Ako se oženiš, kajaćeš se; ako se ne oženiš, isto ćeš se kajati; ako se oženiš ili ne oženiš, kajaćeš se i zbog jednog i zbog drugog; ili ćeš se oženiti ili se nećeš oženiti, kajaćeš se zbog obe stvari.
Ako se smeješ luđosti sveta, kajaćeš se; ako plačeš zbog njega, isto ćeš se kajati; ako se smeješ ili plačeš zbog ludosti sveta, kajaćeš se zbog obe stvari; ili ćeš se smejati ludosti sveta ili zbog toga plakati, kajaćeš se i zbog jednog i zbog drugog. Ako poveruješ devojci, kajaćeš se; ako joj ne poveruješ, isto ćeš se kajati; ako poveruješ ili ne poveruješ devojci, kajaćeš se zbog obe stvari. Ako se obesiš, kajaćeš se; ako se ne obesiš, takode ćeš se kajati; ako se obesiš ili se ne obesiš, kajaćeš se i zbog jednog i zbog drugog. U tome se, gospodo, sadrži sva životna mudrost. Ne samo da u pojedinim trenucima posmatram, kako kaže Spinoza aeterno modo (sa tačke gledišta večnosti), već sam i ja sam stalno aeterno modo. Mnogi veruju da su u tom istom stanju kada, učinivši ovo ili ono, spajajti ili izmiruju suprotnosti. Ali to je nesporazum. Jer, istinita večnost ne leži iza ili-ili, već mu prethođi. Večnost ovih ljudi biće zato i bolno proticanje u vremenu, time što će se dvostruko kajati što je uništavaju. Moja mudrost je, dakle, lako shvatljiva, jer imam samo jedno načelo, od kojeg čak i ne polazim, Moramo razlikovati i dijalektiku koja đolazi posle izbora od ovde nagoveštene večne. Kada, na primer, tu kažem da ne polazim od svog načela, onda to nije su protnost prema polaženju od svog načela, već samo negativni izraz u odnosu na moje načelo, što ne može biti u suprotnosti ni prema polaženju od načela ni prema nepolaženju od načela. Ja ne polazim od svog načela, jer, kada bih od njega polazio, kajao bih se zbog toga, a kada ne bih polazio od njega, isto tako bih se kajao.
Ako bi to nekom mom poštovanom slušaocu izgledalo tako kao da se u tome što sam rekao ipak nešto nalazi, dokazao bi samo da nema glavu za filosofiju; a ako bi mu se činilo da je u rečenom izvršeno neko kretanje, svedočilo bi to o istoj stvari. Naprotiv, onim slušaocima koji su u stanju da prate moju misao, premda ne vršim nikakav pokret, želim da razvijem večnu istinu zahvaljujući kojoj ova filosofija ostaje u samoj sebi i ne priznaje više ciljeve. Ukoliko bih, naime, pošao od svog načela, ne bih se više mogao zadržati; ali ako se ne bih zadržao, kajao bih se zbog toga, a ako bih se zadržao, isto tako bih se kajao itd. Sada, naprotiv, kako nikada ne polazim od svojih načela, ne mogu se nikada ni zadržati, jer moj večni početak moje je večno zadržavanje. Iskustvo je pokazalo da početi filosofirati nije uopšte tako teško. Daleko od toga; ono počinje od ničega i može, prema tome, uvek započeti. To što, naprotiv, teško pada filosofiji i filosofima jeste prestajanje. I ovu teškoću sam izbegao; jer ako bi neko pomislio da ja, pošto sada prestajem, stvarno prestajem, dokazao bi time da nema smisla za spekulaciju. Ja se, naime, sada ne zadržavam; već sam se zadržao tada kada sam započeo. Moja filosofija je zato izvrsna što je kratka i što joj se ne može protivrečiti, jer, kada bi mi neko protivrečio, mogao bih svakako imati pravo da ga proglasim ludim. Filosof je, dakle, uvek aeterno modo i nema samo kao pokojni Sintenis nekoliko »časova« koji su »proživljeni za večnost«.
Zašto nisam rođen u novom Budenu, zašto nisam umro kao malo dete? Onda bi me otac stavio u mali sanduk, mene samog poneo na rukama i jednog nedeljnog popodneva odneo do groblja, sam bacio zemlju na grob i promrmljao nekoliko samo njemu razumljivih reči. Samo je srećnoj antici moglo pasti na pamet da mala deca na Jelisejskim poljima plaču što su prerano umrla.
Iz: Ili-Ili, Veselin Masleša, Sarajevo, 1979.