“Žene koje trče s vukovima” jedna je od onih knjiga koje ostavljaju toliko jak utisak na život žene, da se već nakon prvih stranica neminovno oseća promena u načinu razmišljanja, osećanjima, umu, telu, pokretima. Knjiga je na bezbroj načina i beskonačno mnogo nivoa isprepletana sa onim bazičnim instinktima koje svaka žena ima, i poziva na buđenje ukoliko su oni zanemareni i potisnuti.
Namenjena je vučicama, ženama koje trče s vukovima i onima koje tek uče da zavijaju; onima koje plašljivo posmatraju svet iz skloništa i onima koje nestrpljivo jure za avanturama; onima koje su predugo režale i onima koje same ližu svoje rane; onima koje plešu po taktovima srca i onima koje tek uče da isključe um i prepuste se ritmu – onima koje razvijaju Ženski princip.
Knjiga krije puno priča koje prodiru u žensku prirodu do srži. Osnovna priča koja predstavlja situaciju koja se nebrojeno puta ponavlja u životu žene, jeste priča o crvenim cipelama. Ona govori o tome šta se dešava kada potiskujemo svoju intuiciju, želje i emocije. Ako zanemarimo svoje temeljne radosti, ne dopustimo im da slobodno žive, krijemo ih i od sebe i od drugih, naš unutrašnji život će postati zatrovan, a duša gladna. Nakon određenog vremena postajemo opsednuti objektom naše žudnje, i id preuzima vođstvo.
Istovremeno, u tom poricanju i neprihvatanju sopstvene prirode, moguće je prihvatanje raznih zamena koje maskiraju želju i smiruju strasti na trenutak, dok opet ne podivljaju. Tako se bezazlena želja devojčice da zadrži svoje neugledne cipelice pretvara u preterivanje, neobuzdani ples, koji vodi do toga da ostane bez nogu (arhetipski gledano – bez temelja na kom stoji a koji podupire njenu želju). Borba sa svojom divljom stranom je put inicijacije koji mora da se prođe da bi se došlo do poruke.
Kako svaka priča u sebi sadrži mit, može se povući paralela između devojčice i Persefone. Kakav je taj njihov ples i da li se on razlikuje? Persefona je konstantno na granici između prepuštanja ritmu i cupkanja u mestu, dok devojčica nema kontrolu nad svojim nogama. Kad osluškuje muziku i igra u sebi, Persefona nema hrabrosti da se prepusti, ona potiskuje vrlo važan, instinktivni deo sebe, baš kao što to radi devojčica iz bajke kada pokuša da ne odgovori na zov crvenih cipelica. Ipak, kako vreme prolazi a cipelice su na najvišoj polici, ona čezne i razmišlja samo o njima, kao što Persefona razmišlja o Hadu kada je na Olimpu.
Obe potiskuju tu divlju stranu, a kada to predugo traje, želja preplavi osobu i umesto žene u balansu, primat preuzmu instinkti koji su podivljali u zatočeništvu. Tako imamo situaciju da devojčica ne može da prestane da pleše i na kraju zbog cipelica ostaje bez stopala, dok Persefona divlja po Hadu, sejući smrt i mrak. Možda obe imaju problem identiteta, odnosno žive život kojim nisu zadovoljne – devojčica siromašna i sama, Persefona pod staklenim zvonom. Kada dobiju kartu za izlaz, zbunjene su i nesnađene. Devojčica je dobila nekoga da brine o njoj, Persefona nekoga ko će je naučiti da upozna sebe.
Ako su dobile to za čim su čeznule, otkud ponovo nemir? Privučena magijom noći, Persefona i kad je u plesnom zanosu sa Hadom, strepi, očekuje kraj i ne sme da se prepusti. Dok je devojčica bila sama u šumi, osećala je sigurnost magije svojih cipelica, ali kada se ubrzaju, izmaknu kontroli, ona želi da prestanu da plešu, da ih skine.
Ova priča kao i cela knjiga poručuje: izoštriti instikte, biti tamo gde želite biti onda kada želite, sve u skladu sa svojim ciklusima. I konačno, uz konekciju sa samim sobom, postići kontrolu nad balansom, i prepustiti se sigurnoj, zdravoj magiji plesa u prema vašoj meri izrađenim crvenim cipelama.
Nevena Topalović – psihobrlog.com