Umetnik Boris Deheljan od matica, šrafova i eksera pravi skulpturu našeg poznatog pesnika koja će stajati u kraju Beograda u kojem je i živeo.
Prošlo je tri godine od smrti našeg pesnika, pripovedača i erudite Raše Popova. Uz ovog dobroćudnog čikicu dugačke, razbarušene brade i neizostavnih naočara, stasalo je nekoliko generacija dece, pa je bio red da mu se i grad Beograd oduži na dostojan način.
„Večiti dečak“ kako su ga njegove kolege i prijatelji odavno okarakterisali, dobio je poveći plato, koji će poneti njegovo ime i njegov spomenik. Od trenutka kada se pojavila potreba da se velikanu podigne spomenik, razmišljalo se o materijalizaciji spomenika, tj. o prepoznatljivoj formi u kojoj će biti sadržana ideja dečijeg pesnika. Uprava Grada Beograda pozvala umetnika Borisa Deheljana da izradi spomenik jer je u njegovom radu prepoznala senzibilitet koji bi na najbolji način odgovrio na temu zadatka.
Boris Deheljan je samouki umetnik ili naivac, mada za ovaj vid umetnosti najviše odgovara termin Art Brut, tj. žanr marginalnih umetnika, koji samouki stvaraju ponekada veoma zapažena umetnička dela. Od kraja 2013. godine započinje period njegovog umetničkog ostvarivanja, kada nastaje i prvo delo – skulptura muzičara Džimija Hendriksa.
Već tada je svojim prvim delom skrenuo pažnju javnosti zbog svoje neobične tehnike, tačnije zavarivanju velikog broja matica, šrafova, eksera i drugih čeličnih elemenata u formi određene istorijske ličnosti. Ubrzo posle Hendriksa nastaju i Majls Dejvis, a potom i lik Valtera (Velimir Bata Živoinović), kojeg stvara na Festivalu 9.
Njegov dar i veštinu prepoznao je vajar Viktor Kiš, umetnički direktor Festivala 9, koji i sam stvara na sličan način, pa je Borisovo prisustvo na festivalu bilo više nego prilika za afirmaciju. Javnost se tada susrela sa nečim što nije strano u svetu, ali u našoj sredini gotovo i da nema svoje aktere.
Tadašnji gradski urbanista Milutin Folić uvideo je da materijalizacija Borisovih likova podseća na dečiju igru uklapanja puzli, kockica ili drugih motoričkih elemenata, što je bilo dovoljno da umetnik Deheljan dobije poziv za rad na spomeniku Raši Popovu.
Jedina korekcija u odnosu na prethodne figure bila je da spomenik mora biti izveden u nešto većim dimenzijama (20% veći), kako bi se na otvorenom prostoru isticao u odnosu na prolaznike i okruženje. Ovom prilikom, zavirili smo u umetnikov atelje i pogledali tek završenu skulpturu, koja će uskoro doživeti svoje instaliranje u prostoru.
Kako sam autor skreće pažnju, izrada njegovih skulptura nije nimalo lak posao i za svaku od njih je potrebno 4 do 6 meseci posvećenosti i teškog fizičkog rada. Materijal možda nije bronza, ali ima svoju cenu, pogotovo ako se za jednu skulpturu utroši preko 10.000 velikih matica koje dodatnim brušenjem daju željenu materijalizaciju. Naravno, tu su i drugi materijali poput eksera, šrafova i žice, kojima se formiraju drugi detalji koji likovima daju prepoznatljivu crtu.
Kao uzor za skulpturu Popova uzeta je jedna fotografija, na kojoj pesnik, nošen kišom i vetrom, šeta ulicama Beograda sa kišobranom u jednoj i knjigom u drugoj ruci. Figura je izrađena gotovo u jednom segmentu, a jedini element koji će naknadno biti zavaren jeste kriškasta pečurka kišobrana. Primećuje se da figura Raše Popova, uostalom kao i druge Deheljanove figure, u svojoj formi, masama tela i odeće, nije potpuno realistična, već poseduje izvesne elemente ekspresivnosti i pomalo karikaturalnosti, kojima je autor želeo da naglasi neke prepoznatljive elemente nečijeg lika (crte lica, kosa, naočare, predmeti itd.).
Inicijativa od komšija u ulici 27. marta
Inicijativu za uređenje platoa i njegovu posvetu Raši Popovu inicirali su stanovnici ulice 27. marta, prvenstveno iz razloga što je poznati pesnik najveći deo svog života proveo upravo u tom kraju Beograda. Detalji urbanističkog rešenja samog prostora platoa za sada nisu poznati, ali će se tim poslom najverovatnije baviti tim sadašnjeg gradskog urbaniste Marka Stojčića. Iz onoga što možemo da vidimo jeste da će to biti jedan veći prostor iz zgrade Gradske uprave u Ulici 27. marta i zgrade na broju 33, kojim bojama i motivima dominira nijansiran pločnik, a tačno mesto samog spomenika još uvek nije precizno određeno.
Problemi naivnosti
Boris Deheljan posebno skreće pažnju na sve češći animozitet koji veliki broj školovanih umetnika ispoljava prema njemu kao naivnom umetniku. Pogotovo kada saznaju da je realizovao i nekoliko samostalnih izložbi, od kojih jednu i u Parizu, a da svih ovih godina neprestano dobija porudžbine za manje ili veće skulpture, portrete ili stone figure, na temu postojećih likova ili likova po želji poručilaca.
„Ja znam da ne radim ništa inovativno, ali znam i da iza mojih dela stoji mukotrpni rad koji bi mnogi umetnici da zaobiđu jer smatraju da je zavarivanje nekoliko apstraktnih formi, čeličnih žica ili komada drugog metala, dovoljno da bi njihovo delo postalo umetničko ostvarenje“, naglašava Deheljan za naš portal.
Boris Deheljan je rođen 1981. godine, a završio je srednju mašinsku školu, nakon koje odmah kreće da radi kao radnik, pa ubrzo i kao majstor u bravarskim radionicama. Kako sam kaže, umetnošću je počeo da se bavi samoinicijativno, inspiraciju je dobio u delima nekih domaćih i inostranih autora, a likovi koje je izradio odraz su njegovog muzičkog i filmskog ukusa.