U oktobru prošle godine, britanska premijerka Theresa May je izazvala šok svojom izjavom u kojoj je osporila ideju globalnog građanstva. „Ako verujete da ste građanin celog sveta“, rekla je, „onda ste građanin ničega“.
Izjava je naišla na poruge i negodovanje finansijskih medija i liberalnih komentatora. „Najkorisniji oblik građanstva danas“, poučio joj je jedan analitičar, „jeste građanstvo koje se ne ograničava na dobrobit Berkširske grofovije, već vodi računa o dobrobiti čitave planete“. U magazinu Ekonomist njena izjava je protumačena kao „antiliberalni“ zaokret. Jedan univerzitetski profesor ju je optužio za odbacivanje prosvetiteljskih vrednosti i skrenuo pažnju na „odjeke 1933. godine“ u njenom govoru.
Dobro znam kako izgledaju „građani sveta“: jednog od njih viđam svaki put kad prođem pored ogledala. Odrastao sam u jednoj zemlji, živim u drugoj, a imam pasoše obe. Pišem o globalnoj ekonomiji i zbog posla često putujem u sve krajeve sveta. Više vremena provodim u drugim zemljama nego u državama čije pasoše nosim.
Većina mojih bliskih kolega takođe su rođeni u inostranstvu. Redovno pratim međunarodne vesti, a događa se da lokalne novine ne otvorim nedeljama. Što se tiče sporta, nemam pojma kako stoje domaći klubovi, ali sam vatreni navijač fudbalskog tima s druge strane Atlantika.
Ipak, verujem da premijerkina izjava nije sasvim neutemeljena. Ona iznosi jednu važnu istinu, a njeno zanemarivanje pokazuje koliko smo se svi mi – pripadnici svetske finansijske, političke i tehnokratske elite – udaljili od svojih sunarodnika i izgubili njihovo poverenje.
Pođimo od značenja reči „građanin“. Oksfordski rečnik definiše građanina kao „zakonski priznatog podanika ili državljanina neke države ili komonvelta“. To znači da institucija građanstva podrazumeva postojanje jasno definisane političke zajednice – „države ili komonvelta“ – kojoj građanin pripada. Svaka zemlja je jedna takva politička zajednica; ali svet to nije.
Zagovornici globalnog građanstva će na to odgovoriti da reč koriste u figurativnom, a ne doslovnom smislu. Tehnološke revolucije u oblasti komunikacija i ekonomska globalizacija blisko su povezale građane različitih država, tvrde oni. Svet se smanjio i zato moramo postupati imajući u vidu globalne implikacije naših postupaka. Takođe, svi imamo višestruke i preklopljene identitete. Status građanina sveta ne mora podrazumevati ukidanje odgovornosti koje imamo na lokalnom i nacionalnom nivou.
Sve je to lepo i krasno. Ali šta je to što globalni građani zapravo rade?
Stvarno građansko učešće podrazumeva interakciju i dogovaranje s drugim građanima o političkoj zajednici koju delimo. To znači da se ljudi koji donose odluke moraju pozivati na odgovornost i da smo dužni da učestvujemo u političkom životu da bismo doprineli oblikovanju državnih politika. To je proces u kojem se ideje o poželjnim ciljevima i sredstvima koje ja zastupam sučeljavaju sa idejama mojih sugrađana.
Globalni građani nemaju sličnih prava i dužnosti. Njima niko ne polaže račune i oni nikome ne moraju da se pravdaju. U najboljem slučaju formiraju zajednice sa sličnim ljudima iz drugih zemalja. Njihovi sugrađani zapravo nisu svi građani sveta, već samoproglašeni „globalni građani“ iz drugih zemalja.
Naravno, globalni građani imaju pristup lokalnim političkim sistemima koje mogu koristiti za ostvarivanje svojih ideja. Ali politički predstavnici se biraju da bi štitili interese ljudi koji glasaju. Nacionalne vlade su dužne da zastupaju nacionalne interese i to čine s punim pravom. Ali to ne isključuje mogućnost da pripadnici neke zajednice nastupe s pozicija jednog prosvećenog shvatanja sopstvenih interesa, uzimajući u obzir posledice svojih postupaka za druge.
Šta će se dogoditi kad se interesi lokalnog stanovništva sukobe sa interesima stranaca – kao što se često događa? Nije li ravnodušnost njihovih globalnih sugrađana u takvim situacijama upravo ono što je narušilo reputaciju kosmopolitskih elita?
Globalni građani strahuju da bi interesi globanog javnog dobra mogli biti ugroženi ako svaka vlada sledi samo svoj uski nacionalni interes. To je svakako razlog za brigu kada su u pitanju važna globalna pitanja, kao što su klimatske promene ili pandemije. Ali u mnogim oblastima ekonomije – uključujući poreze, trgovinsku politiku, finansijsku stabilnost, fiskalne i monetarne mere – ono što ima smisla iz globalne perspektive takođe ima smisla iz lokalne perspektive. Ekonomija nas uči da zemlje treba da otvore granice, oprezno primenjuju razumne propise i teže punoj zaposlenosti, ne zato što je to dobro za druge zemlje, već zato što je to korisno za domaću ekonomiju.
Naravno, u svim pomenutim oblastima događaju se promašaji u vođenju državnih politika – na primer, protekcionizam. Ali to je odraz lošeg upravljanja na lokalnom nivou, a ne posledica nedostatka kosmpolitizma. To je rezultat nesposobnosti lokalnih elita da glasače uvere u dobre strane alternativnih politika ili njihove nespremnosti da izvrše prilagođavanja koja će osigurati da svi imaju koristi od takvih politika.
Skrivanje iza kosmpolitizma u takvim situacijama – na primer, kada insistiramo na trgovinskim sporazumima – ne može zameniti zadobijanje široke podrške za predložene politike pre svega na osnovu koristi koje donose. Tako se obezvređuje kosmpolitizam, koji nam je u nekim situacijama zaista potreban, na primer, u borbi protiv globalnog zagrevanja.
Malo je ljudi koji su tenzije između naših različitih identiteta – lokalnog, nacionalnog, globalnog – prikazali sa takvom dubinom uvida kao što to čini filozof Kwame Anthony Appiah. U doba „planetarnih izazova i bliske povezanosti svih zemalja“, napisao je u svom odgovoru na pomenutu izjavu premijerke May, „potreba da osetimo da svi delimo zajedničku ljudsku sudbinu nikada nije bila veća“. Teško je ne složiti se s njim.
Ipak, kosmpolitizam previše često liči na jednog od junaka iz romana Braća Karamozovi koji otkriva da što više voli čovečanstvo to manje voli ljude. Globalni građani ne treba da zaborave da vredni ciljevi za koje se bore ne mogu biti izgovor za zanemarivanje dužnosti prema sunarodnicima.
Moramo živeti u svetu kakav jeste, sa svim njegovim političkim podelama, a ne u svetu koji zamišljamo ili želimo. Najbolji način da se zauzmemo za globalne interese jeste da nastavimo da ispunjavamo svoje dužnosti unutar onih političkih institucija koje su i dalje najvažnije: institucija koje već imamo.
Dani Rodrik
Social Europe
Prevod preuzet sa Peščanika