Jedan sudija američkog Vrhovnog suda odavno je rekao: „u demokratiji, najvažniji posao je posao građanina“.
Fotografije čitalaca, Predrag Trokicić
Čovek ponekad, i s pravom, misli da je na neke stvari bolje ne reagovati; misli – proći će i zaboraviće se. Ali je takođe istina da kad u strahu od mraka dete zatvori oči, mrak ne nestane, u stvari samo se proširi. Tekst „Šta bi Aleksandar Vučić mogao da nauči od Josipa Broza“ Emira Kusturice (Politika, 11. april) spada u ovu drugu grupu – ne vredi da zažmurimo, mrak neće proći, a još manje vredi ćutati, opasnost neće nestati, naprotiv, pojačaće se.
Kusturičino poimanje savremenog sveta, sadržano u pomenutom članku – u kome je manje-više sve pogrešno – pa u tom kontekstu i zagovaranje politike nesvrstanosti, zbilja bi moglo da bude prepušteno zaboravu da zapravo nije paravan iza kojeg se kriju dve važne poruke preko kojih se ne sme preći olako, koje ne smeju da budu prenebregnute.
Prvo, saradnju Srbije dvehiljaditih sa Evropskom unijom Kusturica je izjednačio sa kolaboracijom srpske vlade sa nacističkom Nemačkom četrdesetih, a Zorana Đinđića, zbog izručenja Slobodana Miloševića Međunarodnom sudu pravde, praktično i suštinski, poistovetio sa Milanom Nedićem i njegovim „saginjanjem glave“ pred Hitlerom. Time je Kusturica nedvosmisleno poručio da je Đinđićevo ubistvo prirodna kazna za izdajstvo koje je počinio, dok je njegove ubice, moralno i politički, oslobodio krivice. Možda će jednog dana uslediti i pravna rehabilitacija, Bože zdravlja.
Drugo, Kusturica je u tom svom članku kao uzor za Srbiju, neku vrstu društvenog modela na koji bi Srbija trebalo da se ugleda, predložio – Belorusiju. Dakle, diktaturu svog „prijatelja“ Aleksandra Lukašenka, kojoj Kusturica, gle kako dirljivo, tepa „žilav državni sistem“.
Ima li slobode za neprijatelje slobode – to je jedno od temeljnih pitanja društava uređenih na liberalno-demokratskim načelima. I odgovor, ma kako se nekome činilo paradoksalnim, u tim društvima glasi – da.
Doduše, priznaćete, razumljivo je kada u Putinovoj Rusiji ili Kim Džong Unovoj (Severnoj) Koreji ili Kastrovoj Kubi državni mediji propagiraju diktaturu, ali malo je neobično da to rade i državni mediji u (valjda demokratskoj) Srbiji. Malo neobično – blago rečeno.
Ali, ako je odgovor na gore postavljeno pitanje „da“ – nedozvoljena je, naravno, nasilna promena društvenog uređenja – onda građani moraju otvoriti četvore oči i uši. Uostalom, jedan sudija američkog Vrhovnog suda odavno je rekao: „u demokratiji, najvažniji posao je posao građanina“.
Upravo ovih dana, sticajem okolnosti, javnost u Srbiji se podsetila da je Martin Hajdeger, koga mnogi smatraju najvećim filozofom 20. veka, bio nacista. A spisak slavnih umetnika koji su bili na strani suprotnoj od demokratije i slobode, još je duži.
Dakle, od ključne je važnosti da građani Srbije prepoznaju neprijatelje slobode, bez obzira kakvim se priznanjima diče i sa kakvih visina govore, i da se odupru njihovom mračnom zovu.