Foto: Shutterstock
Domorodačka plemena u Latinskoj Americi svojim drevnim znanjem sprečavaju klimatske promene.
Autor: Srđan Vejnović
Ekosistemi koje oni održavaju pokazuju dvostruko veći kapacitet za skladištenje gasova sa efektom staklene bašte od onih koji nisu pod njihovom nadležnosti. A sve zahvaljujući tradicionalnim praksama upravljanja zemljištem koje prenose s kolena na koleno.
Ovu temu su obradili portal Klima101 i Srđan Vejnović, autor članka, pružajući nam odgovore na vrlo interesantna pitanja o zaštiti životne sredine.
Da bi se postigli ciljevi Pariskog sporazuma i ograničio rast prosečne globalne temperature na 1,5 ° C međunarodna zajednica mora da prepozna značajnu ulogu domorodačkih naroda i zaštiti njihovo pravo da upravljaju autohtonim regijama na kojima se nalaze na milioni hektara šuma, poruka je nedavnog istraživanja koje su sproveli Institut za svetske resurse i Climate Focus.
Prema analizi ove dve globalne istraživačke organizacije koje su fokusirane na ublažavanje klimatskih promena, šumska zemljišta kojima upravljaju urođenički narodi i lokalne zajednice u zemljama kao što su Brazil, Kolumbija, Meksiko i Peru predstavljaju važne ponore ugljen-dioksida i znatno doprinose smanjenju emisija gasova sa efektom stalnene bašte. Ipak, u svakoj od četiri proučavane zemlje, aktuelne politike i zakoni koji se donose ne štite u dovoljnoj meri domorodačke posede i u nekim slučajevima aktivno rade na njihovu štetu.
Zemlja kojom upravljaju starosedelačka plemena čuvaju ogromne količine ugljen-dioksida
Na zemljištu starosedelaca severnog dela Južne Amerike nalaze se uglavnom netaknute šume, koje ukupno skladište oko 28 odsto globalnog ugljen-dioksida. Oko 80 odsto ovog područja koje je pod njihovom brigom ima ulogu ponora ugljen-dioksida.
Urođenički narodi se oslanjanju pretežno na tradicionalne prakse upravljanja koje se u njihovim zajednicama prenose sa kolena na koleno. Ekosistemi koje oni održavaju pokazuju dvostruko veći kapacitet za skladištenje gasova sa efektom staklene bašte od onih koji nisu pod njihovom nadležnosti.
Znanja i način upravljanja staništima i populacijom životinja starosedelaca pokazali su se kao efikasniji za konzervaciju od napora koje kontrolišu spoljne organizacije
Mnoga prethodna istraživanja sugerišu slično, na primer, da su nivoi biodiverziteta u nekim slučajevima viši u oblastima sa većim prisustvom starosedelaca i na mestima gde se i dalje govore autohtoni jezici. Čini se da starosedeoci Latinske Amerike imaju šta da poduče moderne konzervacioniste.
Naučna zajednica je još ranije prepoznala i ukazala na važnu ulogu koje urođeničke zajednice širom sveta mogu da odigraju u borbi protiv klimatskih promena. Ipak ta poruka je neretko ignorisana od vlada zemalja, te su brojni primeri u kojima predstavnici starosedelaca i lokalnih zajednica nisu bili uključeni u tokom pravljenja nacionalnih planova za ispunjavanje ciljeva iz Pariskog sporazuma.
Loša politika vlasti u mnogim državama Južne Amerike otežava očuvanje ovih važnih predela
S druge strane, globalno važni ekosistemi južnoameričkog kontinenta koji bi trebalo da budu sačuvani polako nestaju. Procenjuje se da je oko 10% jugoistočnog dela Amazonije već postalo neto izvor ugljen-dioksida, odnosno da sada više doprinosi globalnom zagrevanju, nego što pomaže u njegovom ublaživanju.
Uzrok je nekontrolisano krčenje šuma u Brazilu, koje je dostiglo najviše razmere u poslednjoj deceniji. Vlasti ove države ne pokazuju dovoljnu odlučnost da tome stanu na putu, i nažalost to nije izolovan slučaj.
Bez obzira na njihovu naučno-dokazanu važnost za prirodu, Meksiko, Perua, Kolumbija i Brazil vode politiku koja domorodačkim zajednicama otežava dobijanje vlasništva nad njihovom zemljom
Izveštaj Instituta za svetske resurse navodi da vlade Meksika, Perua, Kolumbije i Brazila vode politiku koja domorodačkim zajednicama otežava dobijanje vlasništva nad njihovom zemljom i da ne postoje dovoljni napori da se zaštite njihova prava, što omogućuje razne štetne aktivnosti bez njihove saglasnosti. Ipak, tamo gde su uspeli da se izbore za svoju zemlju ili, gde imaju veći stepen odlučivanja nad svojom zemljom, autohtono stanovništvo je u više navrata demonstriralo kako se bez mnogo sredstva, uz zajednički društveni napor, mogu očuvati i oporaviti čitava prostranstva.
Od pretvaranja pustinje u šumu do očuvanja populacije irvasa
U meksičkoj državi Oahaki vekovi prekomerne ispaše su opustošili čitave predele, a na mestu nekadašnje vegetacije ostale su ogoljene kraške stene. Pre oko dve decenije lokalne zajednice starosedelaca, koje pamte priče da je na tom mestu nekad bilo drveća, odlučile su da pokušaju da obnove plodnost zemljišta.
Tokom poslednje dve decenije, uspeli su da obnove najmanje 20.000 hektara gotovo opustošenih predela i neke od njih pretvore u bujne šume. Zadatak nije bio nimalo lak, jer su urođenici počinjali gotovo od nule, i bez velikih finansijskih ili tehničkih sredstava.
Da bi vratili šumu morali su najpre da pronađu načine da povrate plodnost zemljišta i da ono što su obnovili očuvaju u narednim godinama. Njihov uspeh je ujedno i dokaz koliki je potencijal za regeneraciju ekosistema kada čitavo stanovništvo stoji iza ideje da radi za svoju životnu sredinu, a ne protiv.
Autohtono stanovništvo je u više navrata demonstriralo kako se bez mnogo sredstva, uz zajednički društveni napor, mogu očuvati i oporaviti čitava prostranstva
Nešto severnije, vlasti Kanade su dugo bezuspešno pokušavale da oporave populaciju irvasa i njihov broj je uporno opadao širom čitave zemlje. Međutim, u jednom mestu u Britanskoj Kolumbiji, saveznoj državi na zapadu Kanade, postoji krdo irvasa čiji broj raste, a sve zahvaljujući zajedničkim naporima koje vode dva domorodačka plemena.
Pripadnici plemena su osmislili metod koji se zasniva tri glavna pravila za očuvanje populacije ovih rogatih divova: čuvanje majki, obnavljanje staništa i kontrola predatora.
Ženke se hvataju kada postanu skotne i drže u oboru kako bi se one i njihova telad zaštitili od grabljivica. Pripadnici plemena dobrovoljno čuvaju obor i nabavljaju hranu tokom celog dana.
Koristi su višestruke
Benefiti uspešne regeneracije vrste ili čitavih pejzaža nisu rezervisani samo za životnu sredinu, od njih imaju koristi lokalne zajednice kroz turizam i usluge ekosistema.
Primeri poput pomenutih meksičkih i kanadskih lokalnih zajednica nisu usamljeni. Studija objavljena prošle godine u časopisu Ecology and Society potvrđuje da je najbolji način da se zaštiti životna sredina ako se prepusti autohtonim i lokalnim zajednice da aktivno učestvuju ili preuzmu kontrolu. Do tog zaključka autori su došli proučavanjem primera konzervatorskih projekata sprovedenih tokom posledenje dve decenije. Pokazalo se da je primena znanja i načina upravljanja staništima i populacijom životinja starosedelaca efikasnija za konzervaciju od napora koje kontrolišu spoljne organizacije.
Institut za svetske resurse ističe da je važno da se domoradački narodi i lokalne zajednice uključe u kreiranje klimatskih politika na lokalnom, nacionalnom i globalnom nivou. Znanje koje poseduju može biti dragoceno svetu koji se iz dana u dan suočava sa sve ozbiljnijim posledicama klimatskih promena.