi do osjećaja bespomoćnosti, nedostatka perspektive i razvoja određenih simptoma depresije, anksioznosti i niskog samopoštovanja.”
Ekonomsko nasilje široko rasprostranjeno, žalbe „sporadične“
Ekonomsko nasilje je zakonom priznato i u Bosni, i u Srbiji.
Ipak, u Novom Sadu, drugom gradu u Srbiji, portparolka Osnovnog suda rekla je da je sud registrovao samo dva direktna predmeta u vezi sa ekonomskim nasiljem od kada je u Srbiji usvojen Zakon protiv nasilja u porodici 2016. godine.
Tužioci su odustali od prvog, dok je drugo u toku. BIRN je kontaktirao i sa Ministarstvom pravde, ali nije dobio odgovor.
„Ova vrsta nasilja se veoma rijetko javlja kao samostalan slučaj nasilja u porodici, ali je prisutna uz druge oblike zlostavljanja“, rekla je portparolka novosadskog suda Svjetlana Radovanović.
„Najčešće se dešava uz fizičko i psihičko nasilje. Problem je u pronalaženju dokaza”, rekla je Radovanović za BIRN.
„Naš pravosudni sistem možda nema iskustva sa ovakvim slučajevima, tako da ne mogu da kažem da li smo imali određene vrste dokaza koji ukazuju na to kako prepoznati ekonomski oblik nasilja“, rekla je ona.
U bosanskom gradu Tuzli, Nedeljko Jurkić iz lokalnog centra za socijalni rad rekao je da, iako je ekonomsko nasilje široko rasprostranjeno, formalne žalbe su „sporadične“.
„Godišnje, možda desetak izvještaja, možda čak i manje“, rekao je on za BIRN.
Arben Murtezić, direktor Centra za edukaciju sudija i tužilaca u BiH, javnog tijela koje radi na obuci sudija i tužilaca, rekao je da zakon treba ići dalje u definisanju ekonomskog nasilja.
„Koliko ja znam, nemamo nikakvu presudu o ekonomskoj zloupotrebi“, rekao je Murtezić za BIRN. „Ova vrsta nasilja se javlja, na osnovu mog saznanja, zajedno sa drugim oblicima nasilja… Čak i u tim presudama, vidio sam, nema konkretnog pomena o ekonomskoj zloupotrebi. Veoma je teško izolovati ekonomsku zloupotrebu. Nisam siguran kako bi tačno izgledao hipotetički slučaj ekonomskog nasilja, gdje nema drugih vrsta… Mislim da je važno znati više o tome. Upravo zato što ne znamo, moramo naučiti.”
Riznić smatra da je od vitalnog značaja da se taj fenomen bolje prepozna kako bi vlasti tada pomogle žrtvi da „stane na noge“.
„Naravno, morate prijaviti nasilje, ali šta slijedi? To je pravo pitanje sa kojim se žene suočavaju kada konačno odu, jer nemaju gdje da odu“, rekla je ona. „Veoma često ne mogu da žive normalno i dostojanstveno od plate koju imaju.”
Padejski je predložila korišćenje „kuće na pola puta“, iznajmljenog, subvencionisanog stana koji bi žrtva mogla da koristi nakon što izađe iz sigurne kuće. Zatim, postoje pitanja imovinskih prava i obeštećenja.
„Ženu koja je cijeli život provela radeći, gradeći kuću ili stan i porodični život, nakon iskustva nasilja treba podržati da pokrene imovinski postupak i uzme imovinu koja joj po zakonu pripada“, rekla je Padejski.
„Žrtve nasilja u porodici to rijetko rade. Oni obično bježe glavom bez obzira i pokreću samo one postupke koje moraju.”
Vlade šalju „opasne“ poruke
Stručnjaci žale zbog pažnje, ili nedostatka iste, koju političari poklanjaju pitanju ekonomskog nasilja u regionu u kojem su vlade daleko više zaokupljene zaustavljanjem pada nataliteta.
Obraćajući se Skupštini u junu 2021, predsjednik Srbije Aleksandar Vučić je rekao: „Ne znam koliko moramo da platimo da bi neko imao dijete. Ako to moramo da uradimo, uradićemo to.”
Vučić je čak obećao podsticaje studentima koje zatrudne da zadrže dijete tako što će ukinuti uobičajene ispitne rokove koje studenti moraju da ispune da bi diplomirali.
Riznić smatra da su takve poruke „opasne“.
„One stvaraju plodno tlo da žene ponovo zavise od muškaraca“, rekla je ona. „Kada su finansijski zavisne, to otvara prostor za mnoge zloupotrebe u odnosima, i na državnom nivou, u smislu da budu aktivni na tržištu rada. Gdje, zapravo, žene mogu da rade ako prekinu školovanje zbog djece? To je zvanična poruka, idealan model ponašanja. Predstavlja se kao nešto sjajno za žene, ali je u suštini opasno.”
„Žene ovdje nisu mobilni inkubatori da bi ‘pucali’ djecu svakih deset mjeseci. To je nešto na čemu treba stati ovdje i sada, jer je to sredstvo za reprodukciju čitavog eksploatatorskog sistema u kojem djeca postaju nove generacije jeftine radne snage, žene se isključuju sa tržišta rada, i reprodukuje se jedan u potpunosti loš sistem.”
Taj sistem je već izigrao Ivanu [nije njeno pravo ime], drugu ispitanicu BIRN-ove ankete.
Nakon 17 godina u nasilnoj vezi, Ivana je napustila muža nakon što ju je, 2016. godine, ubo 11 puta. Ostala je, između ostalog, zbog finansijske zavisnosti, rekla je za BIRN.
„Zato sam to godinama trpjela, jer nisam imala kuda… Nisam imala nikakvu podršku, zato sam to trpjela, dok…“
Uslijed napada, Ivanina desna ruka je teško povrijeđena i ima ograničene mogućnosti za rad. Ona sada živi u iznajmljenom stanu sa svojom odraslom ćerkom, ali tvrdi da u istom naselju postoje tri prazna državna „socijalna stana“.
„Ne znam kako trenutno živim“, rekla je Ivana za BIRN. „Nedavno sam dobila 8.000 dinara [69 evra] socijalne pomoći. Uz to moram platiti stan, garderobu, hranu, poreze i sve ostalo.”
Ona nije dobila ništa od svog bivšeg partnera pošto nije podnijela zahtjev za podjelu imovine u roku od godinu dana od razvoda, rekavši da joj niko nije rekao za rok.
Ivana kaže da malo vjeruje u socijalne službe, posebno nakon što je njenom bivšem partneru dato starateljstvo nad njihovim sinom za vrijeme trajanja postupka za starateljstvo zbog njenih finansija. Postupak je počeo 2020. godine.
„Ako ne možete da priuštite da ih izdržavate [djecu], oni ih mogu oduzeti.”
Prevod: Direkt portal