Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi.
Nekada, ako se dobro sećam, moj život bio je gozba na kojoj su se sva srca otvarala, na kojoj su tekla sva vina.
Jedne večeri posadio sam Lepotu na kolena. – I našao sam da je gorka. I izružio sam je.
Naoružao sam se protiv pravde.
Utekao sam. O veštice, o bedo, o mržnjo, vama je moje blago bilo povereno!
Tako sam postigao da iz mog duha iščili svaka ljudska nada. Kao divlja zver podmuklo sam skakao na svaku radost, da je zadavim.
Zvao sam dželate da bih, ginući, grizao kundake njihovih pušaka. Prizivao sam pošasti da me uguše u pesku, u krvi. Nesreća je bila moj bog. Bio sam opružen u blatu. Sušio sam se na vazduhu zločina. I dobro sam izigrao ludost.
A proleće mi je donelo užasan smeh idiota.
Neposletku, kada sam gotovo skiknuo, dokonah da opet potražim ključ nekadašnje svetkovine koja bi mi možda vratila apetit.
Taj ključ je milosrđe. – Ovo nadahnuće dokazuje da sam sanjao!
I dalje ćeš biti hijena, itd… uzvikuje zloduh koji me počastio tako ljupkim tlapnjama. Zaslužuješ smrt sa svim svojim apetitima, sa svojim sebičnjaštvom i sa svim smrtnim gresima.
Ah! dosta mi je svega.- Ali, dragi Sotono, preklinjem vas, ne razdražujte toliko zenicu! U očekivanju nekih malih zadocnelih podlosti, vama, koji volite kad pisac ne poseduje sklonost za opisivanje ili poučavanje, otkidam iz svoje beležnice prokletog ovih nekoliko ružnih listića.
Artur Rembo