Kada bismo zastali i razmislili u čemu se sve ogleda značaj polinatora, videli bismo da problematika njihovog sve većeg pomora zadire u svaku poru ljudskog društva i njegovog delovanja. Tada bismo shvatili da od njihovog opstanka u velikoj meri zavisi i naš.
Polinacija ili oprašivanje kao proces prenošenja polena sa prašnika na tučak, prethodi samoj oplodnji biljaka i preduslov je za njihov opstanak, razmnožavanje, te produžetak vrsta. Postoje slučajevi kada se ona vrši unutar cvetova (samooprašivanje), ali i kada je polinacija unakrsna, pa mora biti potpomognuta vetrom (anemofilija), vodom (hidrofilija) ili, najčešće, insektima/polinatorima (zoofilija).
Iako zvuči jednostavno i bezazleno, od pomenutog procesa ne zavise samo biljke. Poljoprivredna proizvodnja, bilo organska ili konvencionalna, proizvodnja hrane i sam opstanak ljudskog društva, u direktnoj su korelaciji sa oprašivanjem biljaka, a samim tim i sa postojanjem polinatora. Među glavne i najzastupljenije polinatore spadaju medonosne i divlje vrste pčela, zatim leptiri, bumbari, osolike muve i sl. Njihova brojnost i raznovrsnost se iz godine u godinu smanjuju, negde za čak 50%, a sve kao posledica naših potreba i navika. Poljoprivredna proizvodnja i prekomerna, nesavesna primena pesticida predstavljaju najveću opasnost po polinatore. Njihov pomor dovodi do izostanka ili smanjenja oplodnje, niskih prinosa, a samim tim do proizvodnje nedovoljne količine hrane.
Intenzivna poljoprivredna proizvodnja glavni je krivac pomora pčela. Insistiranje na monokulturi, ogromne površine podusevima, gajenje neotpornih sorti, upotreba pesticida radi njihove zaštite od brojnih štetnih organizama doprinosedostizanju visokih, isplativih prinosa. U celoj toj priči, zanemareni su glavni akteri zaslužni za dostizanje tih istih prinosa.
Najznačajniji, negativni uticaj na kolonije pčela, ali i drugih oprašivača, svakako su ispoljili insekticidi iz hemijske grupe neonikotinoida, još od njihovog uvođenja u primenu, krajem prošlog veka. Zbog efikasnosti suzbijanja štetnih organizama u poljoprivredi, poput krompirove zlatice (Leptinotarsa decemlineata), duvanovog tripsa (Thrips tabaci), moljaca, lisnih vaši (fam. Aphididae) i dr., njihova primena je doživela ekspanziju. Aplikacija neonikotinoidnih insekticida bila je dozvoljena u toku vegetacije, osim u vreme cvetanja i precvetavanja gajenih biljaka, kada su oprašivači najaktivniji. Takođe, veliki deo njihove primene odnosio se i na tretiranje semena. Biljke iznikle iz tretiranog semena i nakon nicanja u sebi su sadržale određene količine neonikotinoida, te su bivale zaštićene od napada štetnih insekata i nakon nicanja. Sa aspekta poljoprivrede to je predstavljalo benefit. Jedan tretman semena bi štitio biljku duži period. Međutim, u vreme visoke vlažnosti vazduha, usled prirodnog procesa gutacije, biljke nikle iz tretiranog semena, na naličju listova luče tečnost koja, između ostalog, sadrži i neonikotinoide kojima je seme bilo tretirano. Gutaciona tečnost predstavlja izvor vode za mnoge insekte, uključujući i polinatore, te je time njihovo stradanje dodatno povećano. Monitoringom brojnosti, ponašanja i stope smrtnosti polinatora u usevima/zasadima gde su neonikotinoidi primenjivani u bilo kom obliku, zaključeno je da su negativne posledice njihove primene izrazito velike.
Tek 2013. godine EFSA (engl. European Food Safety Authority) je saopštila privremenu zabranu za aktivne materije imidakloprid, klotianidin i tiametoksam, a danas je njihova primena u potpunosti zabranjena na otvorenom prostoru. Upotreba dva neonikotinoida, acetamiprida i tiakloprid, je i dalje dozvoljena, s tim da se i dalje traže alternativni, ekološki i zdravstveno prihvatljivi načini suzbijanja štetnih insekata, pri čemu bi korisni bili pošteđeni. Ipak, za sada nije rešeno pitanje opstanka, brojnosti i diverziteta polinatora. Iako je primena navedenih neonikotinoida zabranjena i dalje postoje brojna pesticidna jedinjenja koja mogu štetno delovati na oprašivače.
Stoga je neophodno uporedo pratiti postojanost dozvoljenih pesticidnih materija u životnoj sredini, njihovu efikasnost u suzbijanju ciljanih organizama i uticaj na polinatore, a pre registracije novih aktivnih materija utvrditi da li postoji opasnost po ove korisne organizme. Kako bismo smanjili štetni uticaj na oprašivače potrebno je veću pažnju posvetiti smanjenju upotrebe pesticida, sve više težiti organskom pristupu poljoprivredi, te očuvanju prirodnih staništa polinatora i setvi medonosnih pojaseva koji bi bili dodatni izvor hrane polinatorima koji su nam, pre svega, saveznici u borbi za obostrani opstanak.
Autorica teksta: dipl.ing. – master Aleksandra Alavanja