Uvek u senci svojih većih rođaka, vrste malih divljih mačaka takođe zaslužuju svoje mesto pod suncem. Pogledajte kako se u Španiji bore za status i porast populacije iberijskog risa….
Ceo tekst Mačke u senci možete da pročitate u National Geographic Srbija iz februara 2017. godine
„Vrlo je blizu”, šapuće Herman Garote, pokazujući na ručni prijemnik koji je uhvatio Elenin signal. Negde u ovom maslinjaku pored prometnog auto-puta u južnoj Španiji krije se jedna ženka iberijskog risa s dva mladunca i verovatno nas sve vreme posmatra. Da nije njene ogrlice s odašiljačem, mi nikada ne bismo znali da jedna od najređih mačaka na svetu čuči među ovim urednim redovima maslina.
Sa svojih pet godina, Elena je već naučila kako da se nevidljivo utopi u ljudsku sredinu, pa čak i da se sa svojim mladuncima sakrije u jednu praznu kuću za vreme bučne proslave Svete nedelje.
Kako se Španija bori za populaciju iberijskih risova?
„Pre deset godina nismo mogli ni da zamislimo da će se risovi razmnožavati u jednom staništu kao što je ovo”, kaže Garote, biolog uključen u projekat Lajf+Iberlinse. Reč je o grupi od dvadesetak organizacija koje pod pokroviteljstvom španske vlade rade na tome da pegavog grabljivca ponovo vrate na Iberijsko poluostrvo. Dok stojimo na nesnosnoj vrućini uz zaglušnu buku vozila iza nas, on mi objašnjava da je budućnost risa da živi u rasparčanim područjima.
„Risovi su ekološki prilagodljiviji nego što smo mi mislili”, kaže on. I zaista, ova mačka s očima boje ćilibara i čupavom bradom počela je konačno posle mnogo decenija nazadovanja da staje na svoje noge. Kada je 2002. godine Iberlinse započeo projekat spasavanja risova, bilo ih je još jedva stotinak rasutih po mediteranskoj makiji.
Većina je stradala od lovaca i usled virusa koji je u ovom regionu jednostavno opustošio populaciju evropskih kunića, njihovog glavnog plena. Populacija risova bila je toliko opala da je počela da pati od opasno niskog genetskog diverziteta, zbog čega je postala ranjiva na bolesti i defekte kod okota. Srećom po naučnike, risovi se dobro razmnožavaju u zatočeništvu, pa je od 2010. godine njih 176 pušteno u pažljivo odabrana staništa. Najveći broj primeraka odgajen je u četiri uzgojna centra i jednom zoološkom vrtu, a pre puštanja svima su stavljene ogrlice s odašiljačem. Preživelo je šezdeset odsto puštenih risova, a neki od njih su čak premašili očekivanja.
Poboljšan status iberijskog risa: s kritično ugroženu na ugroženu vrstu
Dva risa su napravila „spektakularno putovanje preko celog Iberijskog poluostrva”, pri čemu je svaki prevalio više od 2.400 kilometara do nove teritorije, kaže biolog Migel Simon, direktor programa za puštanje risova na slobodu. Njegov tim tesno sarađuje s privatnim zemljoposednicima da bi stekli njihovo poverenje i ubedili ih da prihvate risove na svom posedu. Kada je 2012. godine populacija dostigla brojku od 313 životinja – od kojih je polovina bila dovoljno odrasla da se pari – Međunarodna unija za očuvanje prirode unapredila je status iberijskog risa s kritično ugrožene na ugroženu vrstu. Nedaleko od onog maslinjaka odahnula sam kad sam ušla u blaženi hlad ispusta za drenažu ispod auto-puta.
Automobili i kamioni su najveće ubice risova i zato Simon i njegovi saradnici rade s Vladom na tome da se ovi ispusti prošire kako bi poslužili za prolazak divljači. Simon je čučnuo i pokazao mi na životinjske tragove u pesku. Jedan je od jazavca, kaže, ali drugi je otisak šape – ris! Možda je Elena prokaskala ovuda pre nekoliko minuta. Ponovo smo izašli na sunce i ja pitam Simona šta Španci misle o svom risu. Malo je zaćutao, iznenađen pitanjem. Svi znaju za iberijskog risa, kaže. On je omiljeni nacionalni simbol.
U španskom Parku prirode Sijera de Anduhar, u blizini mesta gde živi Elena s njenim drugarima, poslednjih godina razvio se ekoturizam koji uključuje i posmatranje risova, uporedo s lovom na zečeve i jelene, koji predstavlja glavnu tradiciju u južnoj Španiji. „Mi smo poslovni partneri”, kaže uz smeh Luis Ramon Barios Kaseres, vlasnik odmarališta Los Pinos, misleći na risove. „Oni nam donose zaradu.” Turisti koji dolaze da vide risove često odsedaju u lokalnom hotelu, čija je suvenirnica puna drangulija s likom lokalne zvezde.
Na obližnjem ranču San Fernando, Pedro Lopez Fernandez toleriše i lovce na zečeve (kada se zečevi namnože) i risove na svom posedu od 280 hektara. Lopez, čija porodica vodi ranč već četiri generacije, očigledno je ponosan na svoju zemlju po kojoj krave tumaraju šumovitim brežuljcima prošaranim ružičastim cvetovima oleandera. „Ris je jedna od najdragocenijih vrsta jer potiče samo odavde”, kaže mi Lopez. Nisu svi zemljoposednici za to da se ove mačke zaštite. Neki zaziru od uplitanja države i ne žele risove na svojoj zemlji. Ali Lopez smatra da je ris deo španskog nasleđa i država mora da mu obezbedi opstanak. U uzgojnom centru La Olivilja u Santa Eleni naučnici danonoćno rade da bi postigli upravo to.
Sedeći ispred čitavog niza kompjuterskih monitora nadzornici neprekidno prate ponašanje svojih iberijskih risova, kojih sada ima 41. Ovog vrelog popodneva ženke, mladunci i nepotpuno odrasle životinje, koje se spremaju za puštanje u prirodu, uglavnom se odmaraju unutar svojih prostorija za boravak.
Marija Hoze Perez, veterinar u centru, objašnjava šta sve mora da se radi da bi se jedan mladi ris pripremio za puštanje u divljinu. Moraju da im zaklanjaju kaveze crnim paravanima da ne vide ljude, da ih hrane zečevima kroz cevi pokrivene rastinjem i da ih plaše trubama da bi naučili da se boje automobila. „Osećam se privilegovanom što doprinosim da ris ne izumre”, kaže Perezova. Za svojim stolom nadzornik Antonio Esteban gleda na ekranu kako jedna ženka risa i njena četiri mladunca leškare na zemlji, sa šapama podvučenim pod svoje sićušne glave. Jednoga dana ove životinje će imati ključnu ulogu u opstanku svoje vrste. Ali za sada rade ono što sve mačke najbolje rade: dremaju.
AUTOR: Kristin Del’amore