Mi ne živimo u demokratiji, već u plutokratiji, vladavini bogatih. Korporativna elita uživa ekonomsku nadmoć lišenu političke odgovornosti. Tokom poslednjih decenija, zbog gledanja kroz prste i složene prirode političke klase, Zapadni svet je postao vrsta udruženja korporacija povezanih novcem koje služe isključivo interesima svojih poslovnih lidera i akcionara.
Svedoci smo dramatičnog razvoda između politike i moći. Mnogi građani još uvek veruju da državna politika poseduje moć. Oni veruju da vlade, izabrane kroz parlamentarni sistem, predstavljaju interese onih koji su ih izabrali i da su vlade u stanju da proizvedu efikasnu, progresivnu promenu. Ali one to nisu i one to ne mogu.
Mi ne živimo u demokratiji, već u plutokratiji, vladavini bogatih. Korporativna elita uživa ekonomsku nadmoć lišenu političke odgovornosti. Tokom poslednjih decenija, zbog gledanja kroz prste i složene prirode političke klase, Zapadni svet je postao vrsta udruženja korporacija povezanih novcem koje služe isključivo interesima svojih poslovnih lidera i akcionara.
Ovakav raspored snaga doveo je do veoma gadnog i rastućeg jaza između superbogatih i nas ostalih. Državna politika na Zapadu je tokom poslednje četiri decenije postala mašina za kreaciju nejednakosti patinirana ideologijom sve bljutavijeg narcizma. Kao što je kriza Evrozone nesumnjivo pokazala, državna politika služi interesima kapitala u formi međunarodnih finansija koji uzima ljudski danak koji ni Marks nije mogao da zamisli u najmračnijim snovima. Bez obira na patnju i proteste naroda, „mora se“ voditi računa da se bankari ne uznemire. Ko zna, možda nam i kreditni rejting opadne.
Vreme je da se politika otme od političke klase kroz konfrontaciju sa moćima finansijskog kapitala. Ono što je tako inspirativno u različitim društvenim pokretima a što olako svodimo na Arapsko proleće je hrabra odlučnost da se povrati autonomija i pravo na političko samoopredeljenje. Zahtevi demonstranata na Tahriru i drugde su zapravo veoma klasični, oni odbijaju da žive u autokratskim diktaturama poduprtim od strane interesa kapitala sa Zapada, korporacija i lokalne korumpirane elite. Oni žele da povrate vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, kroz nacionalizaciju glavnih industrijskih sistema.
Razni pokreti na severu Afrike i Bliskom istoku ciljaju isto, autonomiju. Oni zahtevaju kolektivno vlasništvo nad prostorom u kom žive, rade, misle i razonode se. Da budemo načisto: demokratija nije sve što oni zahtevaju, oni traže socijalizam, a taktike koje su razvijene za postizanje ovog cilja su u osnovi anarhističke.
Među zapadnim političarima je odomaćen jedan blagonaklon i očinski odnos prema ovim protestima, koji pretpostavlja da oni žele ono što narodi na Zapadu već imaju a to je uglađeni režim liberalne demokratije i neoliberalne ekonomije. Upravo suprotno, pokreti na severu Afrike i Bliskom Istoku su pre dobar uzor i primer za evropska i severnoamerička društva da je drugačiji način razumevanja i uređivanja društvenih odnosa ne samo moguć, već i izvodljiv.
Političari na Zapadu imaju razloga za strepnju, veliku strepnju. Vreme ističe. Svedoci smo pojave koherentnih, odvažnih i jasnih pokreta u našim društvima koji odbacuju razvod politike i moći i koji nastoje da povrate politički uticaj kroz nove forme političkog aktivizma.
Upravo u ovom duhu želim da odam priznanje i čestitam demonstrantima na Volstritu i srodnim pokretima širom sveta.
Predviđati budućnost je nezahvalno, ali mislim da ulazimo u period velikih društvenih dislokacija koje sa sobom nose bezbroj rizika, dijalektičke inverzije, poraze, opasnosti, lažna svanuća i lažne poraze. Ali takođe verujem da svi polako dolazimo do moćnog i jednostavnog saznanja da ljudska bića koja zajedno, nenasilno i složno deluju mogu učiniti bilo šta i da ih u nameri ništa ne može zaustaviti.
Nešto se dešava. Nešto se menja u odnosu politike i moći. Mi ne znamo kuda to vodi, ali četiri decenije star ideološki konsenzus koji je omogućio stvaranje groteskne nejednakosti je slomljen, i sve i svašta je odjednom postalo moguće. Ono što nam je potrebno je solidarnost, upornost i beskrajno iznenađujuća moć političke mašte.