Bilo koji naučnik će vam reći da ljubavna euforija nema nikakve veze sa Kupidonovim strelama, osim ako ih mali vilenjak nije predhodno umočio u supstancu sa neromantičnim nazivom feniletilamin. Ova supstanca koja se još naziva i «molekulom ljubavi», nastaje prirodnim putem u našem mozgu.
Dr Olivera Žikić
Oduvek se govorilo da ljubav dolazi iz srca. Po najnovijim otkrićima u svetu nauke, izgleda da to i nije baš tako. Naime, utvrđeno je da ljubav i zaljubljenost dolaze pravo iz mozga. Sva ona slatka osećanja nastaju radom određenih delova mozga, kao i promenama u nivou i dejstvu supstanci koje omogućavaju rad mozga. Evo do kakvih su zanimljivih podataka naučnici došli.
Anatomija ljubavi
Dva britanska neurobiologa, Semir Zeki i Andreas Bartels sa londonskog Univerziteta su pokušali da doznaju šta se dešava u našem mozgu kada volimo. Ispitivanje su izveli na 17 studenata, 11 ženskog i 6 muškog pola. Ispitanici su gledali u slike voljenih osoba, nakon čega su se u njima pojavila osećanja koja su prepoznali kao ljubav. U tom trenutku, jednom od najnovijih imidžing tehnika su snimani protoci krvi kroz njihov mozak. Cilj je bio da se otkrije koji su delovi mozga najaktivnijni, tj. kod kojih je protok krvi najintenzivniji.
Utvrđeno je da su se kod različitih osoba aktivirale različite oblasti mozga (i po lokaciji i po broju). Međutim, četiri oblasti su kod svih bile zastupljene i dominantne. Jedna od oblasti se nalazila u središnjem delu insule i izgleda da je odgovorna za «stomačne probleme» koje imamo kada smo zaljubljeni.
Druga oblast je u prednjem delu cinguluma. Poznato je da se za ovaj deo mozga vezuju aktivne hemijske supstance koje imaju sposobnost da izazovu euforiju. Poslednje dve oblasti se nalaze u dubljim strukturama mozga poznatim kao strijatum, koji je odgovoran za prijatna osećanja koja nastaju kada nešto doživimo kao nagradu. Važno je istaći da delovi mozga koji su aktivni kod osoba obolelih od depresije, u ovom slučaju nisu pakazivali bilo kakvu aktivnost.
Studentima su nakon toga prikazane i slike dobrih prijatelja koje su takođe aktivirale određene delove mozga, ali ne iste kao u predhodnom slučaju. Sledeće istraživanje koje planiraju će biti ono koje se odnosi na majčinsku ljubav i otkrivanje regija odgovornih za takve emocije.
Biohemija ljubavi
Bilo koji naučnik će vam reći da ljubavna euforija nema nikakve veze sa Kupidonovim strelama, osim ako ih mali vilenjak nije predhodno umočio u supstancu sa neromantičnim nazivom feniletilamin. Ova supstanca koja se još naziva i «molekulom ljubavi», nastaje prirodnim putem u našem mozgu. Za nju se kaže i da je biološki rođak amfetaminu, s obzirom na to da je vrlo slične građe. Dopamin i norepinefrin su odgovorni za nastanak ljubavne euforije. Zapravo, feniletilamin pomaže oslobađanju dopamina (supstanca koja takođe omogućava protok informacija u mozgu) u tz. centrima za zadovoljstvo. Dopamin čini da se lepo osećamo, a norepinefrin stimuliše produkciju adrenalina koji utiče, pored ostalog, i da naše srce ubrzano lupa. Kombinacija ove tri supstance dovodi do osećanja zaljubljenosti, uzbuđenosti, blaženstva i sreće. Njihova aktivnost je razlog zbog koga se zaljubljeni osećaju euforično i puni energije – kao da «lebde u vazduhu».
Takođe, ovo je i razlog zbog koga zaljubljeni mogu voditi ljubav satima i razgovarati danima do kasno u noć bez osećanja zamora i iscrpljenosti. Opojna emocija zaljubljenosti, povezana sa ubrzanim pulsom, vlažnim dlanovima, osećajem otežanog disanja, se često tumači prekomernim lučenjem feniletilamina, odnosno nekom vrstom overdoze.
Produkciju feniletilamina mogu da izazovu i na izgled beznačajne stvari, kao što je recimo, suret pogleda ili nežni dodir ruke. Izgleda da i vatreni poljubac, ali i skakanje padobranom, bungee jumping, vožnja paraglajderom i sl. doprinose pojačanoj aktivnosti ove tri supstance. Time se objašnjava slično osećanje koje se tom prilikom javlja.
Feniletilamin se nalazi u određenim dozama i u čokoladi, te se jedno vreme smatralo da osobe kojima nedostaje ljubav često jedu čokoladu.
Danas se takvo gledište izmenilo, obzirom da je utvrđeno da se najveći deo feniletilamina koji se nalazi u čokoladi brzo razgradi i to pre nego što stigne do mozga, te je njegov uticaj minimalan, osim kod osoba osetljivih i na male doze ove supstance.
Ipak, pozitivno dejstvo čokolade nastaje usled sprečavanja razgradnje prirodne supstance pod nazivom anandamid koja izaziva prijatno i veselo raspoloženje.
Dnevna maštarenja
I
neki drugi fenomeni koji prate ljubav i zaljubljenost, se mogu objasniti hemijskim promenama u mozgu. Na primer, kada se zaljubimo skloni smo da dosta vremena provedemo u intenzivnom maštanju o voljenoj osobi, često razmišljajući po stoti put šta se sve desilo u vezi sa voljenom osobom tokom dana. Misli se same nameću, teško ih je odgnati i usresrediti se na nešto drugo. Ovaj fenomen se objašnjava time što pojačana aktivnost navedenih supstanci dovodi do eksperimentalno potvrđenog sniženja nivoa serotonina, a to se manifestuje, kao i kod opsesivno-kompulzivne neuroze, prisustvom nametljivih misli koje se iznova javljaju i teško ih je odstraniti.
Nežnost
Hemijska supstanca oksitocin je dobila naziv «supstanca nežnosti». Oksitocin je povezan sa sekrecijom mleka u žena, a takođe čini žene i muškarce spokojnijim, smirenijim i senzitivnijim za osećanja drugih. Ima veoma važnu ulogu u nastanku seksualne pobuđenosti koji predhodi orgazmu, a ujedno podstiče i nežnost među ljubavnicima, pre, tokom i nakon vođenja ljubavi. Oksitocin se sekretuje pod dejstvom i emocionalnih i fizičkih stimulusa. Glas partnera, njegov izgled, pa čak i seksualna fantazija mogu da iniciraju sekreciju oksitocina.
Privrženost
Kada medeni mesec prođe i zaljubljenost počne da bledi, nova grupa supstanci stupa u akciju. Novi oblik hemijske nagrade u vidu prijatnosti dolazi od endorfina. Naime, naučnici veruju da se nakon određenog perioda, od 18 meseci do 4 godine, naše telo navikne na ljubavne stimulanse. Pošto se poveća tolerancija na feniletilamin, strasna romansa se može razvijati u dva pravca – ka indiferentnom odnosu ili ka onome što Helen Fisher, profesor psihologije i autor knjige «Anatomija ljubavi», zove privrženost.
Za fazu privrženosti, naučnici smatraju da je odgovoran endorfin, supstance slične morfinu, koje se prirodno luče u mozgu. Kada vidimo voljenu osobu, dok razmišljamo o njoj, ne luči se više intenzivno feniletilamin kao što je bilo tokom faze zaljubljenosti, već endorfini koji dovode do osećanja smirenosti, smanjenja strepnje, topline, pouzdanosti i spokojstva. Endorfini nisu tako uzbudjujući i stresogena kao feniletilamin, već vode stabilnijim odnosima i jačoj vezanosti.
Činjenica da su period «medeni mesec» u ljubavi i period zrele ljubavi stimulisani različitim supstancama, može objasniti zašto se neke osobe ne mogu zadržati duže u vezi. Naime, oni se dobro osećaju samo uz uzburkane emocije koje sa sobom nosi pojačano dejstvo prirodnih amfetamina u mozgu (odnosno feniletilamin), dok im smirujuće dejstvo endorfina jednostavno ne odgovara. Mnoge osobe zapravo celog života imaju serije veza od 6 meseci do 4 godine obzirom da je to neki period kada nivo supstanci aktivirane tokom zaljubljenosti neizbežno počinju da opadaju. Ako ipak uđu u brak, ovakve osobe su sklone da imaju paralelne veze ne bi li dostigle ponovo svoju ljubavnu opijenost. Najveći procenat razvoda upravo se javlja negde u četvrtoj godini braka.
Ipak, nisu kod svih osoba takve potrebe. Naučnici smatraju da što su dvoje ljudi duže u braku, veća je verovatnoća da će i ostati u braku. Na neki način, oni postaju zavisnici od endorfina i bračnog spokojstva. Nedostatak endorfina je zapravo uzrok zašto dve osobe koje su bile u dugoj vezi žude jedno za dugim nakon rastanka. Odsustvo endorfina igra određenu ulogu i u žalosti za umrlim partnerom.
Monogamija
Samo oko 3% sisara je monogamno, odnosno vezano samo za jednog partnera sa kojim se i pare. Na žalost, naučnici kažu da čovek ne spada u ova 3 % prirodno monogamnih sisara. Možda bi nekoliko injekcija vazopresina moglo da nam pomogne. Njega često nazivaju «monogamnom supstancom». Istraživanjem u «monogamnom» životinjskom svetu (glodar voluharica) došlo se do zaključka da doživotno parenje može biti povezano sa dejstvom vazopresina. Pre parenja, mužijak je podjednako prijateljski raspoložen i prema muškim i prema ženskim jedinkama. Unutar 24h nakon parenja, mužijak je upecan za čitav život. Kada se vazopresin izluči, mužijak postaje indiferentan prema svim ženkama osim prema jednoj. Takođe, postaje jako agresivan prema drugim mužijacima sa ispoljavanjem ponašanja karakterističnog za sindrom ljubomornog muža.
Miris ljubavi
Odavno je poznato da insekti luče posebne, lako isparljive supstance koje se nazivaju feromoni i služe da se privuče jedinka suprutnog pola u okviru svoje vrste. Utvrđeno je da i životinje luče feromone. Za razliku od insekata kojima za prijem informacije služe antene, životinje imaju razvijene posebne prijemne organe. Taj organ se nalazi u nosnoj duplji životinje i naziva se «vemeronazalni organ» (VNO).
Ovaj organ služi kao detektor feromona i nema ulogu u prijemu drugih mirisa. Pojedini naučnici smatraju da i kod čoveka 
postoje supstance koje imaju istu ili sličnu ulogu kao feromoni kod životinja. Dr. Winnifred B. Cutler iz Filadelfije je prvi dokazao prisustvo feromona kod ljudi. On i njegovi saradnici smatraju da feromoni mogu imati ogroman uticaj na partnera. Potvrđeno je da feromoni koje luči muškarac, može da utiče na menstrualni ciklus žene, kao i na njenu reproduktivnu moć. Takođe se smatra da su feromoni odgovorni za veću seksualnu privlačnost žene tokom perioda ovulacije.
Interesantno je tvrđenje da feromoni žene mogu da utiču na drugu koja je u dužem periodu u njenoj blizini, te se dešava da imaju sinhrone menstrualne cikluse. Izgleda da je prirodna funkcija feromona veoma značajna za opstanak vrste. Smatra se da omogućavaju izbor partnera sa različitom strukturom imunog sistema od sopstvenog. Kao posledica toga, potomci dobijaju u nasleđe raznovrsnije odbrambene mehanizme koji im omogućavaju bolje prilagođavanje i preživljavanje.
Ekperimentalno je utvrđeno da ženka miša bira mužijaka sa različitim genetskim predispozicijama, ali takođe i da u toku bremenitosti bira jedinke koje imaju sličan genetski sklop. Izgleda da je priroda i to podesila, jer su upravo te jedinke one koje se nagonski brinu za očuvanje svog potomstva. Zoologičar Claus Wedekind iz Švajcarske je izveo eksperiment kojim je potvrdio da je i kod čoveka uticaj feromona na izbor partnera isti. Žene su birale nošene majice muškaraca koji su imali različiti genetski sklop od njihovih, dok je u periodu trudnoće izbor pao na bliske rođake.
Prisustvo VNO u fetusu čoveka je prilično dugo poznato. Međutim, u odrasle osobe postojanje VNO je dokazano tek sredinom osamdesetih. Nalazi se takođe u nosnoj duplji, ali nije toliko razvijen kao u životinja. Umesto bogatog spleta nervnih vlakana čine ga pojedinačne ćelije receptori.
Naravno, ima i naučnika koji se ne slažu u potpunosti sa postojanjem feromona kod čoveka. Furlow smatra da postoje feromonima-slične supstance koje počinju da se luče u toku puberteta i spadaju u grupu steroida.
U toku su brojne studije o feromonima kod čoveka i to uglavnom na temu uticaja na seksualnu privlačnost među polovima. Ipak, pokazalo se da su efekti feromona kod čoveka na seksualnu privlačnost mnogo manji nego što se očekivalo. Izgleda da čovek ima različita «čula za lepotu» nego druge vrste. Drugim rečima, za čoveka lepota koja se može videti očima privlačnija je od lepote koja se može osetiti čulom mirisa.
«Ljubav je složena emocija koju čine radost, oduševljenje, uzbuđenje, polet, sreća, optimizam, psihička i fizička snaga i samopouzdanje. Kao i svaka druga emocija, i ljubav izaziva niz telesnih promena ali za razliku od negativnih emocija besa, straha i tuge, ljubav „proizvodi” niz pozitivnih promena u organizmu. Umesto hormona stresa ljubav stvara „dobre” hormone koji povećavaju raspoloženje, vitalnost, optimizam i potpomažu u celini i psihičko i fizičko zdravlje. Osoba koja voli blista, oči joj sijaju, pokreti su joj laki, a misli vedre. Sreća nikada nije tako vidljiva kao na licu osobe koja je zaljubljena. Nije uzalud Meša Selimović rekao da je čovek bez ljubavi uvek na gubitku», kaže psiholog Desa Kujundžić.
Helen Fisher smatra da postoje tri različita sistema u mozgu odgovorna za ono što se dešava u ljubavi. Jedan sistem je povezan sa seksualnom željom i udružen je primarno sa testosteronom. Ako jednoj sredovečnoj ženi ubrizgate injekciju testosterona, njena seksualna potreba značajno raste.
Drugi sustem je onaj odgovoran za romantičnu ljubav, obsesivnu ljubav i zaljubljenost i povezan je, po njenim predpostavkama, sa visokim nivoima dopamina i norepinefrina, odnosno prirodnim stimulusima, i verovatno niskim nivoima serotonina, koji je odgovoran za opsesivno razmišljanje o voljenoj osobi.
Treći sistem je, po njenom mišljenju, je sistem odnovoran za odnost i privrženost partneru, osećanju smirenosti i mira i sigurnosti koje osoba ima u dugotrajnoj vezi. Neki od naučnika smatraju da je ovaj sistem povezan sa vazopresinom i oksitocinom takođe supstancama koje se prirodno luče u mozgu.
Prema tome imamo različite vrste sistema u mozgu koji utiču na naše različite postupke, ali svi oni međusobmo komuniciraju i povezani su.
