Ali, otkad klase postoje, nikada društvo nije moglo bez radničke klase. Ime, društveni status te klase se menjao; kmet je zamenio roba, da bi ga odmenio slobodan radnik – slobodan od kmetstva, ali i takođe slobodan od svih zemaljskih dobara proizvedenih njegovim sopstvenim radom. Ali, jasno je: kakve god promene da se događaju u gornjim, neproduktivnim redovima društva, društvo ne može živeti bez klase proizvođača.
Iz časopisa “Labour Standard”
Često se postavlja pitanje, koliko su različite društvene klase korisne, ili čak i neophodne? I odgovor je naravno drugačiji za svaku epohu istorije koja se uzme u razmatranje. Nema sumnje da je nekada teritorijalna aristokratija bila neizbežan i neophodan element društva. To je, svejedno, bilo vrlo, vrlo davno. Nekada se kapitalistička srednja klasa, buržoazija, kako je nazivaju Francuzi, pojavila sa istom neizbežnom nužnošću, borila se protiv teritorijalne aristokratije, skršila njenu političku moć, i postala ekonomski i politički dominirajuća. Ali, otkad klase postoje, nikada društvo nije moglo bez radničke klase. Ime, društveni status te klase se menjao; kmet je zamenio roba, da bi ga odmenio slobodan radnik – slobodan od kmetstva, ali i takođe slobodan od svih zemaljskih dobara proizvedenih njegovim sopstvenim radom. Ali, jasno je: kakve god promene da se događaju u gornjim, neproduktivnim redovima društva, društvo ne može živeti bez klase proizvođača. Ova klasa, onda, nužna je u svim okolnostima – iako mora doći vreme kada ona više neće biti klasa, kada će obuhvatati celo društvo.
Sad, kakva je nužnost postojanja svake od ove tri klase u sadašnjosti?
Zemljoposednička aristokratija je, najblaže rečeno, ekonomski beskorisna u Engleskoj, dok je u Irskoj i Škotskoj postala pozitivna neugodnost njenim depopulacionim tendencijama. Oterati ljude preko okeana ili u gladovanje, i zameniti ih ovcama ili divljači – to je sve čime se irski i škotski zemljoposednici mogu podičiti. Nek se američka konkurencija biljne i životinjske hrane razvije još malo, i engleska zemljoposednička aristokratija će uraditi isto, bar oni koji mogu priuštiti da imaju velike gradske posede na koje se mogu osloniti. Od ostalih će nas američka prehrambena konkurencija uskoro osloboditi. I to dobro oslobođenje – jer je njihova politička aktivnost, i u domu lordova i u donjem domu, prava nacionalna neprilika.
Ali šta sa kapitalističkom srednjom klasom, tom prosvećenom i liberalnom klasom koja je stvorila britansku kolonijalnu imperiju i koja je uspostavila britansku slobodu? Klasom koja je reformisala Parlament 1831,(1) ukinula Kukuruzne zakone,(2) i smanjivala poreze jedan za drugim? Klasom koja je stvorila i još uvek upravlja gigantskim manufakturama, ogromnom trgovačkom mornaricom, stalno rastućim sistemom železnica Engleske? Sigurno da ta klasa mora biti neophodna bar koliko i radnička klasa koju ona usmerava i vodi iz napretka u napredak.
Sad, ekonomska funkcija kapitalističke srednje klase je bila, zaista, da stvori moderan sistem manufaktura na parni pogon i komunikacija, i da sruši svaku ekonomsku i političku prepreku koja je odlagala ili ometala razvoj tog sistema. Nema sumnje, dokle god je kapitalistička srednja klasa obavljala ovu funkciju, bila je, pod datim okolnostima, neophodna klasa. Ali, da li je još uvek tako? Da li ona nastavlja da obavlja svoju esencijalnu funkciju menadžera i širenja društvene proizvodnje u korist celog društva? Pogledajmo.
Ako počnemo sa sredstvima za komunikaciju, vidimo da su telegrafi u rukama vlasti. Železnicu i veliki deo morskih parobroda poseduju, ne individualni kapitalisti koji sami vode svoj posao, već joint-stock kompanije čiji posao vode plaćeni radnici, sluge čiji položaj je po svemu sličan superiornom, bolje plaćenom radniku. Što se tiče direktora i akcionara, i jedni i drugi znaju da što se prvi manje mešaju u posao, a drugi u nadgledanje, to bolje za koncern. Nemar i uglavnom nepažljivo nadgledanje je, zaista, jedina funkcija koja je preostala vlasnicima preduzeća.Stoga vidimo da u stvarnosti ovim kapitalističkim vlasnicima ovih ogromnih preduzeća nije ostalo ništa drugo da rade, osim da unovčavaju polugodišnje dividendne naloge. Društvena funkcija kapitaliste ovde je prebačena na sluge sa platom; ali on nastavlja da prisvaja, kroz svoje dividende, platu za funkcije koje je prestao da obavlja.
Ali još jedna funkcija je preostala kapitalisti, koga je obim velikih poduhvata primorao da se “povuče” iz njihovog upravljanja. A ova funkcija je da spekuliše sa svojim akcijama na berzi. Umesto da se bave nečim boljim, naš “penzionisani”, a u stvarnosti prevaziđeni kapitalisti, kockaju se do mile volje u ovom hramu dokolice. Oni odlaze tamo sa svesnom namerom da strpaju u džep novac koji se pretvaraju da su zaradili; iako, kažu, poreklo sve imovine jeste rad i štednja – poreklo možda, ali sigurno ne i kraj. Koje je licemerje silom zatvarati male kockarnice, kada naše kapitalističko društvo ne može bez ogromne kockarnice, gde se milioni gube i dobijaju, jer je ona njegov sam centar! Ovde, zaista, postojanje “penzionisanih” kapitalista akcionara postaje ne samo suvišno, već savršeno nepotrebno.
Šta je istina za železnicu i parobrode, svakim danom postaje sve istinitije za sva velika manufakturna i trgovinska preduzeća. “Kotiranje” – pretvaranje velikih privatnih koncerna u kompanije sa ograničenom odgovornošću – na dnevnom redu je poslednjih deset godina, i duže. Iz velikih mančesterskih skladišta do železara i rudnika uglja Velsa i severa, i fabrika Lankašira, sve je bilo, ili se kotira. U celom Oldhamu teško da ima predionice u privatnim rukama; šta više, čak i trgovce sve više zamenjuju “ko-operativne radnje”, od kojih je ogromna većina ko-operativna samo u imenu – ali o tome drugi put. Stoga vidimo da samim razvojem sistema kapitalističke proizvodnje kapitalisti postaju prevaziđeni koliko i manuelni tkač. S tom razlikom, istina, što je tkač osuđen na sporo izglađivanje, a prevaziđeni kapitalista na sporu smrt prežderavanjem. U ovome su obojica slični, jer ni jedan ne zna šta će sa sobom.
Ovo je, onda, rezultat: ekonomski razvoj našeg društva sve više teži da se koncentriše, da se podruštvljuje proizvodnja u ogromna preduzeća kojima više ne mogu upravljati pojedinačni kapitalisti. Svo trabunjanje o “gazdinom svevidećem oku”, i čuda koje ono čini, pretvara se čistu glupost čim preduzeće dostigne određenu veličinu. Zamislite “gazdino svevideće oko” Londonske i severozapadne železnice! Ali, ono što gazda ne može, može radnik, nadnicom plaćeni sluga Kompanije, i radi to uspešno.
Stoga kapitalista ne može više svoje profite tretirati kao “platu za nadgledanje”, jer ne nadgleda ništa. Ne zaboravimo da nam apologete kapitala tom frazom pune uši.
Pokušali smo da pokažemo, u našem prošlonedeljnom broju, da je kapitalistička klasa takođe postala nesposobna da upravlja ogromnim proizvodnim sistemom ove zemlje; da su na jednoj strani toliko uvećali proizvodnju da periodično poplave tržišta proizvodima, a na drugoj sve više i više postaju nesposobni da se odbrane od strane konkurencije. Stoga zaključujemo da, ne samo da se možemo snaći vrlo dobro bez mešanja kapitalističke klase u velike industrije zemlje, već da njihovo mešanje sve više i više postaje smetnja.
Opet im kažemo: “Odstupite! Dajte priliku radničkoj klasi.”
1) Ovo se odnosi na pokret Parlamentarne reforme u Engleskoj 1830-31. Zakon o reformi 1832 je dao franšizu vlasnicima i rentijerima ne manje od deset funti godišnjeg prihoda. Radnici i sitna buržoazija, koji su bili glavna snaga kampanje reforme, ostali su bez franšize.
2) Zakon koji je doneo britanski parlament 26. juna 1846 – “Zakon sa amandmanima u vezi sa uvozom kukuruza” i “Zakon o promeni određenih carina i taksi” – ukinuo je sve restrikcije na uvoz žitarica u Veliku Britaniju, što je bila velika pobeda industrijalne buržoazije nad zemljoposedničkom aristokratijom.