Reče mi jedan prijatelj, Miloš, da je sa ekipom oformio komunu na obroncima Rudnika. Daleko od nametljivog gradskog ritma.
Stanovnici “Čarobne šume” pripremaju blato za kuće.
Nada Grujić
Jasno mi je zašto. I njima je, kao i meni, a verujem i većini drugih, muka od licemernog društva, natezanja u poslovnim i ličnim odnosima. Verujem da i njega nervira mala plata, nezadovoljavajuća šljaka, šefovi, prijatelji ili porodica koji traže da se ukalupimo prema njihovim reperima.
Ali meni nedostaje hrabrost da i prelomim. Da do dosade poznato mi okruženje,zamenim nečim toliko stranim.
Da spavam među bubama, zmijama i škorpionima, a umesto da skoknem do najbližeg dragstora, moram do prve i jedine radnje da tabanam 20-ak minuta, da vrebam internet, lišim se televizije, komfora svog kreveta, tuša, piva kojeg ću popiti dok blejim na Fejsu vodeći polemike sa nepoznatim ljudima. Ili kafenisanja i trač partija s prijateljicama.
Zato se i čudim, i divim onima koji mogu da promene svakodnevicu, jer su za to potrebna žestoka muda. I poželim da ih sretnem.
Ovde nema posebnih pravila, osim da se radom doprinosi zajednici.
Naselje za sada čine dve kolibice nalik hobitskim iz “Gospodara prstenova”, savršeno raspoređene između staze i proplanka. Pored njih je uparkiran „tenk”, vojnički džip, predviđen za pomoć u grubim radovima i prevoz kabastog materijala. Gorivo za njega je jedini veći trošak života ovde. Tu je i par šatora, i letnja kuhinja sa nadstrešnicom.
– Upoznali smo se na ulici, na jednom od brojnih demokratskih protesta, više se ne sećamo ni kog po redu. Želeli smo promenu sistema, a onda vremenom shvatili da on može da se menja samo ako kreneš da menjaš sebe. I svoje okruženje – opisuje ideju o formiranju samodržive zajednice Miloš. Projekat “eko-selo-grad”, nazvan “Čarobna šuma” garantuje da će se u budućnosti složiti svi urbani preduslovi komoditeta, a bez gradskih pritisaka.
– Posle svega što nam se dešavalo u ovoj zemlji, a vidim da je tako i u svetu, mislim da je to možda i jedini način kako možeš da kažeš sistemu – e, jebi se. Oni prete – ukinuću ti struju, vodu, hranu… e pa ne možeš, proizvodićemo ih sami – još ga gneve načini na koje te sistem ucenjuje.
Ceneći slobodu iznad svega, ovaj aktivista i “lajf kouč” iz Kragujevca krenuo je u pretvaranje reči u konkretna dela zajedno sa Buckom i Vladom, bračnim parom sa kojima je mitingovao na beogradskim ulicama. Preko Interneta su upoznali Maria, Smederevca koji je nakon dugogodišnjeg života u Italiji rešio da ne želi više da rmbači 260 sati mesečno.
-Ja sam želeo to sam da uradim, bez ikoga, zemljište u Italiji je prilično skupo, pa sam merkao neko u Srbiji za koje sam mogao da izdvojim kintu. Onda smo se slučajno upoznali i ja sam uskočio u priču. Zašto sam se odlučio na to? Nisam želeo više da budem hrčak, život mi je izgledao kao iz onog turbo folk hita „kuća-pos'o”- priča mi živopisni sagovornik, inače „kompjuteraš” po struci.
Gradsku ekipu koja se sa šumom susretala samo na kampovanjima, čini i Đorđe, dirigent, „peta generacija Beograđana” koji je bio opravdano odsutan zbog posla. Tu i leži glavni zajeb. Mario je uz podršku majke koja je ostala u Italiji, dao otkaz na poslu, pau šumi živi već više od tri godine. Sada se izdržava od prodaje skromnih prinosa bašte i gljiva koje skupi i povremenih popravki kompjutera po selu… Nije oženjen, ali planira porodicu.
– Keva hoće da se pridruži, da kupi imanje pored i da dođe i ona. A žena i deca će verovatno imati život bez stresa. Kum me pljucka što sam otišao malo daleko inače bi i on uskočio, priča.
Miloš u kuhinji
Miloš još nije prelomio da se trajno nastani, pa povremeno dođe da ih poseti, iako i njegovo parče zemlje učestvuje u ukupnih osam hektara zajedničke imovine.
Ne bi im bilo na odmet kada bi neko kupio još neku parcelu i pripojio je svojini družine. Najvažnije je, ipak, da aktivno učestvuje u svim poslovima oko kuća i bašte, i, jednog dana, i životinja, jer osim tri psa, dve mačke i kozice, planiraju još stoke i živinu. Ona će im omogućiti da osim hrane imaju i neke kakve takve prihode, iako im za život u „Čarobnoj šumi” ne treba mnogo.
Buckino lice obasjava osmeh od velikih, ali realnih planova. Možda je deo tog osmeha i do hormona, jer za par meseci očekuje prinovu, pa će njen sinčić Maksim dobiti drugara za igru.
I ona je barabar s muškarcima podizala kolibice, dovlačila drvenu građu i mesila blato za zidove.
– Da ti pravo kažem, ja bih i sa bebom, koja nas je pomalo iznenadila, bila ovde, u šumi, ali Vlada ipak traži kuću u okolini, da bi nam bilo zgodnije dok mališa ne ojača – objašnjava. Maksim će uskoro da krene u školu, tamošnju, seosku, što će ozvaničiti njihovo trajno preseljenje. Budući da imaju malo ušteđevine, za početak ih ne boli glava zbog toga kako će preživeti.
Rečiti Miloš se nadovezuje na priču:
-Idemo u susret velikom globalnom zagrevanju i oskudici hrane. Kada bi stavio gradskog čoveka u prirodu, on bi crko jer ne zna da u šumi svaka treća travka može da se jede, mislio bi da je otrovna. U takvoj nezavidnoj poziciji i režiranom procesu da bi se obogatili oni koji su već bogati, ovo jedini istinski način života. Dostojan čoveka, objašnjava mi dok obilazimo i “tuš kabinu” napravljenu od dasaka i cirada, sa podom od cigala. U blizini se nalazi stara kućica u kojoj drže deo stvari, a zimi se greju uz bubnjaru. I ona se sređuje da bi bila što prijatnija za boravak, kao i staja gde je za sada jedini stanovnik kozica Dunja.
Šuma, rodezijski gonič, koja izgleda kao pas na steroidima, glavno je „obezbeđenje” „Čarobne šume”.
Jednom prilikom je uletela na sahranu na obližnjem seoskom groblju, misleći da prisutni predstavljaju pretnju.
Nije to bila jedina Šumina dogodovština vezana za lokalce. Jedan neželjeni posetilac je spas morao da nađe na drvetu. Bilo je incidenata i sa lovcima koji bi uprkos ispisanim tablama sa naznakom privatni posed, o postojanju pasa i brojem telefona da se najave ako prolaze, pucali u blizini naselja, pa su morali i oni maltene da “pokažu zube”.
Kotlić sa pečurkama – priprema ručka na otvorenom ognjištu
Sad su sa meštanima u kul odnosima, mada su ovi stanovnike “Čarobne šume” nazivali sektašima, hipicima, “drogerašima s brda”. Iako su ih otkravili, i dalje ih zovu “čupavcima”, verovatno zbog Marija, čija je bujna kosa k'o stvorena za neku reklamu za šampon.
Njegovi talenti su svestrani, pa ga u šali zovu “Grunf”: osim što je bio jedan od glavnih majstora za izgradnju kolibica, “Kob” – održivih kuća, prastarom tehnikom od kombinacije gline, peska i slame, on ume da “sredi” i struju, uzgoji biljke, prepozna jestive gljive, ali i napravi lekovite tinkture za skoro sve boljke. Građa za kuće je skoro besplatna, zapravo reciklirana, jer koriste i stare automobilske gume za temelje. Za ogrev srušena stable i grane.
Većinu potrepština, što za ručak, što za “medicine”, gaje u eksperimentalnoj bašti podno kuća. Iznad nje je iskopano jezerce odakle je leti navodnjavaju prirodnim padom, dok zimi služi da im se ne smrzne letina. Za sada, s plemenitim biljkama, paralelno buja korov, što je zasluga ili krivica podloge od džakova, otpadnog materijala uzgajivača pečurki. Sve je za sada na nivou testa, jer je zemljište prilično loše prošarano glinom.
Meni to izgleda kao parcela podivljale travuljine, osim prepoznatljivog kupusa, ali domaćin razgrće bujno rastinje, i pokazuje rukolu, tikvice, steviu, ječam, krastavac, paradajz, papriku, čičoku…
Struju sasvim dovoljnu za osvetljenje dobijaju iz solarnih panela, pa je imaju jedini u kraju, kad ostali zbog kakvog kvara ispadnu iz sistema.
Pomislila sam da gaje i čeri-paradajz, videvši ih razbacane po zemlji. “To su divlje šljive-džanarike”, smeju se neiskusnom gradskom liku. Njih koriste kad se zažele “dezerta”, a nešto pretekne i za sok ili pekmez.
Mario me vodi i u šumu da naberem malo gljiva. Dirljivo, kao pri poseti babi i sličnoj rodbini, da mi se nađe za usput. Moje uzbuđenje “vatrenim krštenjem” rasplamsava mogućnost da nađem izuzetno retku Psilocybe serbica, koja ima psihoaktivna svojstva kao LSD, a raste, kako joj ime kaže, samo u Srbiji. Inače je naš pandan ajahuaski, vinovoj lozi iz Amazonije od koje šamani spravljaju napitak za svoje obrede.
– Ona se ne nalazi, već ti se ukaže – raspršuje mi iluziju Mario, a očekivanja kvari i napomenom da ove minijaturne halucinogene pečurke, rastu uglavnom na govnima.
Proplanak sa jednom od Kob kuća i “tenkom” vojnim džipom
Proklinjem svoju lakomislenost, što sam u šumu krenula u bermudama. Neiskusnoj, listovi su mi za tili čas bili prekriveni ogrebotinama. I još sam se , jednom, da se ne okliznem, mahinalno dohvatila stabljike koprive. Ne bi bio “šumski čovek”, da nije imao lek – svojeručno spravljenu tinkturu od gaveza.
– To ti je inicijacija – smeje se mojim mukama, ali se ne ljutim, smejem se i ja.
Iako je čudnoj ekipi moto da spoje divljinu i komfor, pa je u planovima uvođenje vodovoda (veš-mašina je već dopremljena), sad još samo nazivima nadomešćuju luksuz. Imaju “kraljevski WC”, onaj u kom se pušta voda, a dupe smeštaš na dasku, dok je drugi, na suprotnom kraju imanja, bestežinski, sa platnenom trakom koju staviš u nivou kukova.Kad savladaš strah da ćeš skliznuti niz nizbrdicu iza, oklembesiš se u polučučanj, pa creva zauzmu prirodan položaj.
– Poenta je da se čovek vrati prirodi, ali da se ne izgubi momenat komfora jer je on jako bitan u duhovnom razvoju. Topla voda, sistemi za navodnjavanje, električna energija, sve je to ono što mu daje vremena da se bavi drugim stvarima. Jer zašto bi vukao vodu u kantama, kada možeš da odvrneš slavinu – dodaje Miloš.
Solarni paneli obezbeđuju dovoljne količine struje
Treba naći i još jednu porodicu, jer tri postojeće nisu dovoljne, kažu. Zato je otvoren konkurs za ozbiljne kandidate, koji istinski žele da promene svoj način bivstvovanja. Za početak, treba da provedu bar mesec dana u “Čarobnoj šumi”, da vide da li će im se “energije poklopiti”.
Često im u goste dođu internacionalni volonteri, preko specijalizovanog sajta. Ponekad borave i domaći, ali, uglavnom poziv za rad tumače kao priliku za vikend u prirodi.
Pomalo im zavidim dok se spremam put Beograda. Iako nisam baš najsigurnija da li bih i ja mogla tako, verujem da bi mi višednevni reset u prirodi izuzetno prijao. Zato oberučke prihvatam njihov poziv da ih ponovo posetim. Ovog puta bez fotoaparata i novinarske beležnice. Čisto za svoj gušt. Samo znam da ću poneti rezervne “pancir” pantalone. Za svaki slučaj.