Tehnologija će stvoriti nova radna mesta i mislim da pre treba strahovati od nestajanja slobodnog vremena nego od njegovog viška. Komercijalizacija naših života se uvećava i svaki sat koji direktno ili indirektno ne povećava naš prihod mi već vidimo kao protraćen.
Pre nekoliko dana Steven Hill je u Centru za postdiplomske studije CUNY u Njujorku predstavio svoju novu knjigu Raw deal: how the ‘uber economy’ and runaway capitalism are screwing American workers / Deblji kraj: kako uber ekonomija i neobuzdani kapitalizam upropašćuju američke radnike. U njoj se govori (oslanjam se na Stevenovu prezentaciju, još nisam pročitao knjigu) o odumiranju sindikata, budućnosti sveta rada i robotici. Kada se govori o budućnosti rada (u Stevenovoj prezentaciji i drugde), smenjuju se dva protivrečna narativa: onaj o automatizaciji gde naša radna mesta preuzimaju roboti, i onaj o tome kako sve više radimo i ostajemo bez slobodnog vremena: umesto da nam se obaveze smanjuju (što implicira prvi narativ), mi “slobodno” vreme koristimo za izdavanje svojih stanova ili taksiranje svojim kolima. Po prvom scenariju patimo od viška slobodnog vremena, a po drugom ostajemo bez njega.
Razmotrimo ova dva scenarija.
Hajde da zamislimo da su većinu “rutinskih” poslova preuzeli roboti. Iz današnje perspektive to izgleda realno. Ako kapital lako zamenjuje rad, elastičnost supstitucije kapitala i radne snage premašiće vrednost 1 (tačku za koji se zalaže Piketty u Kapitalu u 21. veku) i prinos na kapital neće opadati proporcionalno povećanju razmere kapital/radna snaga. To znači da će sve veći deo neto prihoda odlaziti kapitalistima, dakle vlasnicima automatizovanih kompanija. Zamislimo da su Googleova kola prevladala i istisnula Mercedes, Ford, Folksvagen itd. Zarada u tom slučaju ide vlasnicima Googlea.
U takvoj budućnosti raspodela prihoda je sve nepovoljnija po radnike, dolazi do rasta dohodovne nejednakosti i nezaposlenosti, a nalaženje posla postaje opšti problem. U toj sve bogatijoj ekonomiji (sa sve više robe), mogao bi da se uvede opšti garantovani minimalni dohodak. U tako uređenom društvu ljudi imaju more slobodnog vremena, a malobrojni zaposleni, sa platom nešto većom od socijalnog minimalca, rade u uslužnim delatnostima. Postoji i relativno malo veoma bogatih vlasnika sredstava za proizvodnju i društvo se u osnovi sastoji od nekoliko markova zuckerberga, njihovih ličnih trenera i bezbroj nezaposlenih koji gluvare po Majamiju.
Kako izgleda alternativni scenario? I tu imamo robotiku, ali ona u ovom slučaju segmentira radna mesta na najmanje moguće delove, dodeljuje ih privremeno unajmljenim ljudima i stotine takvih zadataka spaja u dovršeni proizvod. Umesto da imamo radnika R koji puno radno vreme radi za kompaniju K i obavlja zadatak Z, tako što na zadatku Z postoji obostrana ekskluzivna povezanost radnika i kompanije – zadatak Z biće raščlanjen na Z1, Z2… Zn i dodeljen radnicima R1, R2… Rn. Ti radnici će obavljati i druge zadatke za druge poslodavce: tako će radnik R1 u istom danu raditi na zadacima Z, X i W, a svaki od tih zadataka pripadaće različitim kompanijama.
Tu na obe strane vlada ne-ekskluzivnost: radnici nisu vezani za jednog poslodavca niti se poslodavac oslanja na jednog radnika za obavljanje zadatka Z. Za do te mere usitnjene zadatke dovoljna je amaterska, dakle jeftinija radna snaga, koja će ih često obavljati u svoje “slobodno” vreme. Tako već danas profesionalne taksiste zamenjuju ljudi koji su trećinu radnog vremena prodavci, trećinu barmeni, a trećinu taksiraju svojim kolima. Tako već danas ljudi koji iznajmljuju sobe u svom stanu konkurišu hotelima. Već sada bih mogao da svaki minut svog slobodnog vremena upotrebim radeći poslove za koje nisam obučen i zamenjujući obučene ljude koji su te poslove obavljali godinama.
Ovaj scenario podrazumeva dramatično smanjenje specijalizacija (nestajanje struke), što bi zamaglilo granicu između slobodnog i radnog vremena i promenilo prirodu podele rada. Svako bi bio katica za sve i majstor ni za šta, ali problem nezaposlenosti bi bio rešen, jer bi skoro svi mogli da obavljaju do te mere uprošćene poslove.
Kada spojimo ova dva scenarija, dobijamo masovno zamenjivu radnu snagu i potpunu segmentaciju zadataka (i pojačanu radnu disciplinu koju sa sobom nosi automatizacija). U tom slučaju, poslovi na koje smo navikli prestali bi da postoje: neki bi bili automatizovani, a neke više ne bi obavljali profesionalci već “amateri”.
Količina dostupnih radnih mesta je promenjiva kategorija: radna mesta nisu svodiva na sumu danas poznatih poslova. Pojaviće se sasvim novi poslovi koje ne možemo ni da zamislimo. Steven je dao primer takvog posla koji već postoji: “nevidljiva devojka”. Muškarci plaćaju da bi im povremeno stizale SMS poruke od raznih devojaka. Tako im raste ugled kod drugih muškaraca, jer stvaraju utisak da se mnoge devojke otimaju za njih. A te poruke zapravo piše neki tip sa brkovima i u podmajici, jer je za to plaćen.
Uzmimo drugi primer: posao surogat majke za gej parove i ljude bez dece. To zaposlenje je nastalo tako što su (a) promene zakona omogućile surogat materinstvo i gej brak, i tako što je (b) tehnološki napredak omogućio “veštačku” oplodnju. Kada navodim ovaj primer, ljudi me pitaju: da li preporučujem da se radnice automobilske industrije u Detroitu prekvalifikuju u posao surogat majki? Ne, one prosto žive u periodu izumiranja svog posla. Uskoro više neće biti specijalizovanih radnika automobilske industrije i da, neke od tih radnica mogu postati surogat majke i taj posao im može donositi glavni prihod.
Tehnologija će stvoriti nova radna mesta i mislim da pre treba strahovati od nestajanja slobodnog vremena nego od njegovog viška. Komercijalizacija naših života se uvećava i svaki sat koji direktno ili indirektno ne povećava naš prihod mi već vidimo kao protraćen. Nezaposlenost će postati nemoguća. Biti nezaposlen danas znači biti specijalizovan u trenutku relativne oskudice tog specifičnog radnog mesta. U novoj ekonomiji, svako može da raznosi tajlandsku hranu, svako može da se skine na internetu, svako može da otvara vrata, pakuje robu u kese, pa i da piše blog. Tu niko nije nezaposlen i niko nema posao.
Ovaj tekst je prvo objavljen na blogu Branka Milanovića, 25.10.2015.
Social Europe, 29.10.2015.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net