Gotovo da nema nijedne političke partije u zapadnom svetu koja bi osporila tvrdnju da su mala i srednja preduzeća heroji modernog kapitalizma, kičma nacionalnih ekonomija i protivotrov za sve loše u korporacijama. Ova mitomanija se raširila osamdesetih godina prošlog veka, koju su naročito podsticali konzervativci u SAD, ističući inovativne potencijale malih firmi da prerastu u velike. Radeći to, propustili su najkritičniji momenat razvoja kapitalizma: istovremeno razaranje tradicionalne korporativne kulture i rast jedne izolovane, privilegovane globalne elite, koja je marginalizovala i oslabila veliku većinu malih preduzeća.
Mali biznisi su heroji modernog kapitalizma, ali koliko oni zapravo doprinose ekonomiji, zapitao se Bendžamin C. Vaterhaus, vanredni profesor na Univerzitetu Severne Karoline i autor knjiga „Lobirajuća Amerika: Politika poslovanja od Niksona do NAFTA-e“ i „Zemlja preduzeća: Poslovna istorija Sjedinjenih Država“.
Političari i ekonomisti tvrde da su vlasnici malih preduzeća kreatori radnih mesta i hrabri inovatori koji pokreću ekonomiju. Opšte je mišljenje širom planete da je MSP sektor „kičma“ nacionalnih ekonomija. Vaterhaus konstatuje da nema gotovo nijedne političke partije u zapadnom svetu koja bi osporila ovu tvrdnju.
Javnost je, kaže on, fascinirana smelošću ljudi koji se upuste u neki biznis i sami ga grade, uprkos tome što ne mogu biti konkurentni gigantima u svojoj delatnosti – oni reflektuju ideale poput nezavisnosti, težnje za razvojem, borbe za bolju budućnost. Mitologija malih i srednjih preduzeća je zapravo u srcu modernog političkog života, i to nije novost. Još od kasnih sedamdesetih godina prošlog veka veliča se značaj malih preduzeća, ali nikada ranije nije za njih važilo da su „kičma ekonomije“, kao danas.
Prvi vlasnik malog biznisa u Beloj kući
Osamdesetih su mala i srednja preduzeća donekle uspevala da izađu iz senke velikih, ostvarivši određeni politički, intelektualni i kulturni uticaj. Bivši predsednik SAD Džimi Karter je sebe kvalifikovao kao prvog vlasnika malog biznisa u Beloj kući još od Trumana, i obećavao je pomoć MSP sektoru. Tu pomoć su pružale lobističke grupe i mediji, neprekidno popularišući ovaj način privređivanja. Tako je broj univerziteta koji su nudili znanje o započinjanju biznisa narastao sa osam, koliko ih je bilo sedamdesetih, na 137 do 1980. godine. Preduzetnici su naprasno postali heroji društva.
Ključni momenat u raspirivanju mitomanije vezane za male biznise bila je 1978. godina, kada je ekonomista sa MIT-a Dejvid Birč objavio da su u poslednjoj deceniji male firme nudile 80 odsto novih radnih mesta u SAD. Ispostavilo se da je pogrešio, jer je u male firme računao i one koje zapošljavaju mali broj ljudi u kancelarijama ili podružnicama na lokalu, ne brojeći njihov ukupan broj zaposlenih. Zapravo, najviše novih radnih mesta su i tada, kao i sada, stvarale brzorastuće firme, dok su ih male ili zatvarale, ili su stagnirale sa brojem zaposlenih. Birč je, naknadno, priznao svoju grešku, ali već je bilo kasno – ova tvrdnja ukorenila se duboko u svest javnosti. Tako su mala preduzeća postala jedan od najmoćnijih simbola modernog kapitalizma.
Vlasnici malih biznisa se često opisuju kao vredni, nezavisni, promišljeni, kao osobe koje se pouzdaju samo u sebe, što su karakteristike koje je Tomas Džeferson upotrebio da opiše slobodne poljoprivrednike u predindustrijskom dobu, odnosno Maks Veber da opiše protestantsku radnu etiku. Za mala preduzeća se, takođe, ne vezuje etički teret kao što su birokratizovanost, manipulisanje tržištima, veze sa značajnim ljudima, odnosno korupcija i slično.
Protivotrov za korporacije
Istorijski gledano, „mali biznisi“ nisu bili posebno klasifikovani sve dok u 18. veku nisu nastala velika preduzeća. Male firme su, naime, svuda postojale ali niko nije govorio o njima, niti ih smatrao temeljem ekonomije. Onda su proizvođači čelika, nafte, šećera i cigareta ojačali i pretvorili se u ogromne korporacije, da bi 1890. godine američka država morala Šermanovim zakonom da zaštiti male firme od monopolskog ponašanja velikih. Uporedo sa ovim procesom jačala je politička svest o potrebi za malim prodavnicama, umesto za trgovačkim lancima. Posle duže političke borbe, 1935. ograničeni su popusti koje mogu da daju veliki trgovački lanci, a zatim je i Robinson-Patmanov akt, kojem je cilj bio zaštita malih biznisa, postao zakon. Nakon toga su i male i velike trgovine mogle da daju iste popuste kupcima.
Potom je počeo Drugi svetski rat koji je američkoj Vladi zadao veće probleme od zaštite sitnog biznisa, te se nije bavila njime. U međuvremenu su mali privrednici opet oslabili. Po završetku rata velike korporacije, sa velikim grantovima koje su dobijali od javnih ustanova, sarađivali su sa velikim univerzitetima na modernizaciji svakodnevnog života u svim sferama, od farmacije, preko razvoja kompjutera, do putovanja u svemir.
U međuvremenu se, pak, promenilo poimanje uloge malih preduzeća u ekonomiji. U zapadnom svetu ona su postala „protivotrov“ za sve loše što sa sobom nose korporacije. Osnaživanje malih biznisa osamdesetih godina donelo je sa sobom još jednu promenu: aktivisti su, umesto da napadaju velike kompanije kao do tada, počeli da se protive jakoj državi. Zahtevi malih privrednika postajali su sve glasniji. Zato su republikanci u SAD odlučili da se pobrinu za ovaj problem, ali umesto da se pozabave suštinskim promenama, oni su se odlučili za kozmetičke i počeli da promovišu načelo ekonomskog rasta nad principom slobodnog nadmetanja na tržištu.
Preduzeća iz pojedinih sektora kao što je sektor usluga zaista i jesu produktivnija kada su mala, ali za industrijske proizvođače važi obrnuto. Dakle, nekome je odgovaralo da ostane mali. Reganovu administraciju, međutim, nije toliko zanimala sama veličina preduzeća koliko njihova stopa rasta, jer se ona odražavala na ukupan ekonomski rast. Fokusirajući se na rast, konzervativci su suptilno manipulisali mitologijom o malim preduzećima. Većina ovih firmi nikad ne izraste u srednja ili velika preduzeća, već zapravo propadne. Zato je, kao uspešniji model, promovisana reč „preduzetnik“ – to je onaj ko preduzima nešto, da bi njegov biznis iz malog prerastao u srednji ili veliki.
Manjina koja je marginalizovala većinu malih
Od tada do danas svet se ubrzao – brže se komunicira, posluje, vrše transakcije… Međutim, sve je više apela da se doprinese svojoj lokalnoj zajednici, da se atomizuje poslovanje, da se ljudima omogući da što jednostavnije obavljaju svoje zadatke.
Trenutan istorijski momenat ogleda se u razbijanju principa poslovanja po „Berlovom i Minsovom“ modelu (akcionari su vlasnici korporacije, a menadžer je upravljač). Razvija se lokalna, a globalna ekonomija – mala proizvodnja koja svoju robu prodaje širom sveta. Korporacije autsorsuju sve više poslova koje su nekada obavljale, zahvaljujući internetu koji ih povezuje sa jeftinom radnom snagom iz nerazvijenih zemalja. Ponekad one postaju samo posrednici.
Dezintegracija korporativnog modela poslovanja dosta govori o tome u kakvom su položaju mala preduzeća danas, ali i stanovništvo. Privilegovane, dobro obrazovane osobe traže svoju šansu na tržištu i postaju preduzetnici, dok ovi drugi počinju da rade za njih prekarno, bez sindikalne podrške, osuđeni na večitu stagnaciju u platama, prekovremeni rad i generalno loše radne uslove. To samo produbljuje jaz između bogatih i siromašnih.
Povezujući političku agendu malih i velikih preduzeća osamdesetih godina prošlog veka, konzervativci su položili temelj za globalizaciju kasne faze kapitalizma, ne uspevši da ublaže njene posledice. Pretpostavljajući da su mali biznisi jedinstveni i izuzetno inovativni, oni su ignorisali njihove stvarne domete i osnaživali razvoj razarajućeg mita o potrebama i mogućnostima malih kompanija da prerastaju u velike. Radeći to, propustili su najkritičniji momenat razvoja kapitalizma: istovremeno razaranje tradicionalne korporativne kulture i rast jedne izolovane, privilegovane globalne elite, koja je marginalizovala i oslabila veliku većinu malih preduzeća.
Izvor: https://aeon.co/essays/what-does-small-business-really-contribute-to-economic-growth
Redakcija BIF