, u šatrama na trgovima, ponegde u kafani ili poslastičarnici, glasalo se za budućeg generalnog sekretara PD. Izabran je većinom od 66 odsto glasova Nikola Zingareti (Zingaretti), što je manje iznenađenje jer su mu protivkandidati bili slabi, nego što je na te, krajnje neobavezne izbore, izašlo čak 1,6 miliona građana.){kind=link}
U nedelju 3. marta širom Italije, u sedištima Demokratske partije (PD), u šatrama na trgovima, ponegde u kafani ili poslastičarnici, glasalo se za budućeg generalnog sekretara PD. Izabran je većinom od 66 odsto glasova Nikola Zingareti (Zingaretti), što je manje iznenađenje jer su mu protivkandidati bili slabi, nego što je na te, krajnje neobavezne izbore, izašlo čak 1,6 miliona građana.
Bio je prekrasan sunčan dan za odlazak van grada, utakmica Juventus – Napoli, besplatne posete muzejima i sve to nije sprečilo ljude da po pola sata, pa i duže, stoje u redovima da bi dali svoj glas za budućeg sekretara partije. I to one koja je na izborima 4. marta 2018. izbrisana sa liste iole značajnih političkih aktera. Pobedu su tada odneli Pokret 5 zvezdica (Movimento 5 stelle) 32,7 odsto, i koalicija 4 partije desnog centra 37 odsto – ukupno 69,7 odsto glasova, uz svemoć u oba doma Parlamenta. U isto vreme je PD sa 42 odsto dobijenih glasova na izborima za evropski parlament 2014. – pala na samo 18,7 odsto i podlegla ubistvenom unutrašenjem razdoru. Celokupna koalicija levog centra (5 patija) jedva je sakupila 22,8 odsto glasova. Levica je jednostavno bila otpisana.
Ne bih da tvrdim, ali ne bih oponirao onome ko tvrdi, da novi gensek PD, Nikola Zingareti, deo uspeha duguje svom starijem bratu Luki, tumaču najslavnijeg italijanskog TV lika Komesara Montalbana, koji već 20 godina u 34 nastavka serije na Siciliji virtuelno progoni mafiju. Ne navodim to zato što njih dvojica neverovatno liče, kao da su blizanci, niti sam potpao pod uticaj trač borbe za tiraž, nego zato što lik policijskog komesara kojega tumači stariji brat veoma liči na novog genseka PD. Smiren, blag, zaštitnik slabih, sklon da razume svakoga, pouzdan, nije superheroj, veruje u timski rad, u institucije i nepokolebljivo je na strani zakona i pravde. U Raguzi, gde je najvećim delom snimana TV serija sa Lukom Zingaretijem, 88 odsto glasova dobio je njegov brat Nikola. U osnovi ipak izbori za sekretara PD mogu se smatrati buđenjem “finog” sveta – 84 odsto izašlih poseduje visoko obrazovanje!
U svom programskom neobično dugom inauguracionom govoru (25 minuta) novoizabrani gensek Zingareti je pre svega rekao da ne želi da bude “kapo” nego “lider zajednice” koji misli na razočarane i zašto su takvi, na 5 miliona siromašnih koji se bore protiv nepravde, na radnike kojih svakim danom sve više ostaje bez posla, na različitost ljudi i pravo jednoga da nosi kippah, drugog da klanja alahu, pravo svih da budu ponosni na svoju tradiciju, religiju, boju kože… jedino to daje ljudima osećaj sigurnosti, a ne policijske patrole, progoni drugačijih i sejanje mržnje. Zahvaljuje onom delu Italije koji se ne sagiba pred sve opasnijom vlašću. “Nemojmo imati iluzija – kaže – desnica je osvojila vlast i neće je lako pustiti iz ruku”. Tu uslovnu desnicu čine ksenofobna Lega koja je “zasnovana na mržnji” i postepeno guta koalicioni Pokret 5 zvezdica (Movimento 5 Stelle – M5S); ovaj, pak, politički halucinantni sajber konglomerat napravio je na izborima prošle godine rekordan skok osvojivši pomenutih 32,7 odsto glasova i postavši tako najjača pojedinačna “partija” u Italiji, a da je pre toga s mukom prekoračivao 10 odsto.
Od pobede na izborima 4. marta prošle godine ta dva, sada vladajuća politička subjekta, jer to nisu političke partije sa uobičajenom organizacionom strukturom i jasnim ciljevima, uspele su da dobrim delom razočaraju one koji su za njih glasali, pokazavši pravo lice bez predizborne šminke i obećanja. Lega, u senci njenog apsolutnog vođe Matea Salvinija, koji je osvojio status potpredsednika vlade i ministra unutrašnjih poslova (uživa da se šepuri u uniformi specijalnih policijskih pripadnika), zapravo je samo intenzivirala svoju ksenofobnost do te mere da jedan od osnivača tog pokreta, Roberto Maroni, poziva na formiranje nove partije na izvornim principima pogaženim od strane Salvinija. U koalicionom cenjkanju sa Luiđi De Majom, drugim potpredsednikom vlade i ministrom za ekonomski razvoj, koji nastupa u ime M5S, morao je da prihvati niz mera što drastično pogađaju razvijeni sever zemlje na kom je Lega nastala kao secesionistički pokret. Ideologija tih dveju vodećih ličnosti nema mnogo veze ni sa levicom ni sa desnicom – oni deluju po principu ti meni – ja tebi. Najnoviji primer je izglasavanje garantovanog dohotka koji je želja M5S, a Lega nije oduševljena, pa zauzvrat izglasavanje zakona o legitimnoj odbrani, da ne odgovara ko ubije lopova u kući ili radnji, što je ideal Lege a nije po volji M5S.
Od kada je Salvini ministar unutrašnjih poslova broj rasističkih fizičkih napada porastao je na 169 u prošloj godini, a da je 2015. zabeležen 31, naredne godine 28 i u 2017. porast na 45. Ukupan broj prijavljenih ne samo fizičkih napada, nego i uznemiravanja, deklasiranja i vređanja na rasističkoj osnovi 2017. godine je iznosio 557, da bi dve godine kasnije bio skoro udvostručen. U prva dva meseca ove godije zabeležena su 33 fizička nasilja na rasističkoj osnovi. Ološ vrlo dobro nanjuši kada dolazi njegovo vreme. Uzgred, nedeljnik L’Esspreso objavio je do sada dva nastavka istraživanja kako je Salvini dobio iz Rusije 3 miliona dolara podrške za kampanju izbora poslanika za Evroparlament. Vrlo zapletena konstrukcija na kraju se svodi na to da je ruska politika naložila Rosnefu da italijanskom energetskom monopolisti ENI-ju proda po vrlo povoljnoj ceni neke milione litara dizela i da preko toga odobri popust od 4 odsto koji će ENI uplatiti na račun Lege.
S druge strane De Majo i njegov M5S, zamišljen kao neka vrsta nevladine organizacije na vlasti, polako trune i pod Salvinijevim diktatom odustaje od proklamovanih socijalnih ciljeva na koje je upecao najveći broj onih koji su ranije glasali za demokrate. U težnji da sačuva bar nešto od obećanog, De Majo se očajnički bori protiv svih velikih infrastrukturnih projekata, a pre sveda dela transevropske brze pruge od Barselone do Kijeva koji prolazi kroz Italiju. Njegov pokret je pobedio zahvaljujući tvrdnji da se na “velikim projektima kradu velike pare” te da će oni tome stati na kraj. Kako je došao na vlast mladi zajapureni M5S ministar za infrastrukture. Danilo Tonineli, koji svojim odlukama obilato snabdeva komičare materijalom za ismejavanje, prvo je blokirao 26 kapitalnih projekata dok ne proveri jesu li uopšte potrebni. Posledica je pad privrednih aktivnosti od 7,3 odsto u decembru i 5,5 odsto u januaru. Prema analizama udruženja industrijalaca dovedeno je u pitanje zaposlenje oko 30.000 radnika. Hronično traljava italijanska ekonomija nalazi se sada na ivici kolapsa. Neukost i neobuzdana obećanja M5S postaju argument konrezvativcima, ne samo u Italiji, koji ističu kako nije moguće voditi politiku van davno postavljenih koloseka.
Budući da je M5S nastao kao obećanje “direktne demokratije” uparene sa mogućnostima digitalne tehnologije, u međuvremenu je baš taj pokret u medijima postao simbol “deficita demokratije”. Da bi malo popravio sliku o sebi, glavni odbor M5S je 12. februara doneo odluku o “otvorenim” izborima kandidata za poslanike u Evroparlament. Za “zaslužne”, kako su nazvani, može se prijaviti svaki član pokreta, a plaforma Ruso, kao “objektivni” merilac vrednosti, na bazi akademskih zvanja, priznanja te poznavanja engleskog jezika napraviće spisak kandidata. Od njih će izabrani glasači (opet na bazi platforme Ruso) glasati ko će biti definitivno “zaslužan”. Definitivno izabrani će morati da potpišu Kodeks ponašanja, kojim im se između ostaloga zabranjuju kontakti sa novinarima i davanje izjava za medije. Jedino je staf za komunikacije ovlašćen da objavljuje obaveštenja za javnost!
Uzgred Kodeksom je predviđeno da svaki poslanik i u domaćem i u Europarlamentu izdvaja od svojih mesečnih prihoda 200 evra za kompaniju “Casaleggio associati”, koja je vlasnik partije, što Davidu Kazaleđu i Bepe Grilu (a možda još po nekom, to se ne zna), osnivačima kompanije i partije, obezbeđuje godišnje prihod od preko milion evra. Istina u toku je proces (opet na platformi Ruso) protiv poslanika koji duguju po 5 do 75 hiljada evra od svojih primanja. Ako budu izbačeni iz partije to im je samo usluga (ostaju poslanici mešovite grupe sa neokrnjenim prihodima). Sem dela koji ide osnivačima, postoji i doprinos koji plaćaju za solidarnu pomoć malim preduzećima, čime se mnogo hvale, ali nikada niko nije čuo i jednog malog privrednika koji je od njih dobio finansijsku podršku.
Odnos snaga u vladajućem bloku je realno sledeći: na prvom mestu, bos je agresivni Mateo Salvini, koji kao buldožer ruši sve prepreke pred sobom, na drugom Luiđi De Majo, odnosno M5S sa kojim Salvini deli vlast. Na trećem mestu je predsednik vlade, Đuzepe Konte, čiji je posao da pred svetom izigrava političku pristojnost. O njegovom položaju najbolje govore dve stvari: da je kao predsednik vlade učestovao na konkursu za profesora prava na univerzitetu u Rimu, što je dokaz njegove lične svesti o klimavosti funkcije na kojoj je. I drugo, da je prva zemlja kojoj je učinio zvaničnu bilateralnu posetu – Srbija, što je dokaz međunarodnog ugleda. Ta i takva vlast do izbora Zingaretija za sekretara demokratske partije nije imala iole dostojnu opoziciju.
Prvi su se protiv vlasti pobunili sindikati, i to posle dugo vremena sve tri sindikalne konfederacije (CGIL; CISL; UIL) zajedno. Organizovale su proteste u Rimu 9. februara, zatim su 2. marta u Milanu organizovane demonstracije protiv rastućeg rasizma i fašizma. Nekih 250.000 građana učestvovalo je u građanskom protestu bez i jednog partijskog obeležja. Konačno u nedelju 3. marta održani su javni izbori za sekretara demokratske partije uz učešće 1.600.000 glasača. Na iste takve izbore u ogranizaciji Lege, prošle godine, izašlo je ne mnogo preko 10.000 građana, a izbori u M5S svode se na 52.000 posvećenih, koji u ime 11 miliona M5S-ovih glasača, preko interneta biraju i odlučuju uvek kad rukovadstvo reši da vruć krompir prebaci “direktnoj demokratiji” u ruke. Verodostojnost takvog glasanja ne kontroliše niko sem vlasnika platforme Ruso.
Kada je Toni Bler negde poslednjih godina prošlog veka izjavio da ne postoje ni leve ni desne vlade, nego samo uspešne i neuspešne, naišlo je to na zgražanje naročito evropske levice. Danas takve tvrdnje više nikoga ne uzbuđuju. Pa ipak valja zapaziti da je novoizabrani Zingareti u prvom govoru i prvim potezima pokušao da osveži neke levičarske postavke uvivši ih u dozu hrišćanskog čovekoljublja i ekološki strah za budućnost planete. U prvom govoru posle izbora na opšte iznenađenje rekao je da (poput sportista) svoju pobedu posvećuje šesnaestogodišnjoj Šveđanki, Greti Tunberg, koja je probudila svetsku mladež i povela je da spasava planetu. Obećao je da on i oni koji ga slede ne mogu izostati od “štrajka” 15. marta na koji ona poziva. Nastavio je dalje poklanjajući svoju pobedu radnicima koji ostaju bez posla, siromašnima kojih je u Italiji 5 miliona, dostojanstvu radom zarađene egzistencije, nasuprot milostinji koja im se nudi (garantovani dohodak) da se ne bune… ima toga prilično kod njega i očito je da su ljudi željni makar da čuju takve reči, a ne samo pretnje ekonomskim krahom i izrabljivanjem.
Iako je svima jasno da će proces humanizovanja vlasti ići teško i sporo, čini se da sve više ljudi pokazuje spremnost da u tom žestokom poslu učestvuje. Izgleda da su glumci svuda skloni da povedu kolo, pa je tako oskarovac Roberto Beninji prvi uskočio u avangardu za stvaranje nove političke atmosfere. Sledio ga je popularni Rafaele Lelo Arena, kabaretista, predloživši da se obnove Feste della Unità – na kojima se narod najdirektnije raspravljao, pijuckao i veselio sa političarima. Vraća se i značajni režiser Nani Moreti, konstitucionalista Gustavo Zagrebelski, bivši premijer i sadašnji profesor na Sorboni Enriko Leta, pa Romano Prodi, inicijator nekadašnje leve koalicije “Ulivo” (Maslina), dvostruki ex premijer i ex predsednik Evropske komisije, to što je danas Junker. Svakim danom raste spisak onih koji se “vraćaju kući” u PD. Većina njih otišla je zbog autokratskog vladanja Matea Rencija kome su, čak više nego što to zaslužuje, svi okrenuli leđa. Političari su kao primadone – ne odlaze bez želje za osvetom.
Jedan od osnivača i ideolog KPI, Antonio Gramši, rekao je svojedobno, a važi i danas: “Krize nastaju kada staro nestaje, a novo nikako da se rodi”. Živimo upravo u razdoblju kada “staro nestaje” a da li je elan izborne masovnosti PD znak novoga ili samo pokušaj povratka na humaniju, dakle levičarsku politiku, to će se razaznavati vremenom. Bolje je razdoblje prelaska iz industrijskog u postindutrijsko vreme i politiku dočekati sa humanistima nego, kako je to definisao onaj prvi bogati politički šarlatan Berluskoni: “sa ovima na vlasti, koji su gori od komunista”.
Tekst je iz novog izdanja časopisa Biznis i finansije, koje će se na trafikama naći 10. aprila
Milutin Mitrović