1. Kleopatra i Marko Antonije
Egipatska vladarka Kleopatra VII zapamćena je po svojim moćima zavođenja i sposobnosti da sklopi vešte saveze, međutim, njeno konačno političko i romantično partnerstvo sa rimskim generalom Markom Antonijem dovelo je do smrti oba ljubavnika i kraja viševekovne dinastije Ptolomeja kojoj je pripadala. Godine 41. p.n.e. Marko Antonije preuzeo je administraciju Rima u istočnim krajevima i pozvao Kleopatru da odgovara po optužbama da je pomagala njegove neprijatelje. U nadi da će osvojiti Marka Antonija kako bi izbegla kaznu, Kleopatra je stigla u veličanstvenoj rečnoj barci, obučena kao Venera, rimska boginja ljubavi. Opčinjeni general Antonije otpratio ju je nazad u Aleksandriju, obećavši joj da će štititi i Egipat i njenu krunu. Naredne godine, da bi dokazao svoju odanost, Antonije se oženio polusestrom svog savladara Oktavijana, a Kleopatra mu rađa blizance, nastavivši da vlada sve većim i prosperitetnijim Egiptom.
Nekoliko godina kasnije, Antonije se vratio Kleopatri i njenog sina Cezariona, za kog se veruje da ga je dobila iz veze sa Julijem Cezarom, proglašava za Cezarovog naslednika, što je dovelo do propagandnog rata sa žestokim Oktavijanom. On je tvrdio da je Marko Antonije pod Kleopatrinom kontrolom i da će prestonicu Rima premestiti u Egipat. Oktavijan je potom objavio Kleopatri rat i 31. godine p.n.e. porazio njene i Antonijeve snage u bici kod Akcijuma. Naredne godine je stigao do Aleksandrije i ponovo ih potukao, a Kleopatra se potom sakrila u mauzolej koji je napravila za sebe. Čuvši to, Marko Antonije je pomislio da je Kleopatra mrtva i izbo se mačem, a nakon njegove smrti je i sama Kleopatra izvršila samoubistvo. Njena poslednja želja bila je da bude sahranjena pored Marka Antonija, ostavljajući za sobom Oktavijana da proslavi svoje osvajanje Egipta.
2. Henri VIII i Ana Bolen
Iako istoričari priznaju da je kombinacija različitih faktora transformisala Englesku u protestantsku naciju, intenzivna ali prolazna veza kralja Henrija VIII sa mladom i harizmatičnom mladom ženom po imenu Ana Bolen jasno je uticala na događaje koji su prethodili zvaničnoj reformi crkve. Do 1525. godine, odnosi sredovečnog monarha i njegove supruge, pobožne katolkinje Katarine od Aragona, izbledeli su jer ona nije uspela da mu podari muškog naslednika. Njegovo oko palo je na Anu, lukavu i lepu udavaču, čiji je otac bio ambiciozni vitez i diplomata. Znajući kraljevu sklonost ka ženama, Ana je odbijala da bude zavedena dok joj ne bude obećan brak, zbog čega je kralj Henri 1527. godine otišao kod Pape Klementa VII i zamolio ga da poništi njegov brak sa Katarinom, što je odbijeno u skladu sa običajima crkve.
Ohrabren savetnicima koji su kritikovali papstvo, on se tajno oženio Anom, 1533, prekršivši pravila rimokatoličke crkve i ubrzo nakon toga sebe imenovao za poglavara Crkve Engleske. Kako ni druga kraljica nije mogla da mu podari muške naslednike koje je očajnički želeo, kralj je 1536. godine uhapsio Anu i lažno je optuživši za veštičarenje, incest i preljubu odrubio joj glavu. Jedanaest dana nakon toga oženio se Džejn Sejmur, trećom od šest žena koliko ih je za života imao. U decenijama koje su usledile, pitanja vezana za zvaničnu državnu veru nastavila su da slabe kraljevstvo, sve dok na vlast nije došla Henrijeva i Anina ćerka Elizabeta I, za vreme čije vladavine je uspostavljena engleska protestantska crkva.
3. Pjer i Marija Kiri
Kada se Marija Sklodovska udala za Pjera Kirija 1895. godine, par je stupio u partnerstvo koje će im u narednim godinama doneti međunarodni ugled i uticaj na generacije naučnika. Marija je rođena u Varšavi 1867. godine a diplomu iz fizičkih nauka i matematike stekla je na Univerzitetu Sorbona u Parizu. Osam godina starijeg Pjera Kirija, poznatog francuskog fizičara i hemičara, upoznala je 1894. godine, a par koji su odmah povezali zajednički interesi venčao se godinu dana kasnije. Zaintrigirana slučajnim otkrićem radioaktivnosti fizičara Anrija Bekerela 1896. godine, Marija je počela da istražuje uranijumske zrake, a uskoro joj se pridružio i Pjer. 1898, godinu dana nakon rođenja njihove ćerke Irene, bračni par Kiri otkrio je polonijum (nazvan po Marijinoj domovini) i radijum.
Par je 1903. godine podelio Nobelovu nagradu sa Bekerelom za naučna dostignuća u ispitivanju radioaktivnosti. Godinu dana nakon toga, Marija je rodila drugu ćerku, a Pjer dobio mesto na katedri za fiziku na Sorboni. Dve godine kasnije, žureći na posao, Pjer je poginuo u saobraćajnoj nesreći u Parizu, a Marija je nastavila rad, postavši prva žena profesor na univerziteru na kom je studirala. Marija Kiri preminula je 1934. godine od leukemije prouzrokovane višedecenijskom izlaganju radioaktivnim materijalima, a njena ćerka Irena nastavila je porodičnu tradiciju, podelivši sa svojim suprugom Nobelovu nagradu 1935. godine za njihovo otkriće veštačke radioaktivnosti.
4. Car Nikolaj II i Aleksandra Fjodorovna
Ćerka Velikog vojvode od Hasena i Rajne Ludviga IV, Alisa Viktorija Elena Luiza Beatris, kasnije poznata kao Aleksandra Fjodorovna, odbacila je ugovoreni brak sa svojim rođakom princom Albertom Viktorom nakon što se kao tinejdžerka 1889. zaljubila u Nikolaja, naslednika ruskog prestola. Opčinjen princezom, Nikolaj je ubedio svog bolesnog oca da pristane na savez, pa se tako par venčao u novembru 1894, samo par nedelja nakon smrti cara i krunisanja Nikolaja II.
Iako se tragično završio, njihov brak je bio srećan i strastven i izrodili su tri ćerke i jednog sina, Alekseja. Mladi princ nasledio je hemofiliju od majke koja je bila nosilac ove bolesti, a par je, plašeći se da će izgubiti sina, počeo da se oslanja na kontroverznog ludog sveštenika Grigorija Raspućina čiji su tretmani hipnoze navodno usporavali krvarenje kod dečaka. Raspućinov politički uticaj nad carem i caricom slabio je poverenje javnosti u dinastiju Romanov, što je u neku ruku doprinelo njihovom svrgavanju u Oktobarskoj revoluciji 1917. godine. Nikolaj, Aleksandra i njihova deca ubijeni su 16. jula 1918. godine po naređenju lidera boljševika Vladimira Lenjina. Ova romansa kraljevskog para indirektno je otvorila novo, krvavo poglavlje u istoriji Rusije.
5. Mildred i Ričard Laving
Ričard Laving, belac, upoznao je Mildred Džeter, devojku afričkog i indijanskog porekla, kad su bili tinejdžeri i ubrzo su se zaljubili jedno u drugo. U junu 1958, par je otišao iz Virdžinije, gde su zakoni zabranjivali brakove među pripadnicima različite rase, u Vašington gde su se venčali. Pet nedelja kasnije, policajci su usred noći zakucali na vrata i upitali 24 godine starog Ričarda šta radi s njom u krevetu, na šta im je on pokazao venčani list. Uhapšeni i optuženi za vanbračnu zajednicu koja je protiv mira i dostojanstva Komonvelta, bračni par Laving je osuđen na godinu dana zatvora ili 25 godina izgnanstva iz matične države. Par se preselio u Vašington gde su živeli pet godina i imali troje dece.
Kako su porodica i prijatelji počeli da im nedostaju, oni su 1963. godine kontaktirali državnog tužioca Roberta F. Kenedija, koji ih je uputio na Uniju za građanske slobode. Advokati volonteri odmah su preuzeli predmet koji je dospeo čak do Vrhovnog suda, gde je 1967. doneta jednoglasna odluka da je zabrana mešanih brakova u Virdžiniji i petnaest drugih država neustavna. Ričard Laving poginuo je u saobraćajnoj nesreći 1975. godine, a Mildred je ostala da živi u njihovoj kući u Virdžiniji sve do smrti 2008. godine.