Ostvario se portparolov san. Sada može da kaže da svi duvaju u istu tikvu sa Bajom. Odavno nismo imali takvo jedinstvo kao prošle sedmice. Bilbordi su posađeni u srcu Srpske- negde oko Banjaluke i Gradiške. Sa njih je Vučić poručivao da je on mir i stabilnost, a nikako hir i labilnost. Baja je napisao emotivno pismo, a cela opozicija uskliknula: “I mi te volimo, za nas drugi ne postoje!”. Od tolike ljubavi se spakovala i poslednja Nada sa ovih prostora i kupila kartu za Honduras. Vera i Atina su se evakuisale još onomad. Uostalom, glasovi iz Njujorka i Čikaga jasno pokazuju šta bi pamet izabrala i zašto je otišla. Sa ovim što imamo moraćemo da živimo.
A živeti bez pameti je mnogo lakše. Još ako stavite roze naočare, kao da ste u banji. Ako odete korak dalje i popijete neke pilule, imaćete utisak da ste u raju. A na pilulama, istraživanja pokazuju, ne šedimo. Pijemo ih duplo više od prosečnog stanovnika kontinenta. Što, složićete se, može signalizirati da treba neki alarm da se upali.
Sreća pa je u ovoj zemlji to kao namigivanje u mraku. Oguglali smo na alarme, pa bez preispitivanja prolazi i vest na javnim servisima da je Fond PIO u prošloj godini bio najuspešniji od svog nastanka. Ako se malo zagledate u taj uspeh, jasno će vam biti da je u pitanju prava katastrofa. Dobili su hiljadu i po novih korisnika, a izgubili (što znači da se na onaj svet preselilo) deset puta više- tačnije, skoro 16 hiljada!
Uprkos tome i činjenici da su penzije mizerne, Fond nije imao para za sve, pa je iz budžeta morao da uzme još 220 miliona maraka. I sve to je prikazao kao nezapamćen uspeh, a novinari su to tako i preneli, a javnost prihvatila. Kljukaju nas glupostima kao ćurke kukuruzom. One barem imaju izgovor da su primorane. Mi to radimo dobrovoljno.
Natezali smo se prošle nedelje oko aerodroma u Trebinju. Mi bi da Srbiji damo da nam ga izgradi, a oni nam, što će reći Federacija i Hrvatska, kao brane. Popunili smo javni prostor taman toliko da onaj jadni penzioner, koji je još u životu, zaboravi da je gladan jerbo je i cena suvih rebara skočila. O postu i ne razmišlja jer ulje sada može samo da sanja.
Sreća pa struje ima po staroj ceni, mada su poruke koje je Luka Petrović slao bile kontradiktorne. Rekao je da imamo struje za izvoz, što je dobro jer su cene do plafona. Ipak, apelovao je da ne trošimo mnogo da ne bismo morali da uvozimo, što bi nas, na ovu skupoću, baš koštalo. Mučeni penzioner je iz ovog zaključio da nam je energetska stabilnost na nivou njegovih zuba- klimava i sklona padu.
Sa tog, takoreći dna, javlja se i prva ćerka. Analizira ona političku scenu i konstatuje da je nezadovoljna. Mora da podigne nivAo, spram sebe da pravi i politiku. Živi nismo šta će da prelomi, dal’ će da ostane samo prva ćerka ili Živka ministarka da postane.
A da je sve kao u komendiji, što bi Nušić rekao, pokazao je Baja glasajući na izborima susedne države. Predsednik sa ove strane Drine spreman je da se, čim pređe reku, pretvori u posilnog. Veseli Radovan je zakasnio da se registruje, pa je morao za Beograd da i on pokaže da ima glas. I nema tog novopečenog Srbijanca sa ove strane Drine koji se nije slikao kako ubacuje listić u kutiju da glasa za zemlju u kojoj ne živi.
Ali izbori i jesu neka vrsta pretakanja narodne svesti. Onda nije nikakvo čudo što je rezultat tako mutan, zaključio je Nušić pre jednog veka.
Lako bismo sa rezultatima izašli na kraj, ali šta da radimo sa mutnim ljudima, pitamo se mi na kraju ove sedmice u kojoj smo iz marta skliznuli u šaljivi april.
Za početak, konstatujemo da su i aprili precenjeni. Do sada ništa nije bilo smešno.
Milanka Kovačević, Direkt