„Ubijedili su ih da niko ne kaže za svoje da nije trebalo ovako. Iako su nastradali, nisu mogli gore, ostavili su sve svoje. A ovu su zemlju pradjedovi osvajali motikama“, kaže Hercegovac Risto Sarić sa svoje 93 godine.
Autor Dragoslav Dedović za Deutche Welle
Risto Sarić sedi na svojoj verandi. Okružen je ljudima. Komšije, prijatelji. Meho, profesor. Goga i Elmir. Njegova prijateljica Ljuba. Moglo bi se reći – devojka ili nevenčana supruga. Ali bi ti izrazi bili pomalo neobični za opisivanje ljubavnih odnosa čoveka koji ima 93 godine.
Dok priča, Risto kao da gleda u daljinu. Njegov glas ima hercegovačku melodiju, poštapalice su uvek vickaste. Na licu mu se vidi proživljeni život. Bore, kao rukopis vremena, koji smo u epohi koja slavi plastičnu lepotu možda zaboravili da čitamo. Za Ristu Sarića se može reći da je naočit i rečit čovek.
Verovatno su tako o njemu mislile i njegove tri pokojne žene. Prva koja je iz ovih krajeva, druga Bunjevka iz Subotice i treća, Mađarica, koja je pristala da dođe sa njim nazad u njegov zavičaj u posleratnu Hercegovinu. I tu treću ženu je nadživeo.
Risto i prijateljica Ljuba
Ljubu, sadašnju dosta mlađu prijateljicu koja je hrvatskog porekla upoznao je u subotičkom Domu za starije osobe, gdje Risto provodi poneki mesec najoštrije zime, poveo je u svoje selo. „Ne umijem ti ja bez žene”, kaže Risto sa šeretskim osmjehom. Ljuba se smeje zajedno sa njim.
Boračka četrdeset i prva
Selo Borci nadomak Boračkog jezera, dvadesetak kilometara uspona od Konjica. Danas je ovo srpsko selo opustelo. Risto Sarić je bio i ostao izuzetak. Hronika sela u prošlom veku je dobrim delom hronika njegovog života. U nju su stala dva rata.
Drugi svetski rat je u selu počeo kada je nova, ustaška vlast, poslala svoje naoružane pristalice u selo: „Ustaše su ovdje otjerale sa Boraka sve najuglednije momke i ljude, prevarili su ih, kao nešto da im saopšte u gostioni, povezali ih, potjerali u Konjic i pobili ih gore na Ivan planini. Jedan je pobjeg`o strijeljan. Bio samo ranjen, sišao od Ivan sedla, od tunela do ovde. On nam je ispričao situaciju. I mi – bjež` u šumu. Tako su iz svih srpskih sela pokupili koje su našli. Neki su bili moje godište, trojica, četvorica. I njih su ubili“.
Risto Šarić
Risto pripoveda o ovom pokolju kao da se desio juče. Posledica je bila – ustanak. Ustanicima su se pridružili komunisti iz Mostara: „Među ovima koji su digli ustanak bilo je najviše Mostaraca, bilo je tu divnih ljudi. Prvi partizan koji je poginuo gore, kada su dočekali ustaše da brane srpsko selo, bio je iz Mostara, musliman. To se sada malo priča, sad je drugo vrijeme. Niko ne priča o tome. Krajnje je nepošteno. Ali šta možemo“.
Vreme obračuna
Risto ne izostavlja ni priču o ponovnom pokušaju upada ustaša u ustaničko selo. Ovaj put su ih preduhitrili, sačekali i zarobili. Preki sud je uverene ustaše osudio na smrt: „One koji su pošli na silu pustili su. One koji su dobrovoljno činili to što su činili strijeljali su“.
U Ristovoj priči se pojavljuju i četnici, koji se na početku pridružuju ustanicima. Međutim, okreću se protiv konkurentskog, partizanskog pokreta otpora. Risto to naziva izdajom: „Kada su četnici ubacili svoje, mučki su ubili i srpske i muslimanske komuniste. Sada pišu razne knjige, ali o tome ne pišu. Nego pišu gdje su partizani griješili. Normalno da je bilo grešaka i ovamo“.
Risto Sarić nema potrebe da se udvara nikome. Dovoljno je star i predugo istinoljubiv da bi govorio iz ideološke potrebe da ocrni protivnike: „Nisu ni svi četnici bili neljudi. Neki su morali, neki su išli da se brane. Takvo je vrijeme bilo. Ovdašnji četnici, to je istina, nisu napadali već su se branili“.
„Da ti nije bilo Tite, ti bi čuvo koze„
Posle 1945. Risto sa zanosom prihvata nove ideje. Najpre je umesto boga na najvšu poziciju u svom životu stavio ljudski razum: „Čitao sam knjigu Vase Pelagića „Umovanje zdravog razuma”. Ja sam do tada vjerovao u Boga. Kad sam tu knjigu pročitao, ja sam rekao – doviđenja! Vasa Pelagić je tada rekao: Vjerovao bi svak’ u boga, kad bi moglo bit, da očita vjerovanja, pa da bude sit”.
Risto je aktivan u omladinskim organizacijama, postaje član sreskog komiteta, zaposlio se u opštini gde je potom decenijama radio. „Svi smo počeli sa gole ledine. Kad sam počeo da radim nisam mogao ni češalj da uzmem. Ništa nije bilo. Ali smo se borili za to da stvorimo nešto. Pa podignuti putevi, škole, fabrike. Kad smo najbolje mogli da živimo, onda nas razrušiše. Strana politika i domaći izdajnici“.
Selo Borci u Bosni i Hercegovini
Ovako Risto opisuje kraj jugoslovenske države. Risto smatra da sada sve strane opet prekrajaju prošlost. I da će time otrovati svoju decu. Pokazuje ratni portret Josipa Broza Tita. Kažeda su ga neki gosti pitali šta će mu to u kući, a on ih oterao napolje. Smatra da je Jugoslavija mnogima koji je sada pljuju omogućila da kao radnička i seljačka deca završe visoke škole. Jednom od njih je rekao: „Da ti nije bilo Tite, ti bi čuvo koze, a ne bi završio fakultet u Beogradu“.
„Ovaj rat je bio gori od onog”
„Ovaj rat je bio užasan, jer se takva politika vodila da se ne sprječavaju ekstremi. Nisu to radili ni muslimani, ni Srbi ni Hrvati. Nisu kažnjavali ekstreme. A sve su znali. Nekome je bio cilj da zavadi te nacije, kakvo bratstvo, kakvo jedinstvo. Užas”. Risto ogorčeno govori o traumatičnim ratnim iskustvima iz devedesetih. U selu je 1992. brzo zaradio status disidenta. Ili, kako su tadašnji gospodari rata na srpskoj strani govorili – izdajnika. Risto naprosto nije krio šta misli: „Pop je bio ovdje za vrijeme rata, a više njega sto metara su silovali. I vrište djevojke. Ništa nije poduzeo. Ništa. Jeli su tuđe brave koje su dotjerali od muslimanskog življa, pa ispeku i zovu popove, oni jedu s njima. Znaš šta to znači? Meni se ogadilo. Počeo sam da kritikujem. I prijetili su mi. Dobio sam pet metaka kraj glave“.
Kada priča o sudbini jedne meštanke pogled mu se ispuni dubokom tugom: „Ubili su ovdje jednu nenu, muslimanku od 80 godina i njenog sina, kojima su garantovali da im neće ništa biti. Međutim, došli su zlikovci sa strane. Jedna užasna grupa, pljačkali su, ubijali, silovali“.
Ovde Risto zaćuti. Kao da sabira misli. Ili pokušava da nađe reči za ono što se desilo u njegovom rodnom selu: „Nažalost, niko je nije branio. Nisam saznao odmah. Čim sam čuo otišao sam, ali je bilo kasno. Poduzeo bih nešto. I sramota me samo što sam bio tu u selu kad se to desilo. Jer da je to bilo ovdje kod mene, mogla bi samo moja glava da ode. Ne bi mi bilo žao. Bilo bi me sramota da živim, a da takvo nešto dozvolim, ako mogu da spriječim. Eto tako.“
Odlazak i povratak
Sada smo i svi mi, okupljeni na Ristinoj verandi, zaćutali. Pramen oblaka ili magle – to se ovde na Boračkom jezeru ne može uvek razlikovati – pluta prema planini Prenj. Senke se izdužuju.
Ristova kuća
Risto prvi progovara. Kaže da je 1994. napustio selo na koje su padale granate i sa bolesnom ženom i prtljagom malo peške, malo kojekakvim prevozima, dogurao do Podgorice, a potom ženinoj rodbini u Suboticu. Tu je bio izbeglica. Odmah posle završetka rata zaputio se nazad. Najpre u Konjic, gde se vratio u opljačkani stan: „Radio sam 30 godina u opštini. Svi me znaju. Kad sam se vratio u Konjic neće niko da pozdravi. I ako pozdravi, ne smije sa mnom da šeta. To je bilo zavađeno, friško, ubijali jadili… Rane nisu zarasle, velika mržnja“. Ipak, dobri ljudi mu pomažu. Odlučio je da se vrati na dedovinu, u selo. Tamo više nije bilo nikoga: „Ovaj narod što je nastradao, to je užas jedan. Od Konjica do Nevesinja svi su Srbi napustili svoje. Čak su i mrtve nosili. To je takva glupost. Takva nezrela politika do Gospoda Boga. Svi su mogli ovde bolje da žive. Pomrli su 90 odsto svi koji su otišli odavde“.
Risto je očistio kuću koja je služilla stoci za plandovanje. Nije bilo ni struje ni vode. Najlonima su pokrpljeni prozori: „Rekao sam, idem na svoje, neću da me država hrani. Ja sam seljačko dijete, naučio sam kopati. Neću gladovati sigurno. Ubeđivali su me da ne idem. Jeste bilo friško ali ja sam reskiro. Mjesec-dva sam spavao bez vrata i prozora. Polako sam se kućio. Ogradio sam svoju i sestrinu baštu. Uspio sam. Na svome sam“.
I dan danas Risto ne ide na sabore izbeglih Srba koji se jednom godišnje, o Petrovdanu, skupljaju oko crkve. To donosi svađu. „Ubijedili su ih da niko ne kaže za svoje da nije trebalo ovako. Iako su nastradali, nisu mogli gore, ostavili sve svoje. A ovu su zemlju ovdje pradjedovi osvajali motikama i krampama. Boračko jezero je jako fino za život“.
Jednom su i strani novinari načuli za priču neobičnog povratnika. „Dovodili su neke Francuze, novinare, da prikažu kao su se Srbi vratili. A nisu, samo ja. Ja im kažem – a i ja sam vam slab Srbin”.
Risto, poslednji partizan
„I za vrijeme rata sam govorio mladićima ovdije da ne čine zlo“, kaže Risto. „Pitaće se poslije rata gdje si bio, šta si radio“. Risto ostaje dosledan kada kaže da se i posleratna vlast pretvorila u leglo korupcije i kriminala. A nacionalizam je način vladanja. „I u jednoj i u drugoj i u trećoj naciji ima poštenih ljudi. Oni su nažalost u manjini. A dobro je da nas ima tak`ih. Kako može neko ko ima gram zdravog razuma da mrzi nekog zato što mu se ne sviđa njegovo ime?
Ristov prijatelj Meho
Risto nema dece. Ali ima živu stariju sestru Joku, koja sa 95 godina još uvek vidi da plete. I dva sestrića. Jedan je u Kanadi, a drugi u Beogradu. „Ali moji prijatelji ovdje su mi kao porodica“.
Bašta iza kuće je velika, ima puno voća, a ovaj borački domaćin, kako kaže, voli da deli. Risto Sarić je odlučio kako će da živi. I gde će da umre – bez izbegličke tuge, jer je u zavičaju. Njegova vedrina je zarazna: „Budi čovjek, budi karakteran, pošteno radi, pošteno živi. Voli ljude! Voli prirodu! I sve je tu.”