Zašto današnja “elita” sanja Nikolu Pašića i strahuje od Dimitrija Tucovića
“Stari Pašić je poslužio kao primer vašim današnjim političarima-strančarima. Oni su se oblikovali prema njemu. Stvorio je te bezobzirne političare, profitere koji državu često smatraju kravom muzarom čijim se mlekom hrane.” – Arčibald Rajs
Nikola Pašić je odista prototip srpskog političara današnjice, iako ih vremenski deli čitav vek. On je politički idol svima onima koji bi Srbiju danas najradije vratili u doba između “dva rata” ili i ranije – kada je vladao “zlatni” period u kome se, je li, razvijala građanska klasa ondašnje Srbije. O toj eliti i danas sanjaju mnogi u Srbiji i dive se njenom duhu i pameti, pa joj se u omaž i slavu pišu hvalospevi i trećerazredne knjige, snimaju jeftini sitkomi… Gotovo cela današnja “salonska” Srbija ili pak ona što živi od privilegija beogradskog “ kruga dvojke” – sanja Srbiju pre Drugog svetskog rata, kada se živelo lepo i komotno, što je tačno samo za nekolicinu onih koji su pripadali polit-ekonomskoj eliti onog doba. E sad, to što je ogroman procenat tadašnjeg “običnog” stanovništva bio nepismen i što je tavorio u krajnjem siromaštvu – to nije toliko važno za današnje nostalgičare “zlatnog doba”, jer njih i nije briga za te obične ljude, ni tada ni sada. Njihovi idoli su pripadnici ondašnje elite čija su se deca obrazovala ili pak provodila u inostranstvu (kao Pašićev sin, kojem je otac morao da zapreti da se vrati iz Pariza u Srbiju koja je tada trpela golgotu Prvog svetskog rata, pa je ovaj bahati mladić uspeo automobilom da pregazi jednog srpskog vojnika na Krfu). A onda su, nažalost, došli “komunisti-avanturisti” i uništili idilu ondašnje elite koja se taman lepo dogovorila sa nemačkim nacistima i domaćim poštovaocima Hitlerovog lika i dela.
Ruku na srce, nakon rata mnogi komunistički funkcioneri i karijeristi su obitavali u vilama i kućama koje su ostale od ondašnje elite i nastavili da žive njen stil i komfor: i njihova deca su se obrazovala ili pak letovala i provodila u inostranstvu – sve u svemu, živeli su dobro ušuškani i daleko od “prve petoletke” i sličnih čuda. Potomci ove i prethodne salonske elite uvukli su se danas u neke od aktuelnih stranaka i tu su potražili svoje “zaslužene” privilegije, pa su i oni poslali svoju decu u privatne škole u Englesku, na primer, a sami su članovi partijskih odbora ili šire zadnjicu na nekoj javnoj funkciji ili pak negde u pozadini vuku konce, dovoljno inteligentni da se u javnosti odveć ne pojavljuju. Da, sve su to “Pašićeva deca”, jer je ta matrica preživela i do danas, štaviše ona je življa nego ikada…
Kažu da je Pašić, kada bi ga politički protivnici pritisli zbog nekih njegovih brljotina, govorio kako nije vreme za njihove lične obračune “već nam valja braniti Kosovo ravno”. Sjajni Domanović je to maestralno opisao u svojoj satiri Marko Kraljević po drugi put među Srbima, mada, ruku na srce, nije Pašić bio jedini koji se pozivao na Kosovo i herojsku slavu, tako da je i Domanovićeva satira, a bogami i kritika, imala širi kontekst. Ove tirade o Kosovu ravnom slušamo i danas, jer mnogi političari i funkcioneri (Vučić, na primer) izgradili su karijere kukajući nad Kosovom, a mnogi su imali i debelu korist muvajući sa sredstvima koja su bila namenjena srpskom narodu na Kosovu: od humanitarne pomoći, preko novca i nikada izgrađenih stanova, a da ne pričamo o onima što su krvavo profitirali u ovom poslednjem “boju na Kosovu”. Pašićev politički pragmatizam i veća sklonost ka ličnom bogaćenju nego ka društvenom interesu – na primer, ostale su uzor aktuelnim političarima, doduše sa novim momentima i varijacijama.
U Srbiji se Pašićevo nasleđe mnogo bolje zapatilo od onog Dimitrija Tucovića recimo, koji je bio žestoki kritičar dvoličnosti i grabeži tadašnjih političara a la Pašić. Bunio se Tucović i protiv srpskih imperijalističko-osvajačkih interesa, ali je otišao u rat kao dobrovoljac kada je Srbija bila napadnuta od Austrougarske vojske, i tu je i okončao život, dok je Pašić nastavio da vlada i srbuje o Kosovu. Šta današnja elita misli o Tucoviću i njegovim socijalističkim idejama, govori nam i potez aktuelne vlasti koja je Tucovićev spomenik uklonila sa Slavije i tu postavila fontanu u boji, koja pri tome svira i peva. A aktuelni predsednik A. Vučić je cinično prokomentarisao da za Tucovićem još jedino žali Žarko Korać…
Naravno, Dačićevi socijalisti su pristali na ovu izmenu na Slaviji u ime “opšteg” interesa. Tako je Pašićev politički duh još jednom zagadio ovdašnje prostore, a Tucovićeve napredne ideje o socijalnoj pravdi i jednakosti su ponovo doživele poraz. To je sramota i tragedija sa kojom moramo da živimo. Ali tako je to… Pošteni ljudi se stide zbog onoga što čine zli i nemoralni… Šta god da vam pričaju, kakvom god propagandom da vas obasipaju – nemojte im verovati i, što je najvažnije, nemojte ih se plašiti. Jedino tako se mogu pobediti Pašićeve protuve i jedino tako možemo dočekati vreme kada ćemo se konačno pozabaviti socijalnim i drugim ključnim problemima o kojima je govorio Dimitrije Tucović.