, kako se zvaše, sticala je svoj obimnu edukaciju, veštinu retorike i besprekorno vaspitanje od oca lično, u atinskim školama i centrima na Apeninima ali i kod Plutarha mlađeg.){kind=link}
“Njena elokvencija i autoritet doneli su joj toliki uticaj da se i samo hrišćanstvo osetilo ugroženim.” – T.L.Heath
Propovedalo se da je, ogrnuta u svoju filozofsku togu, šetajući ulicama Aleksandrije naglas interpretirala dela grčkih velikana filozofije, a nemala gomila bi se okupljala oko nje, slušajući pomno i upijajući svaku reč njenog ubedljivog glasa. Sama je upravljala svojim kočijama – velika anomalija u sistemu ondašnjeg ženskog položaja. Istoričari i kulturolozi joj pripisuju i jednu vrstu teskobne skromnosti kao karakteristiku njenog bića. Premda omamljujuće pojave, nije marila za puteve srca. Jedna od legendi veli da joj je jedan od njenih učenika, bespomoćno zaljubljen u nju, otvoreno iskazao dela i misli svoje naklonjenosti. Na to, Hipatija se, opredeljena za celibat, mašila svoje odežde umrljane njenom menstrualnom krvlju i pokazala mu je kao znak njenog “nečistog porekla”. “Ovo je ono što voliš, a to nije predivno.”, rekla mu je. Mladić je, otrežnjen ovim postupkom, odustao od daljih svojih namera.
Obzirom da je Aleksandrija pripadala Istočnom Rimskom carstvu po podeli na dva dela 364. godine, grad je bio sve česšće poprište čarki heterogenog stanovništva teško pomirljivih, civilizacijskih razlika. 412. godine, patrijarh i poglavar hrišćanske sekte Aleksandrije postao je Kiril (kasnije beatifikovan u sveca). Vladajući rimski prefekt grada, Orest, bio je Hipatijin veliki poštovalac i prijatelj. Budući da je nasledio svog ujakanadbiskupa Teofila, koji je sam bio odgovoran za jedan od destruktivnih akta prema Biblioteci, evidentno je da je Kiril imao “pedigre” ka neprijateljstvu prema Hipatiji kao njenom najsvetlijem odblesku. Ubrzo je usledio sukob za istinsku prevlast u gradu između Kirila i Oresta. Nakon što je prognao sav jevrejski živalj iz svojih domova, kaznena ekspedicija Jevreja je načinila masakr nad hrišćanima, a istovremeno je Orest bezuspešno protestvovao kod hrišćanske vlasti u Carigradu.
Jedna od fabula čiju je istinitost danas teško utvrditi priča o danu u kojem se Kiril zadesio u blizini Hipatijine kuće, naišavši na svetinu koja kao da je nešto iščekivala pred njenim vratima. Kada je jednog od okupljenih upitao kojim povodom su tu, rečeno mu je da tu stanuje velika Hipatija koja će ih uskoro pozdraviti. Pijan od zavisti, Kiril je nakon ovoga počeo sa planiranjem jednog od najgnusnijih i najbrutalnijih zločina nad nedužnom žrtvom.
“Život je otkrivanje, te što dalje putujemo više istina možemo da obuhvatimo. Razumeti stvari koje su nam pred vratima je najbolja priprema za razumevanje onih koje su daleko.” – Hipatija
Hipatija je, bez straha od zlehude sudbine u okruženju koje je očekivalo suprotno, podučavala o drevnim putevima pred-hrišćanske misli. Sama stojeći na putu koji joj je mogao doneti samo propast, njena odbrana bila je vera u intelektualnu citadelu razuma kao štita koji će, ako ne za njenog doba, odneti prevagu u budućnosti. U očima hrišćanskih fanatika, njeni prestupi bili su nebrojeni: branila je pagansku jeres, propagirala eksperimentalnu i teorijsku nauku, bila u savezništvu sa Orestom – i pri tom žena koja nije znala “svoje mesto”.
Izraz nemoći i inicijalne dezorijentisanosti novog sveta koji je smenjivao stari bio je jeziv i zastrašujuć. Sumanute Kirilove propovedi su potpalile plam bezumlja kod fanatične rulje koja je 415. godine koja je Hipatiju ubila na mestu, ne stideći se svojih postupaka i ambicija. Ni časka ne misleći na dostojanstvo mrtvih, otišli su toliko daleko u svom divljaštvu da su joj odrali kožu, isekli je na delove koje su zatim spalili, ali ne pre nego što su njene ostatke razasuli po ulicama Aleksandrije, verovatno kao indikator njihovih namera i sposobnosti.
Sva simbolika stravičnog masakra nad Hipatijom stoji sama za sebe kada u obzir uzmemo tamu u koji je utonula i iz nje zatim ponovo izronila nova, hrišćanska Evropa. Neoplatonska škola je po ovoj tragediji skliznula u kvalitetu i značaju obrazovanja koja je pružala, do svog konačnog ugasnuća u šljunku i pepelu nakon još jednog besprizornog nasrtaja, ovog puta Arapskog, 642. godine. Hipatijino nasleđe je imalo snažan simbolijski značaj. Njena žrtva dobila je beleg mučeništva, jednog od najvećih u istoriji progona nehrišćana. Novo doba zahtevalo je i nove obrasce, pa je tek sa sazrevanjem crkve i istorijskom revizijom došlo i do hrišćanskog žaljenja nad ovim nemilim događajem bez presedana – iako postoje tumačenja i dokumenti po kojima su se i vinovnici ubistva pokajali. Međutim, ne postoji količina pokajanja koja služi kao iskupljenje niti kao nadoknada svega što je uzaludno izgubljeno u jednom vremenu previranja. Kao što ni intelektualni kapaciteti sveta ne poseduju neograničenu regenerativnu moć kadru da svetu još po koji put u budućnosti dozvoli ponavljanje ovakvih grešaka. Već sledeća takva mogla bi biti kobna.
Sva uništenja Biblioteke u Aleksandriji
