Oduvek je čovek istraživao svoju unutrašnjost pokušavajući da razume zakone koji njome vladaju, a uzrokuju osećaje, želje, misli, ponašanje i delovanje. Nekada davno, u vreme kada čovek nije osećao izdvojenost i ekskluzivnost svog postojanja, odgovore je pronalazio istražujući prirodu u kojoj je živeo i čiji deo je bio. Upoznavajući zakone prirode, upoznavao je zakone koji i njega određuju i koje treba da poštuje ako želi da bude harmoničan deo te prirode i zauzme ono mesto u postojanju koje mu je, kao čoveku, namenjeno.
Današnji čovek je otuđen od prirode i samog sebe. Drevna znanja su zaboravljena, a kriterijumi vrednosti promenljivi i nestalni. Čovek se iscrpljuje u zadovoljavanju vlastitih želja bez jasne vizije cilja kome treba da teži. U ovom i sledećih nekoliko članaka nastojaćemo da obnovimo zaboravljena znanja i pogledamo čoveka očima drevnih kultura i civilizacija. Govorićemo o tradicionalnoj psihologiji koja čoveka smatra delom prirode i uči ga šta se dešava kada svesno sledi zakone prirode, a šta kada se od njih udaljava.
TRI SVETA
Sve stare civilizacije govore o dvojnoj prirodi čoveka: zemaljskoj i nebeskoj, odnosno animalnoj i božanskoj. Čovek je biće koje deluje na Zemlji, u svetu pojava, dok se njegovi koreni nalaze na nebu, u večnosti. Zbog toga izražava i živi dve krajnosti: vlastitu nižu i višu prirodu.
Niža ili zemaljska, animalna priroda čoveka ne odnosi se (kao što bi to na prvi pogled moglo da izgleda) na njegovu fizičku egzistenciju: rad, odmor, oblačenje, konzumiranje hrane, fiziološke potrebe itd. Niža priroda podrazumeva sve impulse u čoveku koji vežu i usmeravaju svest čoveka isključivo na ispunjavanje njegovih materijalnih i instinktivnih potreba, uključujući egocentričan i egoističan odnos prema drugim bićima. Naime, čitavo usmerenje izražavanja niže ljudske prirode moglo bi se svesti na formulaciju: “Ja – prvi i jedini”.
Viša priroda označava impulse koji usmeravaju svest čoveka prema spoznaji vlastite svrhe i mesta u postojanju, kao i prema nužnoj vlastitoj transformaciji kako bi čovek mogao da živi istinske karakteristike vlastitog Bića. Viša ili nebeska priroda podrazumeva izražavanje i življenje esencije Čoveka-Bića: usklađenost svih čovekovih potencijala sa zakonima prirode, uključujući moralni odnos prema drugim bićima.
Prema tradicijama, obe strane ljudske prirode korisne su u evoluciji čoveka kao bića, ali mora znati da ih međusobno uskladi i da im da pravo mesto i vrednost koju imaju. Čovek mora da nauči da egzistira kao celina i tada, kaže se, postaje ravan bogovima. O tome nam govori mit o Heraklu, grčkom junaku božanskog porekla, koji kroz svoje radove-iskušenja stiče besmrtnost.
Stara učenja govore nam o čoveku na neki način razapetom između Zemlje i Neba. Postoji večni sukob i izvor patnje u svakom ljudskom biću: nepoznavanje vlastite niže i više prirode često čini od čovekovog života orahovu ljusku koju potapa svaka nova struja…
Kako upoznati vlastitu dvostruku prirodu i kako odrediti mesto i važnost suprotnih impulsa koji u nama deluju? Šta je uopšte dodirna tačka dve strane naše vlastite prirode? Posrednik i veza između zemaljskog i nebeskog u čoveku jeste njegova psiha. Stari Grci iznose konstituciju čoveka kroz shemu tri sveta:
Tri sveta označavaju vidljive i nevidljive nivoe unutar kojih čovek postoji, odnosno nivoe od kojih se sastoji njegovo celokupno biće.
Fizički nivo obuhvata fizičko telo čoveka, kao i vitalnu energiju koja mu je potrebna za delovanje. Prema Grcima, to je najgrublja, odnosno najgušća dimenzija postojanja.
Duhovni nivo sadrži sve esencijalne snage čoveka koje su nepromenljive i večne. To je najsuptilnija dimenzija čoveka.
Psiha ili duša zadire unutar oba i povezuje fizički i duhovni svet. Psiha sadrži emocije i misli čoveka pomoću kojih on stvara različite predstave te time ima ulogu dimenzije-posrednika čija je osnovna karakteristika dinamika. Unutar nje susreću se impulsi duhovnog i materijalnog sveta pa je nazivaju još i “raskrsnica puteva”. O čistoći ili provodnosti psihe ili duše zavisiće prenošenje duhovnih, večnih impulsa u svakodnevni život čoveka. Nazivaju je još i ogledalom, jer se u njoj reflektuju svi duhovni i instinktivni pokretači čoveka. Ona je sredstvo koje može da da sliku već spomenute animalne ili božanske prirode čoveka, zavisno od toga uz kakve impulse se veže.
Jedan od simbola psihe u starim tradicijama bio je Mesec, kao onaj koji nema vlastitu svetlost nego reflektuje svetlost Sunca. Kod Egipćana, na primer, ova simbolika je data kroz simbol Mesečeve barke, one koja nosi Sunce-Duh. Ukoliko je psiha prohodna, odnosno duša čista, bez barijera koje predstavljaju iluzije, strahovi i egoizam, kao rezultat posredovanja psihe, sve dimenzije čoveka moći će međusobno da kontaktiraju. Mesec će odraziti svetlost Sunca, a Nebo i Zemlja u čoveku moći će da se povežu u skladnu aktivnu celinu. Ovaj sklad će se manifestovati kroz delovanje Čoveka-Bića u pojavnom svetu. Time će, kaže se u tradicijama, čovek živeti svoju božansku prirodu i ispuniti svoj smisao na putu evolucije. O ovome simbolički govori rimski mit o Psihi.
MIT O PSIHI
Živeli jednom kralj i kraljica i imali tri kćeri. Sve tri su bile prekrasne, no najmlađa, Psiha, bila je toliko lepa da se rečima nije dalo iskazati. Glas o njenoj lepoti proširio se i izvan kraljevstva i sve više ljudi dolazilo je da se pokloni smrtnoj devojci, iskazujući joj počasti kao boginji. Venerina svetilišta su opustela, a narod je Psihu slavio kao Veneru rođenu u ljudskom obličju. To naljuti boginju i ona odluči da kazni Psihu. Pozove sina Amora i naredi mu da svojom ljubavnom strelom rani Psihu tako da se smrtno zaljubi u najružnijeg i najbednijeg čoveka.
U međuvremenu, kralj se zabrinuo zbog počasti koje su ljudi ukazivali Psihi. Obe starije kćeri već je odavno udomio, ali za Psihu se ne pojavi prosac. Svi su joj se divili i slavili njenu božansku lepotu, ali niko nije ni pomišljao da je zaprosi. Kralj odluči da za savet upita drevno proročište, no odgovor koji je čuo zaprepasti ga i još više ražalosti. Rečeno mu je da Psihu u venčanoj odori odvede na vrh strme litice, gde će po nju da dođe strašni divlji zmaj i odvede je kao svoju nevestu.
Kralju se srce steglo od tuge, ali morao je da posluša proročanstvo. Opremi Psihu kako je naloženo i odvede je na označeno mesto. A kada je ostala sama, očekujući svoju gorku sudbinu, doleti Amor da izvrši zapovest svoje majke. No bio je dovoljan jedan pogled na njenu lepotu da zaboravi svoj zadatak i umesto Psihu, sam sebe rani ljubavnom strelom. Na krilima vetra Zefira spusti je u dolinu podno litice, pred raskošnu palatu da tu živi u raskoši i blagostanju. Po danu su je služile nevidljive službenice, ugađajući svakoj njenoj želji, a noću je dolazio Amor da joj izrazi svoju ljubav. Tako je Psiha provodila srećne dane u božanskoj dolini, a jedini uslov za njenu sreću bio je da ne ispituje niti pokušava da otkrije ko je i kako izgleda njen muž.
U međuvremenu, glas o proročanstvu i teškoj sudbini koja je određena Psihi stiže do njenih sestara. One dođoše na liticu gde je, kako su verovale, oteo strašni zmaj i stanu je oplakivati teško naričući. Njihove jadikovke stigoše do Psihe. Ona se sažali na svoje sestre koje nisu znale za njenu sreću. Kako joj je već dosadilo samovanje, te noći stade da moli svog neznanog muža da joj dozvoli da vidi sestre. Usprkos Amorovom protivljenju i upozorenju da izaziva zlu kob, tako je uporno molila da Amor popusti. I tako, kada su sestre ponovo došle na vrh litice da ožale Psihu, dohvati ih Zefir i kao nekad Psihu, spusti u dolinu.
Beskrajna je bila radost sestara kada su se ponovno srele, a još veće čuđenje izazva saznanje da Psiha ne živi u hladnoj, mračnoj zmajevoj pećini, nego u kraljevskoj dolini. I crv zavisti stade se uvlačiti u srca njenih sestara. Kada su lukavo otkrile da Psiha ne poznaje lik svoga muža, počnu je uveravati da je onaj koji joj noću dolazi otrovna zmija. Praveći se zabrinute za njenu sudbinu, nagovore je da potajno pripremi uljanicu i nož, pa da noću, kad joj muž tvrdo zaspi, osvetli njegovo lice i, ako se pokaže da su njihove sumnje tačne, neka ga probode nožem.
Psiha učini kako su joj sestre savetovale. Iste noći potajno zapali uljanicu spremno držeći nož da probode strašnu zver. No od onog što je ugledala zastane joj dah. Umesto strašne zmije, na krevetu pokraj nje ležao je Amor božanske lepote. Obuzme je nežnost i nagne se da ga poljubi, ali u tom trenu vrelo ulje iz uljanice kapne na Amorovo rame i on se probudi. Ugledavši neveru svoje žene, koja je prekršila obećanje da nikad neće istraživati njegov lik, on istog trena nestade.
Prekasno je Psiha shvatila ludost svog postupka. Slomljena od bola pohrli reci da u njoj zauvek utopi svoje jade. No reka je izbaci na obalu, a na njoj je dočeka šumsko božanstvo Pan savetujući joj da umesto plača i tuge, molitvama i izvršavanjem svojih dužnosti ponovo zasluži Amorovu ljubav i poverenje.
Tada Psiha odluči da prvo kazni svoje sestre koje su je svojom pakošću i zavišću navele na neveru pa prvo jednoj, a zatim drugoj ispriča istu priču: kako je Amor isterao iz doline i rekao da će se oženiti njom, njenom sestrom. Polakomile se sestre za raskošnim životom i ljubavlju Amorovom koja im je obećana pa poleteše na liticu i bez razmišljanja baciše se u ponor očekujući meka krila Zefirova. No, ovaj put Zefira nije bilo i obe sestre dočekaše smrt na oštrim stenama. Nakon toga Psiha krene u svet da traži Amora.
Za to vreme Amor je u dvorima svoje majke bolovao od rane nanete vrelim uljem, ali još više od ljubavne boli za nevernom ženom. A Venera, još ljuća na Psihu što joj je i sina navela na neposlušnost, počne da je traži po celoj zemlji s namerom da se osveti. Psiha sama dođe pred dvore boginjine nadajući se da će tamo naći svog muža, spremna da poniznošću ublaži Venerin gnev. Boginju ne umilostivi pogled na bednu i izmučenu Psihu nego pozove svoje sluškinje, Samoću i Tugu, da je dobro izmuče, a nakon toga joj zada tri nemoguća zadatka.
Prvo je odvede pred veliku hrpu raznovrsnog semenja i naredi da pre večeri razvrsta seme po vrsti. Psiha ne bi sama uspela da obavi taj posao da joj u pomoć nisu pritekli mravi i razvrstali semenje kako je Venera naredila. Izvršen zadatak ne udobrovolji Veneru nego ona odmah zada novi. Pokaže Psihi gaj pokraj reke u kome su pasle zlatnorune ovce, besne na sunčanoj žegi, i naredi da joj donese pregršt zlatnog runa. Ni ovaj zadatak ne bi mogla Psiha da izvrši da joj nije pomogla trska sa reke, savetujući je da pričeka veče kada će sunčeva žega da se stiša i stado primiri. Tada neka se potiho približi grmlju kraj reke, gde su ovce pile vodu, a niti zlatnog runa ostale zapletene u lišću, pa neka ih samo skine sa grmlja. Tako je Psiha učinila i izvršila i drugi zadatak. No, Venera odmah smisli treći: da s vrha visoke i strme planine, sa izvora koji čuvaju strašni zmajevi, donese vrč hladne vode. I ovaj put je Psiha dobila pomoć. Kraljevski orao umesto nje uzme vrč i vešto izbegavajući zmajeve dođe do izvora, zahvati vode i donese joj pun vrč.
Veneru još više razljuti što je Psiha sva tri zadatka uspešno izvršila i sluteći da to nije mogla sama nego uz nečiju pomoć, zada joj još jedan, najteži zadatak: zatraži od nje da siđe u Podzemlje i od Prozerpine izmoli kutijicu s malo njene lepote kako bi se Venera mogla ulepšati. Kad je čula šta Venera traži, Psiha se očajna popne na visoki toranj s namerom da se baci i tako najbrže, ali zauvek, stigne u podzemni svet. No toranj progovori ljudskim glasom i pouči je kako da nađe ulaz u svet mrtvih, kako da dođe do Prozerpine, izmoli kutijicu i vrati se. A posebno je upozori da kutijicu nipošto ne otvara, nego da je zatvorenu preda Veneri. Kako je toranj savetovao, tako je Psiha i učinila. Ali, kad je već s kutijicom srećno izašla iz podzemnog sveta, obuzme je znatiželja i ona otvori kutijicu. No u njoj nije bila nikakva lepota nego ledeni san smrti koji je odmah omami i ona se sruši.
Amoru je u međuvremenu zarasla rana i on zaželi da vidi voljenu Psihu. Usprkos stražama koje je Venera postavila, on pobegne iz dvorca i nađe Psihu kako kao mrtva leži na putu. Odmah rastera smrtni san, ponovno ga zatvori u kutiju, a svojom strelom nežno probudi Psihu. Tako Psiha preda kutiju Veneri i izvrši i taj, najteži zadatak. A Amor poleti velikom Jupiteru i izmoli njegovu dozvolu da mu Psiha bude žena, što je na kraju i Venera morala da prihvati. Kako brak ne bi bio neskladan, Jupiter učini Psihu besmrtnom da zauvek bude uz Amora. Prva kći rođena iz tog braka nazvana je Radost.
TUMAČENJE MITA
Spomenućemo samo neke najvažnije simboličke elementa ovog mita:
PSIHA – simbolizuje ljudsku dušu rastrzanu osećajima, mislima i vlastitim predstavama stvarnosti.
AMOR – Psihin nevidljivi muž koji je spašava, predstavlja impuls duhovnog sveta.
VENERA – boginja ljubavi, predstavlja snagu prirode koja se u životu čoveka ogleda dvostruko: kao Venus Uranija – božanska, nebeska ljubav i kao Venus Pandemos – zemaljska ljubav, vezana uz instinkte. Ukoliko čovek izgubi kontakt sa impulsima duhovnog sveta pada u ropstvo Venus Pandemos.
PSIHINE SESTRE – označavaju uticaj impulsa fizičkog i animalnog tipa.
Sadržaj: Psiha je simbolički prikazana kao osetljiva, impulsivna žena čiju lepotu svi ljudi slave, ali koja ostaje nedostupna. Ona sebi ne može da nađe muža među smrtnim ljudima sve dok se u nju ne zaljubi božanstvo. Brak sa nevidljivim bićem – Amorom – otkriva joj lepotu i savršenstvo ljubavi. Psiha otkriva stanje harmonije i postaje savršeno srećna.
U trenutku probuđenih sumnji, nižih impulsa koje ne može da kontroliše, ona traži materijalne dokaze o lepoti onoga ko je usrećuje. Time gubi Amora koji je povređen napušta i povlači se u nebeski svet. Za Psihu je gubitak nenadoknadiv. Izgubljena i očajna, tek tada spoznaje siromaštvo života bez smisla i podstreka koji daje Amor. Prvi svestan i samostalan korak Psihe je kažnjavanje sestara, odnosno uništavanje vlastitih nekontrolisanih (nižih) impulsa, i odlučno traženje Amora, bez obzira na teškoće, iskušenja i prepreke koje joj postavlja Venera. Psihin put je trnovit, ali joj snagu daje njena vlastita odluka i jednom upoznata božanska ljubav. Međutim, Psiha ipak ne može sama i pomoć joj, kao rezultat njenog vlastitog truda, dolazi u neočekivanim trenucima. Na samom kraju svojih iskušenja, ona ipak ponovo popušta svojoj radoznalosti, nekontrolisanom impulsu (želji) koji je zaustavlja, te ona ostaje uspavana na samom izlazu iz podzemnog sveta. U tom trenutku pronalazi je Amor koji je odvodi u nebeski svet. Bogovi posvećuju njihov brak i Psiha, večno sjedinjena s Amorom, postaje besmrtna.
Ovaj mit nam govori o procesu razvoja, putu koji prolazi svaka ljudska duša da bi ostvarila svoju svrhu. Ta svrha je označena u mitu kao sveti brak Amora i Psihe koji u tradicijama predstavlja smisao života svakog čoveka. Naime, svaki čovek mora proći put unutrašnjeg razvoja: iskušenje i strahove zbog svoje promenljive prirode opterećene željama koje ne zna da usmeri niti da ih kontroliše, sve dok ih uz pomoć vlastite volje ne harmonizuje svesno tražeći i uspostavljajući kontakt s vlastitim duhovnim planom. Veza između Amora i Psihe, Neba i Zemlje koji postoje u svakom čoveku, manifestuje se, dakle, kao konačno uspostavljanje harmonije: Amor daje kriterijume, principe i smer življenju, a Psiha je dimenzija čoveka na koju ovaj impuls treba da se odrazi i prenese kroz moralno delovanje u svakodnevnom životu.
Prema tradicijama, samo onaj čovek koji pokušava da živi večne, moralne vrednosti nalazi se na putu ostvarenja zakona harmonije: izražavanja i življenja vlastite esencije, vlastite božanske prirode.
Autori: Ana Jončić i Marijana Starčević – Vukajlović