Ovo nije tekst o Koroni. Ali jeste o apokalipsi. Dobro, po svemu, koliko god da se ovdašnji režim trudi da nam utera strah u kosti, daleko je Kovid 19 od slika totalnog uništenja iz Jovanovog otkrivenja.
Piše: Dejan Ilić
Pa onda Korona u prvoj rečenici stoji tek kao mamac za čitaoca. Kao da ne može ni o čemu drugom da se ovih dana piše ili čita, izuzev o Koroni. Hajde ipak da probamo. Uskrs nam je povod da prikažemo novi strip Alfreda Castella i Corrada Roija – „Apokalipsa. Knjiga otkrivenja svetog Jovana“.1
Strip, ili grafički roman, originalno je objavljen prošle godine u Italiji. Vrlo brzo, na srpski ga je prevela i kod nas objavila Čarobna knjiga. Praktično se poklopilo objavljivanje u Srbiji sa uvođenjem vanrednog stanja u takozvanom ratu protiv zaraze. Na prvi pogled, kao da ide naruku izdavaču ovo tobožnje preklapanje novozavetnih slika razaranja sa aktuelnim predstavama o opakoj bolesti. Ali, zapravo je šteta što će i ova knjiga otići u senku zaraze.
Odmah ćemo reći da razlog za štetu nije sam kvalitet stripa. Koliko god da su slike same po sebi upečatljive, priča je ostala nerazvijena, sa šturim i nerealizovanim nagoveštajima mogućih zapleta oko tumačenja Jovanovog otkrovenja kroz istoriju. Iako scenarista Castello bira najupečatljivije delove iz apokalipse, Roi ih ilustruje tako da u njima uguši izražajnost i dinamiku biblijskog predloška. Recimo to slikovito – dok Jovanov tekst gori u jarkim bojama, Roijeve ilustracije guše se u sivim tonovima.
Za neku drugu priču, to ne bi bio nikakav problem. Ali, za opšte poznati imaginarijum Otkrivenja – jeste. Tim pre što su i narativnim obrascima i samim slikama iz poslednje knjige Novog zaveta temeljno prožeta mnoga dela popularne kulture. Zbog toga i jeste potencijalna šteta što će ova knjiga Castella i Roija možda potonuti ispod sumorne i zakatančene površine zaraze: ona je naprosto odličan povod da se razmišlja o popularnoj kulturi kao posredniku između novozavetnih slikovitih poruka i današnje publike.
Zašto Alfredo Castelli i Corrado Roi nisu pustili mašti na volju, kao kada su radili, recimo, čuvene „Martija Misteriju“, odnosno „Dilana Doga“, možemo samo da nagađamo, ali nema razloga da to radimo. Umesto toga, skrenimo pažnju na neke druge stripove pod očiglednim uticajem apokaliptičnih narativnih obrazaca i slika.
Otkrovenje je, čitalac dobro zna, priča o borbi između dobra i zla, odnosno svetla i tame. Mnogo više nego bilo gde drugde u jevanđeljima, izuzev možda epizode kada isteruje trgovce iz hrama, u apokalipsi Isus nastupa – uslovno govoreći – kao epski junak, to jest, rečeno današnjim jezikom, kao super heroj sa svojim, kako se to, opet, danas kaže, super moćima. Naravno, on nije jedini koji se tako pojavljuje niti je jedini u priči koji ima super moći. Ali, evo njegove slike iz Jovanovog spisa:
„I videh otvoreno nebo, a tamo – konj belac! Ime njegovog jahača je Verni i Istiniti, i on sudi i ratuje po pravdi. Oči su mu kao plamteći oganj, a na glavi mu je mnogo kruna. On ima napisano ime koje ne zna niko osim njega. Obučen je u ogrtač natopljen krvlju i ime mu je Božija reč. Pratile su ga nebeske vojske na belim konjima, obučene u belo, čisto platno. Iz usta mu izlazi oštar mač kojim će udariti narode.“ (Otkrivenje 19:11-15)
U imaginarijumu apokalipse nema sive: s jedne strane su oganj, zlato, krv i „čisto“ belo; s druge strane je uglavnom mrkli mrak ili lažni sjaj. Drugačije i ne može biti. Simbolika apokalipse jeste simbolika borbe protiv smrti i haosa vremena koje sa sobom nosi smrt. Insekti, novozavetni skakavci i škorpije, u svom nasumičnom kretanju jesu slika jednog takvog (neuređenog) vremena i smrtnog života podložnog hirovitim promenama i stradanjima. Tu naravno imamo i zube u svom proverbijalnom značenju „zuba vremena“ koji sve mrvi:
„A skakavci su izgledali kao konji opremljeni za boj. Na glavi su imali nešto kao venac od zlata, a lica su im bila kao ljudska lica. Kosa im je bila kao u žena, a zubi kao u lavova.“ (Otkrivenje 9:7-8)
Haosu i uništenju suprotstavljaju se Isusovi svetlo i mač: svetlom i mačem on razdeljuje dobro od zla i uređuje iznova svet iz koga će odagnati smrt.
Slike vojski u konačnom sukobu dobra i zla čine okosnicu mnogih popularnih grafičkih romana. Od „Stvorenja iz močvare“ Alana Moora do „Hellboya“ Mika Mignole (uključujući i film „Hellboy III“). Jedna od najupečatljivijih takvih priča je Marvelov crossover „Anihilacija“ Keitha Giffena, koju je kod nas prevela i objavila takođe Čarobna knjiga. Ako se čitalac pita kako je jake opise iz apokalipse prihvatala i zamišljala prvobitna publika, onda bih rekao da su upečatljive boje, super junaci i super negativci te insekti iz „Anihilacije“ mnogo bliži tom doživljaju od ipak neočekivanog stripovskog intelektualizma i krajnje uzdržanosti Castella i Roija.
Otkrovenje nije bio tako gust, neprohodan, teško razumljiv tekst kao što ga mahom danas doživljavamo. Elaine Pagels potrudila se da nam objasni da imaginarijum otkrovenja nije bi ni nov ni nerazumljiv za ondašnju publiku.2 S vremenom i pod teškim doktrinarnim pritiskom, ta veza između teksta i publike se izgleda pokidala. Čini se da su je neka dela iz savremene popularne kulture ponovo uspostavila. Nije bilo neočekivano da to učine i Castello i Roi. Ali, dogodilo se da su svoju šansu njih dvojica nažalost propustili, prepustivši se misticizmu i bespotrebnom intelektualizmu.